Trubač koji svira sahrane
Majstorska klasa
Sedi u baru
U kome svi misle da se sve
može rešiti
Zdravim razumom
Dok nisi previše prošao
To bi bio samo fragment
U kome se diviš ljudima
Palim malo niže od anđela
Međutim postoji ta
Promenljivost iskustva
I funkcija sopstvenog
cinizma
Zbog koje postoje
Neživljene godine
Godine bez kraja
Kao beskonačni završeci
Nečega što je trebalo
A nikad nisi započeo
Da bi mogao da računaš sa
Srećnijim krajem.
Ne očekujte od vlasti da
vam ostvari sve vaše najružnije snove.
Za nešto morate i sami da
se pomučite.
Politički otpad je
sekundarna sirovina od koje mogu da se naprave samo dva gotova proizvoda:
opozicija i vlast.
Tek kad svane, biće nam
jasno kao dan, da smo svo ovo vreme dok je vladao mrak, bili glupi kao noć...
Nisu sve prodali.
Naši životi su i dalje u
njihovom vlasništvu.
Siguran sam da naš vođa
nije bog, jer bog svima prašta, a ne samo onima koji u njega veruju.
Za teranje ptica sa naših
njiva zadužena su strašila.
Za teranje
poljoprivrednika sa njih zadužena je vlast.
Oživljavanje ljudi i
strasti najčešće počinje metodom usta na usta.
Oduševljenje koje ga je zahvatilo
kada je u knjižnici kod starog orguljaša nabasao na „Anatomiju melanholije“
nije se moglo ni sa čime stvarnim meriti.
To su, u stvari, bili stari prevodi i
interpretacije nekih citata, referenci i poglavlja čuvene knjige engleskog
naučnika Roberta Burtona iz 1621 godine. Pojam melanholije je u to vreme
obuhvatao sve što „vam je pošlo po zlu“.
Tekst ga je, kao i starog slepog
bibliotekara, privukao pre svega zbog toga što se u njemu autor ne bavi čvrsto
određenom bolešću, već piše o bilo kom stanju iracionalnosti ili jakim i
destruktivnim emocijama. Ova promenjena stanja često i nisu bolest u smislu u kojoj
mi danas doživljavamo i klasifikujemo bolesti nego predstavljaju naša izmenjena
moralna i duhovna stanja.
Stvari, međutim, nisu tako
jednostavne. Naše nepoznavanje svega je veće od poznavanja svega. Otuda je
svaki prodor u nepoznato uspeh svakog čoveka. Stvari se dodatno komplikuju
ukoliko se čovek više seća. Ali, kako to izbeći? Skoro sve informacije su zaprao
vesti iz prošlosti. Ili to postaju već u trenutku kada su saopštavane.
Informacije, bilo koje vrste, nas
menjaju. On misli da je zbog toga radijska mašina, koja je i njega promenila,
toliko moćna.
S druge strane, čovek je moćan onoliko
kliko ima informacija. Da li je moguće napraviti balans melanholije? Govoriti o
tome je za njega strahovito uzbudljivo. Šteta što nema nikoga s kim bi mogao da
podeli svoje ushićenje.
Pesnik je čitao netom pronađenu
raspravu bezmalo celu noć. Potpuno je iznuren. Uzima šaku vitamina. Zaboravlja
B 12. Pije najzad i taj čudotvorni B12 koji zvuči kao američki bombarder, ali
ne prelazi tačku zamora. Seda za komp i pokušava da, posle dugog vremena,
napiše pesmu. Uvek mu je to uspevalo u stanju pomućene svesti. Počinje da niže
rečenice naizgled bez međusobne povezanosti. Docnije će to ispremeštati. Sad mu
je važno da sačuva svežinu misli. Autokorekt mu ispravlja slova.
Ovog jutra se oblaci skupljaju
Kao trbušni mišići
Periferijskih devojaka u
bikiniju
Na početku sezone
Kada pomišljamo da smo deo
nečega
Ali toliko je vremena već
prošlo
Od kada nisam uključio
Ljubav svog života
Razmišlja da li da dopiše
reč „radio“. Lepu reč. Neće.
Pijem momačku kafu
Ne treba mi puno
Da osetim da više nema
bola
Ali nema ni dobitka
Lek je sve bolji
Kako se kutija prazni.
Reči su za njega ljubavnice.
