paradoks

  Kao dečak slušao si  sintisajzere U noći u mlakoj vodi Utipkavši golu žicu U utičnicu drhteći od straha Da ćeš umreti brzo Pre prvih iskustava Ali nije ti bilo ništa Ponavljao si tu igru Radostan Nadživljavajući sebe Devojke su došle I ostale zafrkancije… Mogao bi da probaš ponovo Taj mamac  Ali kao u policijskom filmu Ti si nezgodan svedok Previše znaš o sebi Koknuće te.  

  Žene su skupile hrabrost i počele da prijavljuju silovanja. Narod još uvek nije...   Pokojnik za put na onaj svet nije imao organizovan prevoz, pa je morao da otputuje svojim kolima...   Ne treba nas niko od političara da vara i laže da živimo dobro. Umemo mi to i sami.   Ako skinemo gaće, niko nas više neće jebati u glavu...   Nikad nemojte dva puta za redom sa istim poltronom brisati dupe. To nije higijenski.   Nismo mi doterali cara do duvara. On je nas.   Leptirići u mom stomaku su prvi vesnici proleća...              

  Postoje fotografije Na kojima smo lepi i mladi Kao žene koje nenašminkane idu Ujutro na pijacu po hranu Ogledajući se u tuđim očima Odjednom nepopravljivo drske Sa samopouzdanjem protekle noći Ali mit o moći je kratkotrajno saznanje Svi smo nesigurni i sebični Osim aprilskih oblaka Koji jurcaju okolo Prskajući nas senkama.    

  Pisanje noću Da dokažeš da postojiš Ukazujući na Miris gradske kanalizacije Putovanje u savremeni podzemni svet Nežne reči blizu istine Bubuljice koje idu u svatove Ništa što je bar malo pametno Verzije neke tvoje još nevidljive priče Rečenicu Ako to ne uradim sada… U tami izvan radara Skupljaš krila širiš krila Rutinski bez predaha Neuništiv leptir  Na noćnoj lampi .  

    Ne misliti samo o lepom Jer može da pređe u naviku Taj pokušaj da se braniš Od sopstvene predusretljivosti Ne postoji muzej sreće I ima još mnogo neizgovorenih tema Poput brzih ukrštenica Predveče Koje voliš Zato što ti uvek izmiču konačna rešenja Ta definitivnost poraza   Nemogućnost da se nešto izmeni Pešak pojeden od lovca Kako se zove To stanje nepromenjene gladi U proleće kad cveta Usavršavanje u trenutku Kao jorgovan?        

Sediš u sobi Gledaš jutarnje vesti Piješ domaću kafu Prelistavaš pročitanu knjigu Odlaziš u kupatilo Pereš zube Češljaš se Oblačiš cipele i kaput Silaziš niz stepenice Onda se naglo vraćaš u stan Imaš osećaj da nešto nedostaje Ali sve je na istom mestu Ponovo silaziš.      

Pratim informativne emisije svih naših TV kanala. I ne mogu da otkrijem gde je skrivena kamera.   U našoj državi vlada savršena harmonija. Čuje se samo jedan glas.   Posle dužeg vremena izveo sam ženu. Na vakcinaciju.   Naši radnici se žale na prosjake. Više zarađuju, a ne plaćaju porez.   Na kraju života najviše se kaju grešnik i bezgrešnik. Što nisu bili onaj drugi.   Jedinstvo se postiže čim prihvatiš moje mišljenje.     

A se ćanja umeju da se podmlade, kao da se sve događa upravo sada. Iz gomile hartije u podrumu, koju bacam, izranjaju, davno ugašene , DEČJE NOVINE . Imam utisak da se moć sećanja ne smanjuje.   I priče iz onog vremena ostale su jednako grube. > I dvojica izlaze iz magle, lenjo koračaju, kao da idu u koloni, potpuno odsustvo discipline oseća se u koracima. < Ovo ne treba da bude priča, treba da bude roman, gde neobrijani, neprijateljski vojnici, filmske figure, jedna sirova rasa, s čudnim kapama na glavi, dok im iz usta vire cigare koje gore, ne pričaju ništa. A u pri či bube idu po mokrom čeliku. U priči je prestala da pada kiša. U priči velika duga stajala je na nebu. U priči, ovde počinje priča, na mostu su se sreli: gluvonemi i jedan iz mlina. I u priči jedan se zove Mirko, a drugi ima ime Slavko. I oba su mirni, pošteni momci. U priči onaj iz mlina, on je Slavko, kazao je polako da gluvonemi, on je Mirko, može da mu pročita sa usana: „Mi smo sada na raskrsnici“. U pr...

    Leto ove godine stiže na Domaćem jeziku Pijaca je puna prošlosti Dok hodaš između tezgi U zasedi te čeka rasadnik Svega što ti je produžilo život Luk kao porodični suvenir Iseckan i ostavljen poput ostrva Na praznom tanjiru U bašti Zanatskog doma Gde te je otac izveo na ćevape Deset gumenih zalogaja Sitnih kao relikvija Prvi put u životu Tri ostavljaš ocu premda bi ih rado pojeo Setićeš se toga na njegovom grobu Ne mnogo godina docnije Ali to su stvari koje treba da ostanu Skrivene Naročito sada Po lepom prolećnom vremenu.

