paradoks

Još pamtim mesto na kome leži potonuli brod. Potonuo je pre pedesetak godina. I nije bio brod, nego šlep. Zar nije to isto? Imao je i belu kabinu iznad zadnje kobilice koja se veselo izdizala iznad peska i mlake vode koja ga je postepeno gutala. Otkriću vam tajnu. Nalazi se tik pored podvožnjaka ispod brze pruge. Video sam čoveka koji je iz utrobe šlepa vadio dobre somčiće. Naravno da sada tog broda nema. Ima na tom mestu peska sve više. Prepravljena plovila Jugoslovenskog rečnog brodarstva neumorno zasipaju to mesto dunavskim talogom, kameenčićima, račićima, pužićima i peskom. Sada je tu, iznad starog šlepa, čitavo brdo toga. Grade se novi putevi. Dobro će doći graditeljma. Geološki slojevi oduvek su sahranjivali civilizacije. Ko bi se trudio da otkopava stari dunavski šlep? Ali, ko zna. Možda jednog lepog dana. Postoji sajla za vezivanje, koja još plazi od stuba na njegovoj truloj palubi. Vezana je za neko drvo. Njegovo stablo još nije posečeno i drvo raste u visinu naginjući s...

  Prva priča koju sam napisao bila je o devojci koja se udavila u zadružnom bazenu za pranje šećerne repe u B.A. Tu priču nisam izmislio. Ona se zaista odigrala. Skoro odigrala. Male stvari odlučuju o našim životima. Leti smo plivali u dugačkim i dubokim betonskim bazenima, koji su napunjeni vodom sa obližnjeg arterskog bunara čekali sezonu vađenje šećerne repe od koje je ceo kraj živeo. Izraz „plivali“ je preopterećen našim željenim ciljevima. Nismo plivali. Niko nije umeo da pliva. Samo smo se otiskivali od jedne ivice do druge. Bila je to čista inercija leta iznad opasnosti. Na bazenu i pored njega, u celoj Zemzadruzi, kako smo je tada nazivali nije bilo žive duše. Nije bilo čak ni onih tankih, za ravnicu tako izdržljivih cvrčaka da dođu na pojilo. I tako, sedeli bismo danima na rubu tog neuglednog dubokog rezervoara i pričali a da se niko od nas nije usudio da ga prepliva ili da se, batrgajući se, dočepa njegove svetlucavo jezive druge strane dužno. Opasne stvar...

  Julije Cezar je izjavio da Britanija nije postojala dok on nije otišao tamo. Pokoravanje rađa svet. Stari, malo poznat fazon. Zime su sada blage, ali je, kako kažu meteorolozi u pletenim babinim džemperima, individualno hladno. To je, dakle, pogrešni lični osećaj. Hladiš se. Ili se, prikane, ne hladiš. Odluči se. Zašto se prsiš tamo gde ne postoje mere za meru, kako bi rekao, ipak najbolji, Šekspir. Oblaci sprečavaju sunce da nam dopremi neophodne doze D vitamina kako bismo pobedili kugu 21. veka. Šaljem, preko prijatelja, za Island butelju vina i pola litre domaće rakije. To, kažu, može da prođe stroge carinske zakone. Sneg, laki, skoro providni zasipa drveće i krovove i na reci šlepove, usidrene u svojoj čeličnoj nemoći. Odlazim na obalu Dunava svaki dan. Inje na kolibama. Vetar niz reku poput malih snegovitih planina na vrhovima talasa koji nestaju da bi se opet ukazali bez vidljivog reda. Kao ona suncem pregorela vitka žena na plaži. Svaki dan je tamo. ...

  Pokušavam da otklonim izvesna očekivanja koja sam imao. Nedavno sam bio obeshrabren krutošću vremena i redova letenja.   Trebalo je da letim u beli svet, a nisam odleteo. Pobegao mi je avion, a avio-kompanija ima komercijalne uslove pisane sitnim slovima. Prividno su ovo uveliko poratne godine, svet se promenio za pola veka, mnogo je uzeo ljudima od duše, sudbine uveliko radi svoje. Sedima satima u stanu, psujem po gledanju epizode TV serije, ko zna koje reprize, ne znam odakle kuljaju ove bljuvotine. Imun sam na događaje, gegove i osmehe glumaca, i lagano gubim motivaciju da besmislenosti prežvakavam. U furioznim ritmu iz studija izleću filmski zapisi mimo filmskih traka koji obezvređuju sve do tada stvorena od filmadžija. Konačno sam uzeo telefon, da javim onamo gde treba da ne dolazim. I onda sam poželeo da na sebi primenjujem savete koje su junaci iz mojih knjiga davali jedni drugima, govoreći: bežite od sebe-onamo gde nema nikoga. Reakcije otud gde nisam otputovao s...

