paradoks

    I u zlatnom dobu   koriste zarđale kašike.   Broj mesta u Skupštini treba povećati. Da se psihijatrija rastereti.   Na našem dvoru, dvorske lude su stigle do vrha.   U proseku, živimo prosečno.   Halo, policija. Ne morate da dolazite, lopov je iz naše stranke.

    Fasciniran sam iskopinama. Tačnije, rupama u zemlji. Milioni godina su u njima. Kosti, misli, nade,   strahovi. Gdegod se nešto kopa, a ovde kod nas se baš kopa, doduše plitko – ja obavezno zastanem. Sećam se kad su kopali kanale za kanalizaciju ispod tvrđave. Tu gde sam odrastao. Gde je moja pokojna majka pored klupa na pomoćnoj železničkoj stanici „Dunav“ jednom našla mali zlatni ženski sat. Nije to bila neka posebna vrednost. Možda je priča kako je taj ženski sat, u to vreme, šezdesetih godina prošlog veka, dospeo u blato ispod klupe bitnija. Bilo je to vreme bez vremena. Ljudi skoro da nisu znali koliko ima sati, koji je dan, a mnogo nisu pojma imali ni koliko su stari, mladi ili izgubljeni u vremenu uopšteno. Je definitivno ne pripadam halapljivcima. Moje vreme sam u suštini prepustio drugima. Briga me. Bog u koga sve manje verujem će, nadam se, da me ispravi svojom milošću. Dragi Bože, ako naučnici sada u Britaniji, recimo, nalaze grobove i očuvan...

    Po oceni londonskog Gardijana fotografija godine na izmaku je slika kuće na Kanarskim ostrvima koju je do krova prekrio sivi vulkanski pepeo. Ne znam gde su Kanarska ostrva. Možda i znam, ali se ne trudim oko toga. Važna je fotografija, ne dana - nego trenutka. Jer, celi život čovekov sastoji se od malih trenutaka. Kao mozaik sveca. U svakom slučaju, bila to fotografija godine ili manjeg vremenskog opsega, veoma je dobra. Ima u njoj onog nemogućeg. Pitomine tragedije. Pepeo polako veje i zasipa sve što je čovekovo. Odvajkada je tako. Trebalo je to zabeležiti.   Ali, zašto mi se dopadaju stvari koje nestaju? U ovom slučaju kuća, ali šta ako u drugom budem ja, ili još gore, ti? Šta? Da li je to sredstvo za ublažavanje bola unapred? Aspirin, koji je moj deda trošio u neverovatnim količinama i doživeo skoro stotu. Male vesele senice koje se pojavljuju u mom vidokrugu kao znak da ću naredne noći sanjati pokojnu majku. Da li je nestajanje samo oblik ...

      Sa balkona ispred vladičanskog dvora u gradu Novom Sadu, sa oronule terase bibliotekarskih stanova   neki ženski glas, valjda je mecosopran (nikad se nisam razumevao u opere) dovikuje nešto meni i mojoj, još lomnoj i ranjivoj ženi. Hodamo polako. Jesen je dve hiljade neke, kako bi rekao pesnik. Jesen u svakom pogledu. Na obližnjem trgu je izložba na kojoj su izloženi radovi mladih studenata arhitekture o temi „Kako zamišljam Novi Sad u budućnosti“. Dok razgledamo projekte, razmišljam šta će da bude sa prošlošću. Da li je tačno da jednog dana nećemo znati ništa o njoj i da ćemo zbog toga biti srećni. Ili, možda, srećniji nego sada? „Hajdemo odavde“, kaže žena. „Ne prija mi sve ovo.“ Pridržavaš je pod ruku. Ona je tek operisana i laka kao pero. Žena sa balkona nešto dovikuje.   Kreštavo i ružno. Ne vidi joj se glava. Ko je ona? Zašto viče? Njen glas je glas koji optužuje. Da li sam je ikada poznavao? Ne, siguran sam da nisam...

