paradoks

    Trubač koji svira   sahrane Majstorska klasa Sedi u baru U kome svi misle da se sve može rešiti Zdravim razumom Dok nisi previše prošao To bi bio samo fragment U kome se diviš ljudima Palim malo niže od anđela Međutim postoji   ta Promenljivost iskustva I funkcija sopstvenog cinizma Zbog koje postoje Neživljene godine Godine   bez kraja Kao beskonačni završeci Nečega što je trebalo A nikad nisi započeo Da bi mogao da računaš sa Srećnijim krajem.      

  Ne očekujte od vlasti da vam ostvari sve vaše najružnije snove. Za nešto morate i sami da se pomučite.   Politički otpad je sekundarna sirovina od koje mogu da se naprave samo dva gotova proizvoda: opozicija i vlast.   Tek kad svane, biće nam jasno kao dan, da smo svo ovo vreme dok je vladao mrak, bili glupi kao noć...   Nisu sve prodali. Naši životi su i dalje u njihovom vlasništvu.   Siguran sam da naš vođa nije bog, jer bog svima prašta, a ne samo onima koji u njega veruju.   Za teranje ptica sa naših njiva zadužena su strašila. Za teranje poljoprivrednika sa njih zadužena je vlast.   Oživljavanje ljudi i strasti najčešće počinje metodom usta na usta.

            Oduševljenje koje ga je zahvatilo kada je u knjižnici kod starog orguljaša nabasao na „Anatomiju melanholije“ nije se moglo ni sa čime stvarnim meriti.           To su, u stvari, bili stari prevodi i interpretacije nekih citata, referenci i poglavlja čuvene knjige engleskog naučnika Roberta Burtona iz 1621 godine. Pojam melanholije je u to vreme obuhvatao sve što „vam je pošlo po zlu“.          Tekst ga je, kao i starog slepog bibliotekara, privukao pre svega zbog toga što se u njemu autor ne bavi čvrsto određenom bolešću, već piše o bilo kom stanju iracionalnosti ili jakim i destruktivnim emocijama. Ova promenjena stanja često i nisu bolest u smislu u kojoj mi danas doživljavamo i klasifikujemo bolesti nego predstavljaju naša izmenjena moralna i duhovna stanja.          Stvari, međutim, nisu ta...

  Tračak sjaja bez lepljivosti Nagoveštaj nečega Što još nema ime Gomilanje ljudi koji se potcenjuju Želja da u budućem životu Budem neutralan Da li su to mravi ili ribe Ribe samo za poziranje Sa puno mašte I neograničenog strpljenja Ili grubo toplo kamenje posle leta Da na mene ništa ne utiče Čak ni spontanost Samo stanje čistog duha Poput štamparske boje Još neosušene Na ivici Nove knjige Ili gosta u hotelu Koji ne izlazi Samo sedi na recepciji Zagledan u sneg koji Pada danima.            

    Taj lagani korak kojim je hodao uz Trebišnjicu, pretvorio se vremenom u ritual. On je od onih iz grupe koji svakog jutra među prvima porani. On se šali da mu je preostalo malo vremena na raspolaganju, pa hoće da ga iskoristi. Skoro su mu izvadilu žuč. Sam on je izgledao, sa strane, tako misli o sebi, kao kakav isluženi sportista, od onih konja koji su istrčali sve trke. I svestan je da njegov izgled utiče na način kako razmišlja. Ruke su mu opuštene, najčešće vise sa strane, bez naglih pokreta. I već se nagnuo, pokupio sa stola preostale domine koje mu pripadaju. Za stolom ih je četvorica. Nije mislio o igri, povremeno je bacao pogled na onu stranu gde je, nekad su je tako zvali, stajala “crna grdosija”. Onaj koji igra s njim reče: “Sve ti je to od lekova.” Moli ga da razmisli o tome, o svom bolu u želucu. Mada je znao da nije tako, i sam je rekao: “Lekovi.” Pored napuštene železničke stanice u Trebinju ostavljena je, kao uspomena na vreme kada je ovuda prolazila štreka,...

  Kad nešto padne na pod Ne važi Pravilo pet sekundi Ne važi   čak i kada nauka tvrdi Da samo duneš Samo pojedeš to nešto Palo je zauvek za nikad Palo je kao reč ishitrena Nešto kao bič po konju Koji se ionako već puši Ali dok pada to baca čini Kao da je način lečenja Muškarac u kasnim godinama Misli samo šta je sledeće Prestar za protest Previše nagnut nad sobom Samo pokušava da se vrati unazad Treba mu oprostiti Ličniji život više nije moguć Ono što pada To nešto Prolazi kroz pod Nestaje.        

      Priroda u jesen Samo je priroda Bez ikakve simbolike To truljenje odocnelih biljaka Bez zadržavanja na osećanjima Kao da je sve uravnoteženo O veri i odanosti stvarima se Ne razmišlja Postoje samo te stalne Vibracije nezadovoljstva I žene koje su žustre Kao oči izbeglice Pred kojima se ne možeš opravdati.      

    VAZDUH SLOBODE   (odjeci knjige aforizama Dobrivoja Antonića “ U govorima do guše“, Novi Sad, 2021.)             Da li je život o kome se ovde, na podsmešljiv način, govori – stvaran ili je kao i svaka hiperbola iz spisateljskog šinjela namešten da ugodi našoj sve izraženijoj želji da se rugamo svemu, a ponajpre sebi?           Da li je moguća rekonstrukcija nakon godina potrošenih nada?           Da li su humor i vedro srce pomoćno ili jedino preostalo lekovito sredstvo?           Ima li smisla još sedeti u „mirnoći doma“ i čekati da se ponovo rodi Sunce i bude dobro?           Gde je sve pošlo po zlu?           Kako se od uobičajenog transgeneracijskog nesporazuma došlo do tol...

