RECENZIJA

 

 

VAZDUH SLOBODE

 

(odjeci knjige aforizama Dobrivoja Antonića “ U govorima do guše“, Novi Sad, 2021.)

 

          Da li je život o kome se ovde, na podsmešljiv način, govori – stvaran ili je kao i svaka hiperbola iz spisateljskog šinjela namešten da ugodi našoj sve izraženijoj želji da se rugamo svemu, a ponajpre sebi?

          Da li je moguća rekonstrukcija nakon godina potrošenih nada?

          Da li su humor i vedro srce pomoćno ili jedino preostalo lekovito sredstvo?

          Ima li smisla još sedeti u „mirnoći doma“ i čekati da se ponovo rodi Sunce i bude dobro?

          Gde je sve pošlo po zlu?

          Kako se od uobičajenog transgeneracijskog nesporazuma došlo do tolikih lažiranih rešenja?

         Ako mi neko kaže da niko u životu ne bi to nikada uradio ili govorio postavlja se pitanje kako to može da zna. Ko je taj koji u potpunosti poznaje ljudske karaktere? Uostalom, niko ne može da bude siguran ni u postojanje mentaliteta a kamoli kolektivnog identiteta.

        To je razlog što moje simpatije sve više odlaze u pravcu apsolutne slobode aforističara da bude  drzak prema svetu bez skrupula. Magični realizam u satiri još nije ustanovljen, ali svaki put ka njemu bolji je od tragičnog realizma  u čijim maskiranim oblicima provodimo naše dane.

        Kod aforizma mi je sada već  jedino važno, ne da fotografski dočara život, nego da stvori takvu sliku života posle koje se osećam  kao da imam besnilo a nema tetanusa. Tu se završava odgovornost pisca u čitaočevom životu koji je u krajnjoj liniji obeležen svim mogućim profilima neodgovornosti. Poslednja istina je, dakle, jeretička misao da aforističar ne mora nužno da bude sinhronizovan sa objektivnim. Onom ko drži krivo ogledalo bitno je da ogledalo ne ispusti. Ništa nije dovoljno dobro da bi ga vredelo razbiti pojedinačno. Potreban je udarac u centar celine. U dupe.

         To je slučaj i sa aforizmima Dobrivoja Antonića koje imamo pred sobom. Oni su pametni, smešni i osvežavajuće direktni. Antonić zna da gazi po ljusci jaja i da se nagomilane frustracije ne mogu otkloniti bez nove energije i starog, iznova pronađenog ponosa. Razume se da to nije lak, odnosno u potpunosti je skoro nemoguć zadatak, ali časno je pokušati, jer:

         „Kod nas se stubovi društva proglašavaju, a ne grade.“

          Antonić se u aforizmima ne služi uličnim narativima poput mnogih drugih, nego bi se pre moglo govoriti o aforističkom repovanju odnosno ponavljanju uvreženih smislova da bi bili obesmišljeni poentiranim saznanjem o novim vrednostima.

        „Vozovi  nam kasne šest meseci godišnje.   Ko ne žuri, eto prilike da se na putu ispriča                                             i nagleda prirodnih lepota.“

          Naše društvo, kao prevashodnu aforističarevu preokupaciju, potrebno je gledati u srpskom ogledalu a ne u fantastičnom globalnom. Pa i kad naše ogledalo pokuša da laska jer misli da je dovoljan uspeh biti zaglibljen u osrednjosti, aforističar je taj koji referentne granice postavlja još dalje. Nostalgični mitovi, počevši od biblijskog ili kosovskog, kod Antonića su samo metafore za pozajmljivanje ne bi li se brutalnije istakli kontrasti sanjanih i neostvarenih vrednosti.

        „Suočili smo se sa prošlošću.  Jedino smo mi bili u pravu.“

         Satiričar je u pravu kad od nas traži da zamislimo svet pošteniji od ovoga, sa liderima boljim od ovih najboljih. Jednom smo imali sve te stvari, zar ne?

         „Pesma srpske demokratije je Tamo daleko.“

          Antonić se relativno kasno pojavio na srpskoj satiričnoj sceni. To nikako nije mana, ali može biti indikativno za lapidarni izraz u kome se njegov glas izdvaja iz poznate mase glasova komunicirajući sa njima.

          „Kad sam se ja rodio nisu delili po stohiljada dinara.                                                                                                  To mi i danas nedostaje.“

         On je odomaćen u temama koliko je to potrebno, a ne libi se ni da ošine opšte, belosvetske ljudske gluposti, grabežljivost i vlastoljubivost.

         „Ceo svet srpski razume.  Srbe u svetu niko ne razume.“                                                                                                                                Aforističaru,  prema tome, nikad ne ponestaje tema za razgovor. Antonić govori o moći koja s otrgla kontroli. Zanimljivo je da pisac pri tome izaziva naše simpatije premda ne govori iz pozicije nekoga ko se tome dramatično suprotstavlja.

          „Sa nazivom naših ulica niko ne može da se snađe.  Rešenje je da  se na tu temu održi simpozijum istoričara,  Gugl urednika i poštara.“                                                                                            

          „Društvo se podelilo na nas i njih. Čas sam sa nama, čas sa njima, a najčešće sam.“

          Ovaj sjajni aforizam nas uči o još  jednoj važnoj stvari a ona glasi: Budimo nadmoćniji. Nemojmo misliti da je neophodno da se dodvoravamo svima. Odsustvo drugih samo nas pomera da više dižemo svoj glas otpora.

           Daleko od toga da je pomiren sa ružnim licima i likovima u našoj stvarnosti, ali postoji u njegovim rečenicama neki maltene gandijevski duh mirenja kao poslednji vid otpora pošto su svi dosadašnji bili neuspešni u nameri da promene moral sveta.

          „Brine me mentalno stanje Srba. Nekada smo se tukli zbog drugih,  a danas ni zbog sebe.“

          I da svedem, govorom na drugačiji način u tematskim obrascima Dobrivoje Antonić nagoni čitaoca da misli svojom glavom i pritom diše vazduh slobode. To mi se čini kao najvrednija posebnost koju ovi aforizmi u moru srpske aforističarske produkcije donose. Masovnim odbijanjem da imenujemo ovo što nas muči građanska i nacionalna agonija srpskog društva se u nedogled produžava. Stoga je ova lepa, i na mahove lirska, knjiga mali ali dragocen recept za našu duhovnu manu.

         Ova zbirka  je, uveren sam,  ispisana u nadi da će se i njeni čitaoci jednog dana osećati sposobnim da kažu ono što sad, iz mnogih razloga, neće, ne smeju ili ne mogu.

 

                                                                                                                                                           Milan Todorov