  Razmišljao sam malo o piscima koje volim i o tome kako su uspeli da napišu toliko priča više od mene. Ne ulazim u ocenu kvaliteta. Oni   izvrsno pišu, ali nemoguće je da ijedan od njih ima više doživljaja od mene. Znači, zaključio sam, potrebno je pisati dok se bunar ne isuši. Za sada nisam postmodernist. Amin. … Gde je sada ta žena koja me nije volela? Bez razloga. Napumpala se vode i udavila sopstveno podlo srce. Da podlo, otvoreno to kažem. Njen sin je nestao u industrijskim močvarama Nemačke. Znam to vrlo dobro. Istukao me je pre nego je otišao tamo da vozi kamion, da oženi nepoznatu devojku iz Bosne koja će mu roditi autistično dete. Udarao me je kolenima kad sam pao na livadi ispred osnovne škole Vladimir Nazor. Pišao sam krv. Mislio da neću moći da imam dete. Bio je lep, plav, bez ožiljka. Onako kako su plavi Rusi koje je takođe mrzeo. Mene za Ruse stvarno boli kurac i nikad nisam imao nikakve simpatije prema njihovoj vojnoj moći. Rov u roditeljsko...

        Neprimećen u gradu U koji sam došao pre Šezdeset godina Kada sam se rodio Ponovo otkrivši reku Koja se sad jedva snalazi Ali to je reka sa kojom i dalje Delim lične stvari Ne tajne lokacije za seks Kao kad smo bili mladi Što je razumljivo Nego nove dok duvaju Vetrovi i lome Planove mojih izmišljenih Putovanja Raspršujući čari Bezbrižnog korisnika Zimske plaže.    

      Kupujem cipele od dve stotine dolara Idealne za duga hodanja Po planinama Himalaji padaju mi na pamet Šerpasi Dalaj Lama Katmandu Vulkani sveta Nervozan sam Kad će stići Moj najbolji komad obuće Potrebno je samo da kliknem na Kupite odmah Ali ja odugovlačim Sve možete vratiti Ako vam se ne dopada Odustajem u poslednjem trenutku Živim na Balkanu Umoran od propadanja Sopstvenih svetova.          

      Vraćao se iz ordinacije plastičnog hirurga koji mu je upravo radio talasima uklonio ružan mladež sa lica. Bilo je bezbolno. Ali, ugnezdio se strah u njegovu dušu. Neka kelnerica u nekom selu je tako umrla. Htela je da bude lepa. Biti lep je opasno po život. Javićemo vam rezultate biopsije u roku od deset dana, rekla je lepa medicinska sestra. Bila je bez ijedne pegice. Kao sunce u najboljoj prolećnoj fazi. Bila je vitka, dugonoga brineta i on je zamolio za broj telefona. Malo se lecnula i pitala zašto. „Imate broj klinike“, rekla je. „Uvek je neko tu.“ Ipak mu je na papiriću neke farmaceutske kuće nažvrljala svoj broj. Pogledao je pogledom čoveka koji ne veruje u kurtoazne odnose. Možda vas nazovem ukoliko upadnem u krizu. „Sasvim je izvesno da nećete upasti u postoperativnu krizu. Jaki ste. Vaš imunološki sistem je jak. Biće sve u redu. Uostalom radilo se o bezazlenoj intervenciji.“ Plavi medicinski mantil je bio raskopčan do trećeg dugmeta t...

  Kad bismo ulagali u svoju pamet hiljaditi deo onoga što ulažemo u svoju lepotu, kako bi ovo lepa zemlja bila.   Deset godina vladavine bilo kog diktatora je jubilej vredan strahopoštovanja.   Sačuvali smo zemlju od okupatora i domaćih izdajnika. Vodu i vazduh još nismo.                

              Budio se skoro svake noći. Obično je to bilo oko dva ili tri časa iza ponoći, pre nego što utone u rem fazu, najdublji san, u kome će mu se, kako kažu naučnici, okretati oči ispod kapaka kao na ražnju.          Ponekad zaspi sa knjigom ili ručnim satom u šakama. Kad ih ispusti pre nego što padne u san predmeti proizvode tup, ali jak zvuk tako da se, ali samo delimično,   probudi. Svestan je, ali ne u potpunosti. Zatim sve odlazi kao magla u bunar nepostojanja.          To je najbliže obamrlosti. Prošle noći se naglo probudio u četiri sata i dvadeset minuta. Crni drveni časovnik na zidu u njegovoj spavaćoj sobi bio je blago naheren, tako da je morao da oduzmem petnaest minuta da bi dobio tačno vreme.           Radio Karolina je, kao i obično posle ponoći, plovila jednoličnim mor...