Biti heroj, suviše je idealistički. Najzad, taj poziv kao da više ne pripada muškarcima. Jer, muškarcima je kroz istoriju ratova ta nesrećna mogućnost uvek bila pri ruci. Žene, klasične heroine, poput Milunke Savić   u promotivnom filmu američke ambasade u Srbiji, su živi polen ispao iz herbarijuma. Miks nejasne prošlosti i fantazije. Teorija vezanosti. Da bi neko bio heroj, da ne bi sasvim nestao, mora živeti druge živote. Poštovati ono što ima, ali se i stalno pitati za uzroke svojih čežnji. Iskustvo tu nije od velike pomoći, jer čežnja je ono što čovek, čak i suzdržan, veoma rado doziva. Č kao prvo slovo u abecedi žudnje. Ili samo požude, ponekad. Dok mislim o tome, silazim po čašu večernjeg vina u podrum. Jedan poznati novosadski pisac na mađarskom jeziku, pomalo već ocvao, a još predsednik   udruženja novosadskih književnika, pisao je ljubavne katrene mladoj pesnikinji sklonoj svlačenju na književnim večerima tog doba. Nikad ih nije publikovao. Delio ih je svoji...

Mrki medvedi na Aljasci Izlaze iz zimskog sna Menjaju staništa Da bi lovili ranjiv plen Koristeći promenljiv pejzaž Listopadnih šuma Blagu zimu Tamo gde nema ljudi Ni bliskih susreta Da brinu Da te udaraju i grle u isto vreme Čineći prirodni bol neplodnim Veličajući odlaganje Umesto da već ovog jutra kažeš sebi Mogu Da Mogu!

Stalno bežim iz kuće. Zagušljivo je. Leto je tek posebna priča. Sve se otvara. Potreba da čovek menja svet se izlizala. Nužno je promeniti svoje lice. Zbilja, zašto dozvoljavam svakodnevnim nevoljama, za sada hvala bogu još tricama i kučinama da me vajaju. Kad smo kod toga, beše neki slikar na petrovaradinskoj tvrđavi koji je u svaku svoju sliku Afrike, sliku gigantskih razmera u nekom uglu, ugliću takoreći, ostavljao crtež muškog polnog uda u erekciji. Ta žena što leti pliva leđno na plaži  (stotinak metara estalnog peska) bez koje ne mogu da zamislim svoje godine, bila je njegova žena. Mali je ovo grad. Mala reka. I uvek je malo središte sveta. Ali, šta je u središtu sveta? Šta tu osu drži na okupu ako nije strast? Bunilo nagona. Živi muzej ljudskog mesa. Opsednutost ženama kao kod velikog pisca Tišme, nije sada tema. Iako me golica njegova priča o tome kako je, posvađavši se sa suprugom, izašao ( dakle i on!) da se prošeta kejom uz Dunav pa tu naišao na besprizor...

    „U hrani koju jedemo su toliki svetovi“, rekla je neka žena u prolazu (đavo će ga znati, žene su koketne)  dok sam opčinjen stajao i buljio u te otežale jastoge u akvarijumu šoping centra. Velika mudrost, pomislio sam kiselo. Tog dana, a bilo je Bogojavljanje, bio sam jako nervozan jer sam loše spavao prethodne noći. Probudio sam se, naime,   oko dva sata iza ponoći. Istog trena sam shvatio da sam propustio ponoćnu želju koja se uvek ostvaruje verujućima. Pomislih, šta sam sve propustio u svom jadnom životu i osetih se malo bolje. Uostalom, ne mogu da kažem da sam neki preterani vernik. Štaviše, možda ja nimalo nisam vernik na način kako se sad to shvata. U svakom slučaju, kad sam se praćaknuo iz kreveta, setio sam se sna. Sanjao sam, ni manje ni više, nego predsednika Rusije kako ide kroz neugažen sneg. Bio je obnažen do pojasa, dobro nauljene kože i smeškao se na isti način kao i uvek, ono kao: biće rata. Na grudima je imao istetovirano veliko c...

  Živeo sam u mnogim kućama. Šarke na vratima većine od njih se sada već verovatno raspadaju. Mogao bih da navedem bar pet ili šest adresa i gradova u kojima sam proveo više od godinu dana. To, računam, znači da čovek odista stanuje i prebiva u tom mestu. Živeo sam najpre u Banatu, zatim u Sremu, u Petrovaradinu na tri mesta, pa u Našicama, Osijeku. Ne računam Segedin. Zašto? Zato što sam tamo živeo preko leta a zime, tačnije ovi kratki sumorni dani koje otaljavam kako znam i umem, a slabo znam i malo umem, me čini nespokojnim i nestalnim. U specijalizovanim prodavnicama kupujem opremu za neke sportove kojima se nikad nisam, niti ću se baviti. U Dekatlonu merkam kacige za alpski bicklizam. Dopadaju mi se i maske za ronjenje. Imaju dobar izbor opreme za safari. Nigde ne idem. Stari život se zalepio za moje pete kao žvakaća guma. Trebalo bi ga što pre skuvati, ispeći i pojesti ili baciti kao pokvareno meso. Znam, prerano je da idem kući. Ta baba koja se penjala na...