Raskopčava pantalone. Osmehuje se od zadovoljstva. Uživa.
Potpuno je zaboravio na festival
najboljih radijskih ostvarenja na onom jezeru. Bled ili Ohrid ili Crno jezero.
Ovog dana je, međutim, dan kada treba gloduru da predloži najbolja ostvarenja
našeg radija. Ali, dotle će se već nešto desiti. Uostalom, neće ni otići na
redakcijski sastanak. To je najbolje. Biće bolestan. Nije mu prvi put. Neka
zdravi donesu presudu. Strah je pomeren i odložen, makar na privremeno.
KAKO NAS PORAZ PRIVODI IZGUBLJENOM
DOSTOJANSTVU I ZAŠTO JE TO LOŠE ZA NAS
Vest da je Kroka smenjen čuo sam tek
u ponedeljak. To nimalo nije čudno. Smene su se obično dešavale početkom
vikenda kada su ljudi zabavljeni planiranjem odmora sa porodicom. Mogućnost
masovne pobune zbog Kroke je isključena. Niko ga nije voleo. Ipak, morali su da
ga poštuju. U dnu svojih malih krmećih zenica.
Kroka se, pak, povukao u vikendicu na
Dunavu ne javljajući se nikome. U redakciji su bili zadovoljni. Neće im praviti
probleme. Još jedan neposlušni je elegantno odstranjen.
U hladovitoj vikendici čiju je tihi
očajnički mir upotpunjavalo šljapkanje, Kroka leži na leđima na drvenom podu
prepušten debeloj crnoj devojci koja ga uzjahuje dok joj se velike dojke kao
baloni sudaraju sa Krokinim zatvorenim očima.
Više mu se uopštene diže. Pijan je.
Mrak je pao u podne. Oseća samo da je za njega igra završena. U stvari, oseća
da su ga izigrali. Nije očajan, nije čak ni tužan. Bilo je pitanje dana kada će
se to dogoditi. Po glavi prebire razloge za smenu i ne može da utvrdi nijedan
konkretan. Pisao je malo i retko. Poslednjih godina nije napisao nijedan redak.
Uređivao je najpre spoljnu politiku, zatim unutrašnju, pa gradsku rubriku i
najzad rubriku feljtona. Tu tek nije moglo bilo šta da mu se zameri.
Devojka je zastala i pita ga da li je
sve u redu.
„Samo nastavi“ – kaže joj ne otvarajući
oči. Vonj parenja, oštar i kiselkast para mu nozdrve.
Postepeno shvata da su ga odstranili
iz predostrožnosti. On je bio samo jedan urednik koji se nije javno
suprotstavljao nego je samo gunđao i kao hodajuća grudva buduće lavine gneva
izazivao podozrenje po hodnicima.
Znao je šta sledi. Očekuju da se posle
nekoliko dana pojavi u redakciji i da ih, sve hodajući uza zid, pogleda u oči.
Neki će da kriju pogled, ali većina će
mu se smejuljiti u lice. To je poznata radijska patetika. Pojaviće se neka
dobra ženska duša koja zna da se ranjena riba lovi najlakše. Biće to anđeo sklon
padu. Pakleni anđeo.
Tako mi i treba, pomisli. Sad ću morati
da podnosim samilost onih koje sam prezirao.
U sledećem trenutku pomisli da se
nikad više neće vratiti u taj zoološki vrt. Ali, od čega će živeti? Šta će biti
sa ovim malim ružičastim rupicama koje mu devojka navlači na lice?
Štaviše, lišen pažnje malih
novinarskih ulizica, kojih je puna redakcija, on zna da će umreti. Možda bi
trebalo da telefonira. Toliko se gadio telefonskih poziva. Traži telefon.
„Beži, skidaj se s mene. Da te više
moje oči ne vide. Ostavi telefon, kad ti kažem.“
Devojka je uplašena, ali intuitivno
oseća da problem nije u njoj. On u njenim očima pak vidi da više nije urednik
koji može da plaća honorare kolike i kome hoće.
„Znaš…ne znaš ti ništa. Ja nikad nisam tuđi
dinar… Nikad…razumeš.“
Ona se ne pretvara da razume. Sad joj
to više nije ni važno. Ona se više ne zanima za ovog starca. Balon se izduvao.
Mali ružičasti balon sa ružičastom rupicom.