    Zašto se stalno pitaš Šta može da prkosi smrti Da li je to Višnja u trenutnom cvatu Ukus sunčanih dana Privlačnost žena Koje ne zrače luksuzom Ali uvlače kao vrtlog U zadovoljstva Ili prijatelj iz detinjstva Koga više nema Ostaje samo sećanje Da ste zajedno izlazili I pišali u dovratku I mislili kako je sve  Još daleko.

      Taman ukus u ustima I promakle stvari u životu Koji se tako brzo okreće kao Crni lovac u svemiru Zar će nam novo doba doneti večnost Ukinuti vreme I da li bi to bilo nepravedno Prema potomcima Da sve naše ostane A njihovo nikad ne postane Toliko je sumnji Toliko crnog i belog hleba za ptice Sve se rasklapa na manje delove Možemo da volimo Možemo da mrzimo Ali važno je da dođemo do nekog oblika nade U ovim ravnim predelima U suvoći leta Bez ironije.            

  Naši ministri imaju ogromno neznanje. Samo ga treba znati iskoristiti.   Diktaturu su nam uveli potpuno besplatno. Moramo da plaćamo samo troškove njenog održavanja.   Mi na sudu ne bismo mogli da dokažemo da smo živi. Nemamo dokaza.   Previše očekujete od nas po pitanju sprečavanja kršenja moralnih normi. Pa, mi više ne umemo da sačuvamo ni prirodu, a kamoli društvo...   Strah je najgori okupator. Najteže je osloboditi se od njega.    

  Bačen iz prvobitnog stanja Neotporan na misaone konstrukcije Neprestano težiš da se poistovetiš Sa sobom od ranije Kad još nisi bio toliko ranjiv Sabijen u tesni ram Bicikl Semafor Uz sprave koje govore Gradske tetovaže Krivudave i nepredvidljive U održavanje erekcije Da ne bi bilo iznenađenja Ako nešto naleti Poput modrog kaputa kiše Što spira prolećni Prah sa asfalta Ali sad si konačno tu I vidiš život Onakav kakav jeste Ili možda ipak nije Ali nikada bez bola I uvek svež Kao meso u proverenoj mesari.                  

  Vidimo se kad prođe korona. Ono kad nekog hoćete da trajno izbegnete.   Šta možeš da uradiš u doba korone? Izbegavaš morone.   Ako je Zemja ravna ploča, mi smo odozdo.   U vreme Nušića je muž ušao u vladu, a danas odmah ulaze gospođe ministarke.   Na pešačkom prelazu svi sa mobilnim na uhu. Kao da u drugoj ruci nose koferče sa komandama za nuklearni napad.   Zašto se ovoliko zadužujemo? Da bi nas se sećali i čukununuci.   Kad bi nas bog pogledao ne bi imao bogznašta da vidi.   Ne zna čovek šta je bolje. Da nas se potomci stide ili da nemaju ni stida ni srama.   -Kako ste? -Može pomoć?   Svi su vojnici olovni, samo nekog napune pre a nekog posle.   Prilikom otkrivanja spomenika na trenutak smo se vratili u Srednji vek, ali nećemo se tu zaustaviti.   Svuda u svetu novoj vlasti daju 100 dana da se dokaže, samo kod nas 100 godina.   Naša privreda se bazira na malim i srednjim preduzećima i velikim lopovima.   Kad običan...

        Mi ne potičemo ni od koga Nego smo od teško stečenog iskustva I toliko toga se opet mora steći Samo da bismo bili Što jesmo stvorenjem I zato ništa nije predvidljivo Jednom sam bio blizu manastira U pustinji Negev U kome je nekad davno Boravio Sveti Sava I u kome se čuvao Zapis protiv smrti Međutim nisam otišao tamo Ne znam zašto Nije bilo pametno to što sam učinio I ne mogu ništa popraviti U vezi  Sa svojim životom.

  Nekada smo bili neobrazovani i nepismeni. Danas smo obrazovani i nepismeni.   U normalnom svetu svaki dan sto puta čujete: hvala i i izvinite. Isto kao kod nas: jebi se, gde ćeš budalo.   Kad god pomislim na staru ljubav, setim se bundevare.   Sve je predvidivo. To saznaš kad sve prođe.   Najunosnije zanimanje danas je starleta. Drugi ulažu, nema odgovornosti, a lagodno se živi.   U Fudbalskom savezu stalno iznose prljav veš. Drugog nemaju.

  Na kraju shvataš da Ne postoje topla odredišta Život je film u 3 D Nevidljivi gadovi oko tebe Prazna sedišta posetilaca Jedan se hvata za dupe Idealno mesto za bekstvo ne postoji Sad ti je samo preostalo   Da pokušaš trik sa ravnotežom Na malom prostoru sudbine Poput divokoze što stoji Na strmoj steni u kadru U fokusu lovačkog snajpera Pokazujući kako se čuva koža Bez podaničkog ritma Sa lakim zapletom I ubicom skrivenim Iza nečujnog oroza.

      Nada dolazi sa učiteljem Koji te uči da se ne oduševljavaš Nego da navodiš stvari koje Ne možeš sada da radiš Poput dizanja teških tegova Ili trčanja po pesku u vrelini dana Jer želja i nemogućnost su povezani Kao proleće Sa smehom nepoznate žene Koja se spušta niz ulicu Deo klana nepoznatih Možeš da zamišljaš da je savršena Jer je ne vidiš sa prozora Samo čuješ da se udaljava Bez prošlosti Bez budućnosti.