    … dugogodišnji eksperimenti nad mojim srcem su učinili da ono nestane… ubrzano sam menjala likove da se deca ne dosete… bolje da sam ostala bez ruke… noge…amputirani delovi bar osećaju bol… izgubljena šaka oseća i burmu i sat… Kako ću dalje kada samo fantomsko srce ne postoji? (Aleksandra Pleskonjić je prvakinja Drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i pisac)  

      Sećam se Bertolučijevog filma „Poslednji tango u Parizu“. Bilo je to davno. Gledao sam ga sam. Kao kaluđer. Moja, mlada žena, nije želela da mi pravi društvo. Kupio sam kartu nekih pola sata pre projekcije. Svi smo stajali napolju i obazirali se. Imali smo onaj podmukli   osećaj da smo uložili novac u pogrešnu i štetnu stvar. Šta ćemo videti? Uvek je to ista priča. Muško i žensko. Ali, erotske stvari sam oduvek voleo. Kad odem kod vulkanizera blejim kao u crtanom filmu u njegove postere golih lepotica. Naravno, nema tu ničega što bi istinski bilo uzbudljivo. Uvek su to gumene žene. Njihovo savršenstvo, od guze do raskošne, ali po svim anatomskim parametrima pravilno oblikovane vulve, tera me da se preispitujem. Visile su na zidovima. Svake godine nova savršena žena se smeje savršenim sisama na nas, mušterije. Ponekad pomislim kako im ne dosadi. A onda, opet, što bi im dosadilo. Njima, na tim belim, mestimično zamašćenim zidovima se ništa ne dešava. Ni...

    “Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budila progovori, a fukara se obogati.” Ne, ne dođe nikad to vreme, Ivo Andriću, mislio je pogružen i zato mu je bilo neophodno da postane nevidljiv. Jer, pamet je govorila, ali je bilo mučno slušati je. Budale su ćutale i klimale glavom. A fukara… Zaista ko je sada fukara? Šta ako je on fukara? I šta to znači? Bednik i propalica. To, hvala bogu još nije bio. Ali, nikad ne reci nikad. Čudan pisac je Andrić. U vreme ratova devedesetih godina na prostorima bivše Jugoslavije često je mislio o njemu. Ali, na svoj način. Puštao je mašti, doduše okovanoj savremenim zbivanjima čiji je svedok, a svakako na neki način i učesnik bio, da radi svoje. Bivši pripadnik terorističke organizacije, one koja je ubila Ferdinanda i dala Austrijancima povod za dugo očekivani rat protiv Srbije, skrasio se u toj Srbiji kojoj je navukao poraze, smrt, glad, golgotu i strašnu patnju na vrat. Drugi svetski rat. Isti likovi samo u dru...

  Lutam još vitak, sa štapom strasnim – I otresam članke, smehom prelivene, Ali, polako, tragom svojim, slutim Tišina će stići, kad sve ovo svene I mene i mene   Crnjanski: izvan svih dilema; Jer Ima seoba a smrti nema! (iz nove zbirke Posveta i uznesenja, KRSTOVDAN,  Čigoja štampa, Beograd 2021, urednik Milivoje Pavlović)

    Jednom se, u svom ne naročito bogatom životu, izgubio u nekom, ne baš velikom francuskom gradu i upoznao devojku koja je mislila da je njegova devojka a nije to bila. Bilo je to 1983 godine u zimu. Zapamtio je tu godinu po mnogo snega. Tog dana padao je neprekidno od njegovog početka, odnosno od ponoći pa sve do večeri kada je, nekako oko sedam uveče iznenada prestao. Tada se nalazio na putu ka Parizu, gde je, u nekom jeftinom hotelu za migrante, našao smeštaj. U taj mali grad na severu je otišao na sajam elektronske opreme i tu ga je sneg pomeo. Hitajući ka železničkoj stanici iznenada se našao na periferiji, tačnije u nekom pešačkom kružnom toku iz koga nije umeo da izađe. S obzirom da je njegovo znanje francuskog bilo školsko ( a poznato je kakvo znanje se nekad nosilo iz naših škola!) nije želeo da pita prolaznike za put do železničke stanice da mu se ne bi smejali. Možda mu se niko ne bi smejao,   ali ni prolaznika nije bilo na ulici. Samo sneg. Hrpe sj...