Nas su stalno prepravljali,
brisali nam uspomene
posle svakog rata, bune -
da se ništa ne spomene,
da ni tragu nema traga,
da se ništa ne razume,
da sve ode u bestraga
kao pena, kao kresta
na talasu. Lažnih mena
stalno bilo. I njih nesta!
Pristigle nam čume svake,
Nova kuga i kolera.
Nije važno ko je vera:
ne vara nas tek nevera!
(crtež: Egon Šile)
Ponosno je primiti odlikovanje za herojsko delo. Ipak, većina
bi se menjala sa onim što oreden uručuje.
Kad kralju otkažu kočnice, podanici se nađu na braniku otadžbine.
Kad napravimo više gluposti uzastopno, proglasimo da je to
nova normalnost.
Od patriote do izdajnika samo reč te deli.
Vreme je lovac.
Već tri godine radim na jednom romanu, ali nkako da ga dovr...
Volim Vojvodinu i rado je se sećam.
Taj bi i Babarogus nogu.
"Odakle si prijatelju?"
"Ja, da izviniš, živim u Srbiji."
1864. u Tršiću se rodio Vuk Karadžić. Lepo od njega.
Vratila mu se
bakina saga kako su Švabe sadili dudove uz puteve po ravnici i da je pradeda
skupljao listove za svilene bube za nakupca svilare iz Novog Sada. Na železniškoj je stanici
u Somboru, čeka voz za Gajdobru, kupio je novine koje imaju dodatak za kulturu,
i nada se da će s njima, prividno, skratiti vreme čekanja voza. U njima je našao
priču o nevidljivom čoveku, gde se opisuje da plavkasta svetlost jedva dopušta
da čovek u sobi razlikuju oblike predmeta. Tako je čovek u sobi pomislio da može
da bude i sam jedan od onoih koji se ne vidi, ne postoje, nema obrise. I pomislio
je da bi možda voleo sebe da izbriše i iz svog sećanja, iz vidokruga ljudi, iz
knjige rođenih. Nesumnjivo je da je sebe i prezirao. I mislio je čovek iz priče
da snaga prezira može za njega dosta da uradi. I bio je zadovoljan: postao je
nevidljiv. Nije se dao prevariti, ni od samog sebe, bar ne tako jednostavno. I
proverio je u knjigama, nije bio više upisan ni u jedan dokument, nije ga bilo
ni u ogledalu.
A kome i treba dokaz da on
postoji, da je postojao, da je rođen? Ovo se pitao onaj koji čeka voz za
Gajdobru, koji je ovde u Somoboru posetio
brata vojnika. Taj iz priče premišlja da odavno nema prihoda, nema potreba,
da je sve izgubio na kartama, i da mu ne pada na pamet da se pred poveriocima
pojavljuje, krevelji. Prikazivao se sebi kao da budi iz dubokog sna, da briše
kapi znoja i straha sa čela. I, onda je maštao da ga tamo neko i sretne na
ulici, na primer policajac, objasnio bi, kada je odjednom vidljiv, da nema
dokumenta, i odbrusio bi da ne postoji, da je ničija senka, da nema para, ni imena,
i kuda će onda policajac s njim? U dom za penzionere, beskućnike, u ludnicu? A
nekad je, poverava se čovek iz priče
sebi, sanjao da kaže da je Kurta, da može da bude Murta, da može da bude svako
i niko, srećnik rođen u zemlji koja ne postoji. Pogledao je putnik na stanični sat,
voz je trebalo da stigne iz Bogojeva, duboko uzdahnu, priča je bila kao svaka
priča, sračunata da zabavi, uživao je.
Car je go! Carica se još snebiva.
Aleja besmrtnika? Treća parcela levo, pa tamo pitajte
nekog.
Jedna misao je dospela iz dupeta u glavu a kad je
shvatila gde se našla hitro se vratila u dupe.
Ako haos beše na početku, šta nas tek čeka na kraju?
I moj i tvoj predak su bili majmuni, s tim što je moj bio Hrvat a tvoj Srbin.
Pri zdravom razumu i čiste
svesti izjavljujem da treba slaviti magarce.
Nema danas toga ko
zaslužuje veće priznanje od magarca.
Pojam i ulogu magarca u
istoriji civilizacije nije moguće razumeti izvan konteksta čovekovog odnosa
prema moći, odnosno sopstvenoj nemoći.
Miran a neposlušan.
Snažan a prezren.
Magarac na kome je Hrist
ušao u Jerusalim!
Magarac kome se u Srednjem
veku izruguju i organizuju mise magaraca i karnevale budala!
Ali i magarac koji bira
papu.
(Rodrigo Bordžija je
postao papa Aleksandar VI tek kada je srebrom iz bisaga koje su nosila četiri
magarca ulicama Rima potkupio većinu biskupa.)
Magarac Nasradina Hodže koji ume da čita, dok je danas kod nas svaki peti čovek
nepismen!
(Magarac Nasradina Hodže je
u islamskom svetu bio čitač delova svete knjige ne bi li se užasna okrutnost
mongolskog cara Tamerlana zamaskirala dobroćudnošću pitome žrtve.)
Magarac Sivko na kome jaše
Sančo Pansa, verni sluga uzaludnosti.
Magarac čijom glavom se
zaogrtao mali uplašeni čovek u zimskim maskarama pred novom i neizvesnom godinom.
Magarac koga
psihoterapeuti preporučuju oboleloj deci kao terapiju.
Večni magarac!
I zato, ponavljam:
slavimo magarce -
najveće civilizacijsko
dostignuće -
do naredne trave.
Beograd, 1. oktobra 2020. – Milan Todorov je ovogodišnji dobitnik Nagrade Društva književnika Vojvodine za knjigu godine za zbirku pripovedaka Telefonski imenik mrtvih pretplatnika objavljenu 2019. godine u izdanju Arhipelaga.
Žiri za Knjigu godine DKV, koji je radio u sastavu dr Jelena Marićević, Miroslav Nikolić i Nedeljko Terzić (predsednik), jednoglasno je odlučio da za knjigu godine proglasi Telefonski imenik mrtvih pretplatnika pisca Milana Todorova iz Novog Sada. U najužem izboru bili su i roman Nade Dušanić Raskid i knjiga pesama Radovana Vlahovića Bdenje nad smislom.
Milan Todorov (1951, Banatsko Aranđelovo) diplomirao je jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Todorov je nekoliko decenija pisao tekstove u žanru satire, a u novije vreme autor je više zapaženih knjiga proze. Todorov se afirmisao kao novinar, posebno na radiju i televiziji, i kao urednik na radiju i televiziji u Novom Sadu. Objavio je knjige priča: Uhom za kruhom (1976), Bezbroj naših života (2011), Ne mogu ovde da dočekam jutro (2014) i Telefonski imenik mrtvih pretplatnika (2019), te romane Lek protiv smrti (2016), Redosled jednostavnih stvari (2017) i Pristanište (2018, 2019), a njegovu dramu „Kuninsko leto“ postavilo je Srpsko narodno pozorište na repertoar u sezoni 1985/1986.
Nagrada Društva književnika Vojvodine dodeljuje se članovima DKV koji u godišnjem ciklusu objave prvo izdanje originalnog književnog dela svih književnih žanrova. Nagrada ima cilj da podstakne razvoj domaće književnosti i da afirmiše doprinos članova DKV srpskoj kulturi, te afirmiše autentične vrednosti u polju književnosti a tradicionalno se dodeljuje svake godine za prethodnu godinu.