Ali, on o njoj više ne razmišlja.
Najteže mu sad pada pomisao na uredničku sobu. Ostavio je neke lične stvari
tamo. Neke olovke, pisma, lule, duvan, boe pića u ormanu. I jastuče za ispod
guzice. Sve više ga je bolela kičma i kad mu je sekretarica ponudila šareno jastuče
on je primio bez razmišljanja. Može da zamisli kako će se njegov naslednik na
tom mestu naslađivati činjenicom da je ofis pretvorio u privatni stan. Mogao bi
da nazove sekretaricu i kaže joj da skloni to smešno jastuče. Ali, sad je
kasno. U Dnevniku je uvek vladala oskudica prostora. Novi je jedva dočekao da
uvali svoje dupe u kancelariju. Vesti ne
trpe odlaganja. Ispašće bolesni nastrani starac. Svi će pričati o njegovom
jastučetu. Niko o njegovim stavovima. Ostaće upamćen po miderluku. Kao obesni a
nemoćni turski paša. Čim se otrezni ili bar dovede svoju fasadu u kakav takav
red, ide u redakciju da im se najebe keve. Nije ni slutio da se vreme prevrnulo
kao voda i da u tom novom, stalno dolazećem vremenu više ne postoje autoriteti
nego će se borba, pa čak i njegova, od sada voditi za goli život. Kakvi mediji,
kakvi bakrači!
Tračak sjaja bez lepljivosti
Nagoveštaj nečega
Što još nema ime
Gomilanje ljudi koji se
potcenjuju
Želja da u budućem životu
Budem neutralan
Da li su to mravi ili ribe
Ribe samo za poziranje
Sa puno mašte
I neograničenog strpljenja
Ili grubo toplo kamenje
posle leta
Da na mene ništa ne utiče
Čak ni spontanost
Samo stanje čistog duha
Poput štamparske boje
Još neosušene
Na ivici
Nove knjige
Ili gosta u hotelu
Koji ne izlazi
Samo sedi na recepciji
Zagledan u sneg koji
Pada danima.
Taj
lagani korak kojim je hodao uz Trebišnjicu, pretvorio se vremenom u ritual. On
je od onih iz grupe koji svakog jutra među prvima porani. On se šali da mu je preostalo
malo vremena na raspolaganju, pa hoće da ga iskoristi. Skoro su mu izvadilu žuč.
Sam on je izgledao, sa strane, tako misli o sebi, kao kakav isluženi sportista,
od onih konja koji su istrčali sve trke. I svestan je da njegov izgled utiče na
način kako razmišlja. Ruke su mu opuštene, najčešće vise sa strane, bez naglih
pokreta. I već se nagnuo, pokupio sa stola preostale domine koje mu pripadaju. Za
stolom ih je četvorica. Nije mislio o igri, povremeno je bacao pogled na onu
stranu gde je, nekad su je tako zvali, stajala “crna grdosija”. Onaj koji igra
s njim reče: “Sve ti je to od lekova.” Moli ga da razmisli o tome, o svom bolu
u želucu. Mada je znao da nije tako, i sam je rekao: “Lekovi.” Pored napuštene železničke stanice u Trebinju ostavljena je, kao uspomena
na vreme kada je ovuda prolazila štreka, lokomotiva. Tuda je svojevremeno prolazila
pruga uskog koloseka, žila kucavica Hercegovine, do Neuma. Ovo je po zamisli K
und K, koja je gradila prugu, znak civilizovanja nakon aneksije Hercegovine
1876. On je sedeo u svojoj crveno-plavoj-beloj trenerci, i s odogvarajućim mokasinama
na nogama. Njegovu pažnju od domina odvlačio je dečak koji je obletao oko
lokomotive. Dečak je, poverio se, dobio zadatak da opiše lokomotivu, prepiše
podatke s nje, treba mu petica.
