paradoks

  Devojke dolaze na plažu Prostiru svoje šarene peškire na pesak Izvlače male flaše sa vodom iz torbica Devojke dolaze na plažu Kao da su posvršavale sve poslove Kao da su sazrele Rađale decu Sahranjivale roditelje Rastavljale se Gubile posao Devojke dolaze na plažu Oslobođene tog Biča za samobičovanje Za sada njima je potrebna  Samo potvrda Da su lepe.  

Fotografije srećnih trenutaka Preseljenje na društvene mreže Deca pas roštiljanje Slike na kojima slavimo Poniznost Nešto u kanti za smeće Tako da je nemoguće povezati stvari Izgubili smo tlo pod nogama Ideja o disciplini je propala To što je bilo sad je puno ispravki Uspomene liče na kritike Tvoj život više nije samo stvar ljubavi Sad predstoji još traganje za dušom Đavolski težak posao Budiš se rano Pitaš da li postoji svet Ili spava u mraku noći nem Kao oproštaj.    

Starice na rečnoj plaži Sa mladežima na leđima Kao junske trešnje Otklanjaju nelagodu od bliske budućnosti Znaju šta znači voleti i brinuti U generacijskoj praznini One Veštice iz srednjeg veka Neverovatno svežeg laganja Kao elektronsko pismo Ali ta njihova poboljšanja Razumevanja ljudi i dece Ipak su samo elegičan vrtlog Sveta oko sebe Oko svakodnevnog postojanja Kratki šok Ili šou Klasičan primer  Uzimanja zdravog za gotovo Dok se ti pitaš gde je tu Dobri stari bes sa malo alkohola.        

    ( iz skica za predavanja profesora Majlsa Bartona, kučinara s Harvarda, lične beleške )   Ovo nije restauracija mojih misli, možda samo prebacujem sebi da o ovome treba nešto da kažem, jer u vezi ovoga ja i ne mogu ništa da odlučim, previše je zapetljno. Treba razmisliti o ovoj pojavi i njenoj sadržini. Kada sam prvi put pomislio na kučinu, iskreno nisam ni razmišljao da je ona povezana toliko sa životom. Ja volim da pravim individualni pogled na svet, priznajem, koji odlikuje blaga ironija, o onome što za ozbiljno razmatranje nije značajno. Ne vredi da okolišim, ovo se govori čoveku i sebi licem u lice. Razglabati o kučini i uplitati drugog u kučinu, prevashodno se čini kao igra. I pomalo mi se čini čudnovatim da moje lično opažanje o ovom može drugima biti važno. Treba da iznesem suvisle misli, spreman sam da se rugam. Ovo vreme nije bolje ni gore od onih u kome su živeli ljudi vekovima, ali lebdi pitanje jesu li više ili manje poremećeni prethodni odnosi,...

 Moja žena je zaljubljena u kamenje I sakuplja ga već godinama Gde god vidi oblutak ona ga podigne sa zemlje Dugo ga prevrće u rukama Potom ga briše od prašine ili blata Stavlja ga u mali kožni ranac Sa kojim hoda po gradu Po hladovitim mega-marketima U kojima pište senzori Kad ona prođe kroz vrata (Čudno da Obezbeđenje ne reaguje) Nedavno smo u jednom takvom Kupili kofer za putovanje Ali je on sad već prilično težak Tako da je čak i meni gotovo Nemoguće da ga pomerim s mesta.    

    Iz daljine dopiru zvuci veselja Lepiš neistrošen sapun na novi Istražuješ dnevnu sobu Da li ima nekog na ulici Nekog   neprijatelja već A sveštenici su postali elita Prva profesija iznad klasa Ali nema tu ništa lično Moć je neizbežna Trudiš se da pravilno doručkuješ Za stolom kao da plutaš Uvek si nekom potčinjen Stran miris je u vazduhu Miris života i smrti To je početak dana Kada stvari posmatraš kao na kraju života Onda izlaziš I počinješ da učiš sve ponovo Sve što te je juče zbrisalo.      