  Živimo na poštanskim brojevima Koji ničemu ne služe Ljubitelji umetnosti U suženom jesenjem horizontu Opstojava devet crkava Tako da čovek ne zna u koju da se Povuče Dozvoljene su samo tri čaše pića U sedmici Potrebno je praviti sve veće pauze Što je u neskladu sa našim udelom u Životu Jer mi nismo stari Samo smo ostarili I moja se imovina uvećava Knjigama U kojima me delikatni dodiri Teraju da verujem u zamke Da se nikad ne vraćam istim putem Da ne razlikujem jutro od večeri Da bacam noževe Da vežbam grešku Koja dolazi na trapezu Ljubavi ili života ili je Reč Samo o pokornosti Ljuštenju kože Na plaži punoj Jakog sunca.      

  Ozbiljni muškarci Žene pre interneta Privlačne gole dame Zašto da ne Grad je bina Mi smo suosnivači gradova Samo sad živimo u podrumima Skupljamo mentalnu energiju Uostalom šta imamo da izgubimo Moramo samo to da prođemo Kroz tu borbu polova Spolovila Slobodnim stilom Kao kad uđeš u reku I nikad ne izađeš čist iz nje.    

        Pa, nije bilo nikoga da blagoslovi moju budućnost ovde, da mi osnaži verovanje da nisam pogrešio što sam ovamo došao, a sve je ovde za mene predstavaljalo napor. Nema mnogo naših ljudi koji su u tuđini odlučili, da, uz svoj posao, svoju muku, uzmu da piskaraju. Ima nekoliko onih koji su iz političkih i drugi razloga odlučili da žive u tuđini i otuda ispisuju stranice žuči i nedoumica. Neka bude, jedno je pisati o ekologioji, demokreatiji, a drugo o avangardnim filmovima, nakitu ili biti dopisnik kakvih novina, časopisa iz inostranstva. Jutros sam pojeo dva tosta s malo putera i seo sam, sa šoljom kafe, za sto. Odavno, mesecima, nisam pisao, ali sad sam progledao. Moj brat Mile, cinik, bi rekao da Borhesu nije trebalo da gleda i da piše priče. A jedno je stavljati kaput na vešalicu, a drugo trunje od slova na papir. Posle toliko meseci mraka i dalje slike, povremeno, lebde oko mene, predmeti se dupliraju, i ti trenuci nisu prijatni, i ponekad se još os...

  Da imamo atomsku bombu mi ne bismo smeli nikome od ovih da poverimo koferče za nuklearni napad.   Ima ovde mnogo pametnih ljudi ali još je više onih najpametnijih.   Ali Baba je imao četrdeset razbojnika. Koji amater!   Ne dolazi đavo po svoje, nego po naše.   Ja ništa ne razumem. Svake godine se više ljudi doseli u grad nego što se odseli a broj budala uvek isti.   Čuvajte uputstva za lekove koje pijete. Ako umrete, možete da ih tužite.   Sreća je u malim stvarima. Recimo u demokratiji kod nas.   Život je neuspešan pokušaj samoubistva.   Za razliku od Hamleta koji se pravio lud, naš kraljević se pravi pametan.   Danas ima ljudi koji bi se odrekli večere radi vere.   Svi smo mi na granici ludila, ali nismo na istoj strani.   Bože pravde! Pa da...mi pravdu možemo očekivati samo od boga.     -Sutra je novi dan. -Misliš?   Za petak, 13. avgusta najavljen smak...

    Ovo nisu herojska vremena I sve je prilično dosadno Ništa od oblaka šuma i planina Uveče sendvič sa tunjevinom Sa švercerske pijace Sise u prolazu Nedostatak toaletnog papira Povratak slušanju radija Pevanje O nesrećnim i srećnim ljubavima Pokazuje nedostatak temperamenta Ispred prodavnice red Kao pred strašnim sudom Vraćam se Sedam za laptop I počinjem pismo Žao mi je što nisam uspeo itd.  

  Sve uobičajene predstave o svetu Ne zahtevaju više hitnost Proizvođači kiše se uzalud trude I namiguju nam Granica između nade i budućnosti Je istegnuta Jesenji mir se lagano  Spušta u jastuke  Ali šta je to što me vraća po još Malo sveta Malo ganutosti životom Da kažem tu si Nisi nigde otišao To samo ona ptica Crna kao čađ Što čuči u uglu I čeka da je nahranim Možda zna.  

  Pogled na beli luk u ukrasnoj korpi Zastrašujući iz više razloga Govori nešto što je bilo važno Pre hiljadu godina Bučni efekat sadašnjosti je ljuska luka Jer sa sobom svuda teglimo prošlost Mešamo staro i novo vino Monasi odbijaju da budu evakuisani sa ostrva Gori more gore i planine Bogovi su sa nama rame uz rame Bogovi su moderni smrtnici Proroci menjaju pol Sedim u foajeu Srpskog narodnog pozorišta Iscrpljen i prevaren.    

Način na koji kaktus zaboravljen  Ispod strehe Dobija kap kiše  Niz plavi luk lista Ne pomerajući se Održavajući samopoštovanje U  pustinji Koja je oblik ljubavi Bez objašnjavanja Kap koja vlada državama I pravi pustoš Tiho i suptilno  I potrebno je imati mnogo duše Da shvatiš kako je sve Lek.