Sećao
se mesta na koja je mogao da ode kao dete, lopte za kojom su trčali, smeha. Pomalo
dementi geometar Petar po ko zna koji put je pričao da je u Libiji trasirao
koridor za vodovod. I danas ispred stanice, u kojoj je zapušteni penzionerski
dom, za stolovima, grupe penzionera igraju domine i pretresaju kako im je bilo
u vreme Broza, kako je izgrađena HE Trebišnjica, Farbrika alata, kada je pala
Bileća u ruke partizana. I kao da je ovde postojala jednostavnost ljudskih
odnosa, iako je svaka od ovih jedinki bila neumoljivo posebna. On je jedan od onih
penzionera koji zna valjano istoriju Hercegovone, profesor je srpskog jezika. Baca
pogled put dečaka, zna dobro čiji je mali unuk, i kakav zadatak ovde ima. Čekali
su ga da nastavi igru, mrmljaao je, rekao: „Dalje.“ On ne može da kaže dečaku
da je s tom lokomotivom njegov pradeda odvezen u vagonu za stoku put jama 1941.
A onda je desna ruka ponovo počela da mu drhti, spustio je jedinu dominu na prljav
sto. Hladna, crna lokomotiva miruje, dobro očuvana i restaurirana, dečak s
blokom u ruci crta lokomotivu i prepisuje s metalnih tabli podatke: na crvenoj
obojenoj ploči stoji da lokomotiva tovari u bunker 3 tone uglja, da joj treba 7
i po kubnih metara vode, i mora da izmeri koliko je uski kolosek širok. On
neprekidno pogleduje na onu stranu gde je dečak, ne ide mu igra, ima duplo golo
u rukama. Prošao je još jedan krug slaganja domina bez njega. Voleo bi da dečak
dobije peticu.
Kad nešto padne na pod
Ne važi
Pravilo pet sekundi
Ne važi čak i kada nauka tvrdi
Da samo duneš
Samo pojedeš to nešto
Palo je zauvek za nikad
Palo je kao reč ishitrena
Nešto kao bič po konju
Koji se ionako već puši
Ali dok pada to baca čini
Kao da je način lečenja
Muškarac u kasnim godinama
Misli samo šta je sledeće
Prestar za protest
Previše nagnut nad sobom
Samo pokušava da se vrati
unazad
Treba mu oprostiti
Ličniji život više nije
moguć
Ono što pada
To nešto
Prolazi kroz pod
Nestaje.
Priroda u jesen
Samo je priroda
Bez ikakve simbolike
To truljenje odocnelih
biljaka
Bez zadržavanja na osećanjima
Kao da je sve uravnoteženo
O veri i odanosti stvarima
se
Ne razmišlja
Postoje samo te stalne
Vibracije nezadovoljstva
I žene koje su žustre
Kao oči izbeglice
Pred kojima se ne možeš
opravdati.
VAZDUH SLOBODE
(odjeci knjige aforizama Dobrivoja Antonića “ U govorima
do guše“, Novi Sad, 2021.)
Da li je
život o kome se ovde, na podsmešljiv način, govori – stvaran ili je kao i svaka
hiperbola iz spisateljskog šinjela namešten da ugodi našoj sve izraženijoj
želji da se rugamo svemu, a ponajpre sebi?
Da li je
moguća rekonstrukcija nakon godina potrošenih nada?
Da li su
humor i vedro srce pomoćno ili jedino preostalo lekovito sredstvo?
Ima li smisla
još sedeti u „mirnoći doma“ i čekati da se ponovo rodi Sunce i bude dobro?
Gde je
sve pošlo po zlu?
Kako se
od uobičajenog transgeneracijskog nesporazuma došlo do tolikih lažiranih rešenja?
Ako mi
neko kaže da niko u životu ne bi to nikada uradio ili govorio postavlja se
pitanje kako to može da zna. Ko je taj koji u potpunosti poznaje ljudske
karaktere? Uostalom, niko ne može da bude siguran ni u postojanje mentaliteta a
kamoli kolektivnog identiteta.
To je razlog
što moje simpatije sve više odlaze u pravcu apsolutne slobode aforističara da
bude drzak prema svetu bez skrupula.
Magični realizam u satiri još nije ustanovljen, ali svaki put ka njemu bolji je
od tragičnog realizma u čijim maskiranim
oblicima provodimo naše dane.
Kod
aforizma mi je sada već jedino važno, ne
da fotografski dočara život, nego da stvori takvu sliku života posle koje se
osećam kao da imam besnilo a nema
tetanusa. Tu se završava odgovornost pisca u čitaočevom životu koji je u krajnjoj
liniji obeležen svim mogućim profilima neodgovornosti. Poslednja istina je,
dakle, jeretička misao da aforističar ne mora nužno da bude sinhronizovan sa
objektivnim. Onom ko drži krivo ogledalo bitno je da ogledalo ne ispusti. Ništa
nije dovoljno dobro da bi ga vredelo razbiti pojedinačno. Potreban je udarac u
centar celine. U dupe.