  "Aforizam me je održao", uzviknu satira!   Kriminalcima je svejedno da li se ispovedaju u crkvi ili u policiji. I tamo i ovamo biće im sve oprošteno.   Za veselje i za rat ovde uvek ima zainteresovanih. Treba samo naći povod...   Navukli smo zastavu na motku. Da ne bude gola.   Ministarska fotelja je sedlo za jahanje naroda.

  Kopači zlata u Africi Oni koji umiru gladni U tunelima Ispod Johanesburga Ili u međusobnim obračunima To su ljudi koji još imaju nadu Da će nadmašiti sebe Svaka reč im je važna Ali ne primaju savete O životu i smrti Poput nas Jer nemaju srećna sećanja Koja bi ih naterala da zastanu Da kontrolišu sopstveni život Ili svoju mahnitost Njihov bol nije hroničan Ne mogu se navići na njega Rudari u Africi su predah Glupa isplativost Koja je bolja Ili nije Od mutnih lijandera Čije otrovne cvetove Osmatraš kroz zavesu Jutra.    

  Prekoputa niče zgrada Teretni brod od betona Ljudi su stalno na krovu Sirovi zvuci koje proizvode njihove ruke Roming bez brige Čist govor tela Daleko od nasilja grada Kao sredstvo protiv bolova Jednog dana devojka sa velikim blistavim očima Imaće besprekornu kosu U tim sobama za sazrevanje Za zadovoljavanje najosnovnijih potreba Za sada sve se odvija iskusno Napolju smo Posmatramo prirodu I prilazimo jedni drugima Šetajući pse koji se njuše.      

Novo je vreme Nema jednostavnih emocionalnih odgovora Posmatraš pegu na licu Ona je nešto što ima dublji smisao U moru promenljivih stvari U nijansama duha U neredu svakodnevnog života U povučenosti od sveta U kome se osećaš nedovoljno dobro U kome stiskaš u ruci ciganski nož Nađen pored puta kojim su prošli Majstori.

  Pravilo od pet sekundi Neće ti biti ništa Ako zalogaj koji je pao na zemlju Podigneš za to vreme Ali šta je sa našim Ispuštenim životima Reklamni drveni časovnik U tvojoj sobi žuri On je u nekom srodstvu sa drugim dobom Sa vremenom u kojem ne postoji Sadašnje vreme Samo taj osećaj biti između Priklješten Kao travka u rascepu betona Kao da bi se život Mogao početi iznova U tom centimetru Tu gde ništa ne viče Moli se ako misliš Da budeš spasen.

  Mali dečak Sa velikim raširenim krilima Pita me Da li sam čudan Da čudan si Ali svi ostali su takođe čudni.

Čovek ima samo jedno telo Ipak izlaziš i posmatraš Sad si zdraviji i živećeš duže Suština je u stalnoj potrebi da budeš snažan Ali ko može da veruje slikama Kad se pogledaš već si pristrasan Odvratan je nered u gradovima I sve je metafora Predeli žene pogledi Skoro bezosećajan odnos Kao nagon Prema sopstvenom neuspehu Kad si policiji vratio oružje Pogledao si u nebo Od tada stalno smanjuješ potrebu da se sagledaš Plašiš se Sužavaš zenice Sve je manja rupica kroz koju možeš da iscuriš Zato pričaš sve te priče Jer ne znaš put Sve je pomešano kao u vestima na teveu I neverovatno je da samo ti stariš.

  Retka vrsta alpskog papagaja Koja živi na Novom Zelandu Povukla se u planine Da bi izbegla ljude Mada nije sasvim jasno Ako je alpski papagaj Zar oduvek nije živeo u Alpima Gde je domovina o kojoj dokon svet priča Postoje ti beznadežni delovi Gde je mogao postojati život Ja i ti protiv celog sveta U međuvremenu papagaji su pronašli Te nebeske lestve Dok smo se mi rvali sa anđelima Stojeći u mestu Na zemlji opustošenoj Suncem.