          Da, proučavam ja sve sasvim pažljivo i radoznalo, okružen sam dokazima i sumnjama. I kako papiri, prazne konzerve, čaše i boce, krpe i hrana, požutelo lišće, komadi escajga, fotelje, stolice, ormani, prepliću svoju sudbinu na smetlištu, tako se smeće ljubi. Imamo jednog pravog slikara koji slika samo na smetlištu, oduševljava ga slikovitost smeća. I vidi, mogao bi i ja, bez šale, da tražim simpatije za ljubav prema smeću. Pa deponije su pravo mesto gde vlada zanosni, svesjedinjujuću duh đubreta, on udružuje sve, onako kako veliki Dunava udružuje razne reke i vode od Švarcvalda-pa do Crnog mora. Za one koji ne veruju da ovo govorim ja, još jednom: ovo i nisam ja, ovo je onaj koji veruje da sam ovo ja. S pojavom ove, da se izrazim, komercijalizacije smeća, javila se njegova potreba u razne namene. Pa imamo , valjda , i učenje-kurseve za smetlar e . Pa oduvek je đubre i metafora za vrstu ljudi i sveta. Da posvedočim, učili smo pravila đubretar...

  Aktivno učestvujem u političkom životu zemlje. Čekam Novu godinu ispred Skupštine. Mi smo toliko transparentno društvo da strane obaveštajne službe nepotrebno bacaju pare na špijune. Mit o njegovoj besmrtnosti su izmislili oni koji su živeli kratko. Mi nismo pokrali izbore. Samo smo poštovali svoju izbornu volju.

      Sunčeva svetlost prodire U koru ogolelog ariša ispred kuće Dobar osećaj Za onog ko proučava Ariše i kuće A šta sa onima koji su se izgubili U sopstvenoj prošlosti Noseći težinu neuspeha Akumulatorsku kiselinu u stomaku Razblaženu trajanjem?  

  Bože, blagoslovi gpad u kome obitavamo. Bilo je vazdušasto leto. Prozračno, okruglo i sveže. Mek, utešan vetar nadimao je oblake vreline praveći od njih nežne dodire podatnih maštarija. Preletela sam Evropu. Kroz oblake, čini se da u volnama i velovima pamučnih visina lebde, kao u dalekim zemnim izmaglicama, čitave naseobine. Ocrtavaju im se konture, čudesno i jasno, kao kad u letnje podne leluja jara, a predeli ispred očiju, začas se stope sa nepreglednim nebesekim rubovima. Da li su to isti gradovi? Odrazi izvan vremena? "Treba stobom izdržati", kaže Dašenjka dok pijemo vino u prostranoj francuskoj kuhinji, izgrađenoj pre najmanje sto godina. Njen tihi sin i moj muž, prvi Amerikanac, drugi Srbin, u parku ispred zgrade, igraju stoni tenis. Kasno noću, u tom parku, besni adolescenti urlaju i jure, kao divlje mačke. Dašenjka, tako volim da je oslovljavam, Dašenjka je visoka, tanka brineta. Uživa u putovanjima. Koketira sa idejama socijalne pravde, internacionalnog levičarsko...

    Moguće je promeniti samo vrh države. Dno ostaje uvek isto.   Svi Srbi su opozicionari u duši, al' jedno je duša, a drugo je telo...   Vrednost božijih zapovesti u Srbiji doživela je istorijski minimum. Trenutno vođina jedna, više vredi nego svih njegovih deset.   Izvučena crta kokaina je za narkomana poslednja linija odbrane od stvarnosti.   Srbijom caruju kriminal i korupcija. Jedna raja, a dva gospodara...              

        Poštovana P. U nedoumici sam kako da vas oslovim. Ne znam ništa o Vama. Verovatno ste gospođa. Ne bih da pominjemo godine. Najzad, pišem sve ovo u optimističkom raspoloženju da ste, pre svega, živi. Nadam se da ste i dobrog zdravlja. Ali, da pređem na stvar. Pronašao sam u očevoj ostavštini fotografije za koje pretpostavljam da su Vaše. Želeo bih da Vam ih vratim. Nisam ljubitelj spaljivanja fotografija i knjiga. Sin @gmail.com     Poštovani Sin@ gmail.com nisam toliko stara da ne koristim internet ovo ti pišem na njemu star je kao i ja ali radi ne znam o kakvim fotografijama govoriš ni kakve veze bih ja mogla da imam sa njima   Poštovana P. Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen. Radi se o osobi sa Vašim imenom i fotografijama, kako da kažem, prilično slobodnim. Aktovima. Sin.     Sine to je neka teška greška     Draga P. Poslaću Vam jednu Vašu skeniranu fotku. Veliki pozdrav. ...