To je
slučaj i sa aforizmima Dobrivoja Antonića koje imamo pred sobom. Oni su pametni,
smešni i osvežavajuće direktni. Antonić zna da gazi po ljusci jaja i da se
nagomilane frustracije ne mogu otkloniti bez nove energije i starog, iznova
pronađenog ponosa. Razume se da to nije lak, odnosno u potpunosti je skoro
nemoguć zadatak, ali časno je pokušati, jer:
„Kod nas se stubovi društva
proglašavaju, a ne grade.“
Antonić
se u aforizmima ne služi uličnim narativima poput mnogih drugih, nego bi se pre
moglo govoriti o aforističkom repovanju odnosno ponavljanju uvreženih smislova
da bi bili obesmišljeni poentiranim saznanjem o novim vrednostima.
„Vozovi nam kasne šest meseci godišnje. Ko ne žuri, eto prilike da se na putu
ispriča i
nagleda prirodnih lepota.“
Naše
društvo, kao prevashodnu aforističarevu preokupaciju, potrebno je gledati u
srpskom ogledalu a ne u fantastičnom globalnom. Pa i kad naše ogledalo pokuša
da laska jer misli da je dovoljan uspeh biti zaglibljen u osrednjosti,
aforističar je taj koji referentne granice postavlja još dalje. Nostalgični
mitovi, počevši od biblijskog ili kosovskog, kod Antonića su samo metafore za
pozajmljivanje ne bi li se brutalnije istakli kontrasti sanjanih i neostvarenih
vrednosti.
„Suočili smo se sa prošlošću. Jedino smo mi bili u pravu.“
Satiričar
je u pravu kad od nas traži da zamislimo svet pošteniji od ovoga, sa liderima
boljim od ovih najboljih. Jednom smo imali sve te stvari, zar ne?
„Pesma srpske demokratije je Tamo daleko.“
Antonić
se relativno kasno pojavio na srpskoj satiričnoj sceni. To nikako nije mana,
ali može biti indikativno za lapidarni izraz u kome se njegov glas izdvaja iz
poznate mase glasova komunicirajući sa njima.
„Kad sam se ja rodio nisu delili po
stohiljada dinara.
To
mi i danas nedostaje.“
On je
odomaćen u temama koliko je to potrebno, a ne libi se ni da ošine opšte,
belosvetske ljudske gluposti, grabežljivost i vlastoljubivost.
„Ceo svet
srpski razume. Srbe u svetu niko ne
razume.“
Aforističaru, prema tome, nikad ne ponestaje tema za
razgovor. Antonić govori o moći koja s otrgla kontroli. Zanimljivo je da pisac
pri tome izaziva naše simpatije premda ne govori iz pozicije nekoga ko se tome dramatično
suprotstavlja.
„Sa nazivom naših ulica niko ne može da se
snađe. Rešenje je da se na tu temu održi simpozijum
istoričara, Gugl urednika i
poštara.“
„Društvo se podelilo na nas i njih.
Čas sam sa nama, čas sa njima, a najčešće sam.“
Ovaj
sjajni aforizam nas uči o još jednoj
važnoj stvari a ona glasi: Budimo nadmoćniji. Nemojmo misliti da je neophodno
da se dodvoravamo svima. Odsustvo drugih samo nas pomera da više dižemo svoj
glas otpora.
Daleko
od toga da je pomiren sa ružnim licima i likovima u našoj stvarnosti, ali
postoji u njegovim rečenicama neki maltene gandijevski duh mirenja kao
poslednji vid otpora pošto su svi dosadašnji bili neuspešni u nameri da promene
moral sveta.
„Brine me mentalno stanje Srba. Nekada smo
se tukli zbog drugih, a danas ni zbog
sebe.“
I da svedem, govorom na drugačiji način u
tematskim obrascima Dobrivoje Antonić nagoni čitaoca da misli svojom glavom i
pritom diše vazduh slobode. To mi se čini kao najvrednija posebnost koju ovi
aforizmi u moru srpske aforističarske produkcije donose. Masovnim odbijanjem da
imenujemo ovo što nas muči građanska i nacionalna agonija srpskog društva se u
nedogled produžava. Stoga je ova lepa, i na mahove lirska, knjiga mali ali
dragocen recept za našu duhovnu manu.
