RATKO DANGUBIĆ: TUĐINA

 

 

 

 

Pa, nije bilo nikoga da blagoslovi moju budućnost ovde, da mi osnaži verovanje da nisam pogrešio što sam ovamo došao, a sve je ovde za mene predstavaljalo napor. Nema mnogo naših ljudi koji su u tuđini odlučili, da, uz svoj posao, svoju muku, uzmu da piskaraju. Ima nekoliko onih koji su iz političkih i drugi razloga odlučili da žive u tuđini i otuda ispisuju stranice žuči i nedoumica. Neka bude, jedno je pisati o ekologioji, demokreatiji, a drugo o avangardnim filmovima, nakitu ili biti dopisnik kakvih novina, časopisa iz inostranstva. Jutros sam pojeo dva tosta s malo putera i seo sam, sa šoljom kafe, za sto. Odavno, mesecima, nisam pisao, ali sad sam progledao. Moj brat Mile, cinik, bi rekao da Borhesu nije trebalo da gleda i da piše priče. A jedno je stavljati kaput na vešalicu, a drugo trunje od slova na papir. Posle toliko meseci mraka i dalje slike, povremeno, lebde oko mene, predmeti se dupliraju, i ti trenuci nisu prijatni, i ponekad se još osećam jadno. A koliko sam samo puta palio fajercag da vidim plamen, a nisam ga video. Toliko su me bolele očne duplje, da sam mogao samo da stiskam zube. Moja draga Nemica izgovarala je samo niz kratkih rečenica, tek da me smiri, jer nije mogla da me uteši. Sada sam dosta dobro, i upravljam i autom. Ovde je zima vrlo hladna i duga, pa sam najviše vremena proveo u kući. Moja supruga Nemica teško podnosi zimu zbog bronhitisa. Promena temperature joj škodi. Već treću godinu prima injekcije zbog alergije. Ona je luda, još nikad nije ostala kod kuće, sve nazebe preboil na nogama, ide bolesna na posao. A mene zaboli levo koleno, artritis, i kad mi dosadi ja primim injekciju. Sanjam da odem u Opatiju, da se odmorimo, tamo su odsedali i razni pisci, a ni ja nisam samo novinar. Ovde sam godinam radio kao stručnjak, pa onda kao menadžer tima koji istražuje rešenja za elektronske igre koje smisle idioti. Krenemo od teksta, pravimo simulacije, pa i  lutke. 

Majka moje Nemica bila je kod nas skoro mesec dana, više, ubeđivala nas je da usvojimo nekakvog klinju iz Sudana, nije uspela da nas ubedi. Sedela bi satima, pogurena, držala skrštene ruke na grudima, a svaka njena rečenica bila je temeljna kritika na račun mene i njene ćerke, ili sam ja bar tako uvrteo u glavu, a nije mogla da se vrati kući zbog zime, pa sam ja morao da je vratim kolima, autobanom, zato što je ponela svog kanarinca, i nije mogla da putuje vozom. Ona stanuje daleko na severu, ne voli Hanover. Kad je otišla, lakunlo je i njenoj ćerci i meni, jer je baba prilično i izlapela, osamdeset joj je, ali je dobra žena. Kad sam ja pronašao ovaj stan u kome živimo decenijama, i kada sam pronašao dobar posao, onda sam krenuo da tražim biblioteke i klubove u kojima mogu da nađem mir. Provodio sam čitave sate u šetnji, ponekad i sa mojom Nemicom. A brat Mile je kupio kuću u Švedskoj, sa tri spavaće sobe, dva kupatila sa bideima i još jedim klozetom, trpezarijom, kuhinjom, velikom dnevnom sobom, dva balkona, a kuća je na dva sprata s podrumom, garažom i sobom za “hobi”. Kaže da je dobio jeftino kredit i da ga otplata neće koštati više nego kirija do sada. Spremam se da odem da vidim, kad bude vreme pogodnije i ja bolje. Ovo je prvi zapis koji kucam na kompjuteru. Parvim greške. Juče sam bio na kontrolnom pregledui izgleda, bar za sada, da je operecija očiju lepo uspela. Imam prepisku između doktora Detmera iz Hanovera i doktora Voroha, sa rezultatima pregleda. Oni su oba specijalisti i prijatelji i zadovoljni su rezultatima. Sve činim sa očima da ide nabolje, evo pokušavam da pišem.  Iduće nedelje ponovo idem kod optičara na kontrolu, važno je da nisam ostao slep, neprestano ponavljam. Neurolog koji me je pregledao na sve moguće načine-rengen, kompjuter-tomograf, pa i punkitiranje kičme, ekg, merenje nerava na nogama-kaže da je stanje umrtvljenosti posledica lekova i veruje da će to da prođe.