Ova zbirka
je, uveren sam, ispisana u nadi da će se i njeni čitaoci
jednog dana osećati sposobnim da kažu ono što sad, iz mnogih razloga, neće, ne
smeju ili ne mogu.
Milan
Todorov
Koji ničemu ne služe
Ljubitelji umetnosti
U suženom jesenjem horizontu
Opstojava devet crkava
Tako da čovek ne zna u
koju da se
Povuče
Dozvoljene su samo tri
čaše pića
U sedmici
Potrebno je praviti sve
veće pauze
Što je u neskladu sa našim
udelom u
Životu
Jer mi nismo stari
Samo smo ostarili
I moja se imovina uvećava
Knjigama
U kojima me delikatni
dodiri
Teraju da verujem u zamke
Da se nikad ne vraćam
istim putem
Da ne razlikujem jutro od
večeri
Da bacam noževe
Da vežbam grešku
Koja dolazi na trapezu
Ljubavi ili života ili je
Reč
Samo o pokornosti
Ljuštenju kože
Na plaži punoj
Jakog sunca.
Ozbiljni muškarci
Žene pre interneta
Privlačne gole dame
Zašto da ne
Grad je bina
Mi smo suosnivači gradova
Samo sad živimo u
podrumima
Skupljamo mentalnu
energiju
Uostalom šta imamo da
izgubimo
Moramo samo to da prođemo
Kroz tu borbu polova
Spolovila
Slobodnim stilom
Kao kad uđeš u reku
I nikad ne izađeš čist iz
nje.
Pa, nije bilo nikoga da blagoslovi moju budućnost
ovde, da mi osnaži verovanje da nisam pogrešio što sam ovamo došao, a sve je
ovde za mene predstavaljalo napor. Nema mnogo naših ljudi koji su u tuđini
odlučili, da, uz svoj posao, svoju muku, uzmu da piskaraju. Ima nekoliko onih
koji su iz političkih i drugi razloga odlučili da žive u tuđini i otuda
ispisuju stranice žuči i nedoumica. Neka bude, jedno je pisati o ekologioji, demokreatiji,
a drugo o avangardnim filmovima, nakitu ili biti dopisnik kakvih novina,
časopisa iz inostranstva. Jutros sam pojeo dva tosta s malo putera i seo sam, sa
šoljom kafe, za sto. Odavno, mesecima, nisam pisao, ali sad sam progledao. Moj
brat Mile, cinik, bi rekao da Borhesu nije trebalo da gleda i da piše priče. A jedno
je stavljati kaput na vešalicu, a drugo trunje od slova na papir. Posle toliko
meseci mraka i dalje slike, povremeno, lebde oko mene, predmeti se dupliraju, i
ti trenuci nisu prijatni, i ponekad se još osećam jadno. A koliko sam samo puta
palio fajercag da vidim plamen, a nisam ga video. Toliko su me bolele očne
duplje, da sam mogao samo da stiskam zube. Moja draga Nemica izgovarala je samo
niz kratkih rečenica, tek da me smiri, jer nije mogla da me uteši. Sada sam
dosta dobro, i upravljam i autom. Ovde je zima vrlo hladna i duga, pa sam
najviše vremena proveo u kući. Moja supruga Nemica teško podnosi zimu zbog
bronhitisa. Promena temperature joj škodi. Već treću godinu prima injekcije
zbog alergije. Ona je luda, još nikad nije ostala kod kuće, sve nazebe preboil
na nogama, ide bolesna na posao. A mene zaboli levo koleno, artritis, i kad mi
dosadi ja primim injekciju. Sanjam da odem u Opatiju, da se odmorimo, tamo su
odsedali i razni pisci, a ni ja nisam samo novinar. Ovde sam godinam radio kao stručnjak,
pa onda kao menadžer tima koji istražuje rešenja za elektronske igre koje
smisle idioti. Krenemo od teksta, pravimo simulacije, pa i lutke.
Majka moje Nemica bila je kod nas skoro mesec dana, više,
ubeđivala nas je da usvojimo nekakvog klinju iz Sudana, nije uspela da nas
ubedi. Sedela bi satima, pogurena, držala skrštene ruke na grudima, a svaka
njena rečenica bila je temeljna kritika na račun mene i njene ćerke,
ili sam ja bar tako uvrteo u glavu, a nije mogla da se vrati kući zbog
zime, pa sam ja morao da je vratim kolima, autobanom, zato što je ponela svog
kanarinca, i nije mogla da putuje vozom. Ona stanuje daleko na severu, ne voli
Hanover. Kad je otišla, lakunlo je i njenoj ćerci i meni, jer je baba prilično i
izlapela, osamdeset joj je, ali je dobra žena. Kad sam ja pronašao ovaj stan u
kome živimo decenijama, i kada sam pronašao dobar posao, onda sam krenuo da
tražim biblioteke i klubove u kojima mogu da nađem mir. Provodio sam čitave
sate u šetnji, ponekad i sa mojom Nemicom. A brat Mile je kupio kuću u
Švedskoj, sa tri spavaće sobe, dva kupatila sa bideima i još jedim klozetom,
trpezarijom, kuhinjom, velikom dnevnom sobom, dva balkona, a kuća je na dva
sprata s podrumom, garažom i sobom za “hobi”. Kaže da je dobio jeftino kredit i
da ga otplata neće koštati više nego kirija do sada. Spremam se da odem da
vidim, kad bude vreme pogodnije i ja bolje. Ovo je prvi zapis koji kucam na
kompjuteru. Parvim greške. Juče sam bio na kontrolnom
pregledui izgleda, bar za sada, da je operecija očiju lepo uspela. Imam
prepisku između doktora Detmera iz Hanovera i doktora Voroha, sa rezultatima
pregleda. Oni su oba specijalisti i prijatelji i zadovoljni su rezultatima. Sve
činim sa očima da ide nabolje, evo pokušavam da pišem. Iduće nedelje ponovo idem kod optičara na
kontrolu, važno je da nisam ostao slep, neprestano ponavljam. Neurolog koji me
je pregledao na sve moguće načine-rengen, kompjuter-tomograf, pa i punkitiranje
kičme, ekg, merenje nerava na nogama-kaže da je stanje umrtvljenosti posledica
lekova i veruje da će to da prođe.
Da imamo atomsku bombu mi ne bismo smeli nikome od ovih
da poverimo koferče za nuklearni napad.
Ima ovde mnogo pametnih ljudi ali još je više onih
najpametnijih.
Ali Baba je imao četrdeset razbojnika. Koji amater!
Ne dolazi đavo po svoje, nego po naše.
Ja ništa ne razumem. Svake godine se više ljudi doseli u
grad nego što se odseli a broj budala uvek isti.
Čuvajte uputstva za lekove koje pijete. Ako umrete,
možete da ih tužite.
Sreća je u malim stvarima. Recimo u demokratiji kod nas.
Život je neuspešan pokušaj samoubistva.
Za razliku od Hamleta koji se pravio lud, naš kraljević
se pravi pametan.
Danas ima ljudi koji bi se odrekli večere radi vere.
Svi smo mi na granici ludila, ali nismo na istoj strani.
Bože pravde! Pa da...mi pravdu možemo očekivati samo od
boga.
-Sutra je novi dan.
-Misliš?
Za petak, 13. avgusta najavljen smak sveta a mi taman
postali najbolja ekonomija na svetu. Nikad dva dobra ne idu zajedno.
Ako je sve u glavi, onda mi nemamo ništa.
Svako doba života nosi neke prednosti. Na primer, doba
preko šezdeset ima prednost prilikom otezanja papaka.
Raspisali anketu šta fali vašem gradu. Smatram da osim
sredine i krajeva ne fali ništa.
Kadija te tuži, kadija ti sudi a da stvar bude lepša - ti
si taj kadija.
Bilo je to u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Opet ti
Nemci!
-Pronađeni ostaci života na ovim prostorima.
-Kad?
-Danas.
Predsednik stavio glavu u torbu i vodi nas.
-Kako se zoveš?
-Izvini, ne smem da odam nijedno ime.
Ako se nađete u banci usred pljačke, ne paničite Uzmite
novac i zbrišite.
Izgleda da smo prilikom velike seobe naroda nešto
zabrljali. Ovde je trebalo da se nasele Norvežani ili Nemci pa da sve bude u
redu.
Predsednik doneo odluku da raspusti vladu. Slavlje
građana na ulicama. Ali, u Tunisu.
Ovo je država svih građana u kojoj možeš samo na sebe da
se osloniš.
Izvinite gde je ludnica?
Gde god da krenete, nećete pogrešiti.
Jedan kontejner za plastiku, drugi za hartiju, treći za
partiju.
Moram na lekarski pregled da bih obnovio vozačku. Pregled
podrazumeva i psihijatra. Da sam se kandidovao za neku državnu funkciju prošao
bih bez svega toga.
U javnom sektoru se zapošljavaju samo oni koji vladajućoj
partiji donesu 50 sigurnih glasova. Pojma nemam kako to uspevaju. Moj glas nije
siguran ni kad razgovaram sam sa sobom.
Dobro je da Srbija nema vulkan. Kako nas je krenula
ekonomija i on bi proradio.
Sklonite konje ispred Skupštine. Loša je reklama.
Ne znam šta o svemu misli zvanični Beograd, ali
nezvanični pizdi.
Kažu da si umislio da si Napoleon. Pusti. Najvažnije je
kako se ti osećaš.
Kako god se okrenuo dupe ti je pozadi a vođa na čelu.
Prosečan IQ u Srbiji je 89. Ali nema veze. Ima ko da
misli umesto nas.
Sprovode anketu u kom delu Novog Sada se najbolje živi.
Pa ...na beogradskom Dedinju.
Da nije obavezna osmoljetka polovina naciona ne bi ni nju
završila.
Ne znam što se bore misli moje. Ja o tome nemam
mišljenje.
Šta se dešava kada se ništa ne dešava?
Mole se svi koji su mi zabili nož u leđa da pokupe svoj
escajg. Za svečane prilike.
Da možemo da kažemo da smo srećni, mi bismo bili
presrećni.
Sa današnjim platama ne može da se živi, ali se živi
mnogo bolje nego pre.
Nas ni Turci nisu mogli da trpe duže od 500 godina.
Nekad smo imali lekare bez granica a sad pacijente.
Svi dobri majstori otišli iz Srbije. Tako nam i treba kad
smo stalno vikali: Majstore, otvori ima izlaz!
Posmatram galebove nad Dunavom kod Novog Sada. Toliko su
elegantni a jedu govna kod kanalizacije. Ko njih tera?
Ovo nisu herojska
I sve je prilično dosadno
Ništa od oblaka šuma i
planina
Uveče sendvič sa
tunjevinom
Sa švercerske pijace
Sise u prolazu
Nedostatak toaletnog
papira
Povratak slušanju radija
Pevanje
O nesrećnim i srećnim
ljubavima
Pokazuje nedostatak temperamenta
Ispred prodavnice red
Kao pred strašnim sudom
Vraćam se
Sedam za laptop
I počinjem pismo
Žao mi je što nisam uspeo itd.
Sve uobičajene predstave o svetu
Ne zahtevaju više hitnost
Proizvođači kiše se uzalud
trude
I namiguju nam
Granica između nade i
budućnosti
Je istegnuta
Jesenji mir se lagano
Spušta u jastuke
Ali šta je to što me vraća
po još
Malo sveta
Malo ganutosti životom
Da kažem tu si
Nisi nigde otišao
To samo ona ptica
Crna kao čađ
Što čuči u uglu
I čeka da je nahranim
Možda zna.
Pogled na beli luk u ukrasnoj
korpi
Zastrašujući iz više razloga
Govori nešto što je bilo
važno
Pre hiljadu godina
Bučni efekat sadašnjosti
je ljuska luka
Jer sa sobom svuda teglimo
prošlost
Mešamo staro i novo vino
Monasi odbijaju da budu
evakuisani sa ostrva
Gori more gore i planine
Bogovi su sa nama rame uz
rame
Bogovi su moderni smrtnici
Proroci menjaju pol
Sedim u foajeu Srpskog
narodnog pozorišta
Iscrpljen i prevaren.
Način na koji kaktus zaboravljen
Ispod strehe
Dobija kap kiše
Niz plavi luk lista
Ne pomerajući se
Održavajući samopoštovanje
U pustinji
Koja je oblik ljubavi
Bez objašnjavanja
Kap koja vlada državama
I pravi pustoš
Tiho i suptilno
I potrebno je imati mnogo duše
Da shvatiš kako je sve
Lek.
