paradoks

    Kao da sam danima jahao kroz pustinju. Usta puna prašine. Grad bez kiše je grad bez života. Radio se odselio. Studio M u mraku evropskih seoba koje, naravno, nisu ni dotakle seobu građana Ukrajine. U pozorištima gradskim dve premijere godišnje, umesto jedne nedeljno. Da se razigramo. Zatim te krupne žene sa jakim nogama koje gaze ulicama kao da ih osvajaju 1945. Na kapijama fudbalskog stadiona golobradi mladići koji govore da nisu nikad ovo ili ono, brate. Giros u fišeku je sa isuviše malo mesa. Imam utisak da je sve potrošeno. Star sam iako je moje kretanje kroz vreme još neodređeno. Uostalom, sad je lako napraviti kompilaciju sebe. CD rezači su tu, spremni. Ali, čemu?. Kako će taj drugi ja da izrazi ljubav, strah od zaborava i razlikuje požudu od naklonosti. Svi igrači su već zauzeli mesto. Tu su prijatelji, pratioci, nepoznati simpatizeri. Akrobate neuhvatljivih ljubavi. Da li pate? Nekad je pisanje ljubavnih pesama trajalo po nekoliko godina. Sa...

  Ako je jednopartijski sistem jedno veliko zlo , koliko je tek višepartijski? Ako je vjerovati vagi, ja sam dovoljan za kritičnu masu. Ambasadori moraju biti podijeljene ličnosti jer treba da predstavljaju i svoje i našu zemlju. Blago sinhronizatorima crtanih filmova! Oni daju glasove omiljenim likovima. Bomba u paketu je poruka u uvijenoj formi. Čovjek se osjeća kao kod svoje kuće svuda gdje mu mogu doći prinudni izvršitelji. Čuvala bih djecu na teritoriji Njemačke ili Švajcarske. Odavde mi uvijek pobjegnu. Ćutimo i trpimo kao što priliči junačkom narodu. Da li je bar sir u mišolovci i dalje besplatan? Da ljudima u postradalim područjima s vremena na vrijeme ne uputimo poneku poruku podrške, oni bi načisto presvisli. Dan na koji ne pada nikakav jubilej zaslužuje da bude obilježen. Dani su nam se odužili iako ih ničim nismo zadužili. Dok traje kampanja od vrata do vrata, najteže je skinuti muku s vrata. Don Vito Korleone je zaštitnik porodičnih vrijednost...

      A on je, davno je shvatio, od onih koji mogu da gledaju, a da i ne vide ono što gledaju. Pred nogama mu se stvori njegov ć udljivi pas Major: on ga ovlaš gurnu desnom nogom. A odavno dokolica ili neki njen đavo ubace u njegovu spisatljesku rutinu kakav mutan, tuđ događaj. Prijatelj mu je poslao korpu crvenih jabuka. Evo ga u sasvim prikladnoj situaciji, njega se neko lepo setio. Početak je raskalašnog septembra: sazrevanje ga na određen način i uznemirava. Sedi na tremu, zaista je lep jesenji dan, i on zagrize veliki, sočni plod. Pomislio je na ostarelog prijatelja i kako ž ivot brzo prolazi. Od uvek ga je zbunjivalo š to je linija između sreće i ostalog tanana, nepouzdana, i njemu, kao piscu ovo smeta. Odjednom pod zubima oseti nešto tvrdo. Zaboravio se, kroz telo   mu prođe jeza. U jabuci je bio zlatana crv: rekli bi koji znaju, 24 karata na čudnom mestu. Malo je nedostajalo da crva proguta, bila je to vesela situacija, nesvakidašnja ali malo prkos...

 (Posvećeno Virdžini koju sam upoznao jednog leta kraj izvora ispod Durmitora) Uvek sam mrzeo pomeranja kazaljki i to petljanje sa vremenom na koje apsolutno nermamo nikakav uticaj. Kinezi i njihove bateruje za satove koje traju najviše dva meseca. Ruski sat koji sam dobio od teče Imrea iz Mađarske. Sat koji još kuca u nekom koferu ispod kreveta. Ružan, ali tačan kao smrt. Kad bolje razmislim, nikad nisam pogledavao na sat kad sam bio opušten, miran i, možda, srećan. Vreme je, ako me neko pita, dodatna obaveza životu. Dijareja na Rahmanijevom koncertu u pola devet. Ipak, da bi opstao, potrebno je da glumiš poput tolikih drugih, da imaš brdo obaveza. U stvari, imaš samo obavezu da popiješ flašu vina, pogledaš na društvenoj mreži žene kojesu strašno angažovanaedanju da bi lakše prepričale noć. Ali, ti si kreten. Kao i svi muškarci. Ali, možda je to ono što tebi i njoj u ovim godinama baš treba. Pravilna ishrana daje im telo mlađe od onog iz lične karte. Zatim rekreacija. San. Hm. San...

    Ako postoji samo ono što iskusimo onda ne vredi pričati o stvarima koje želimo. Takođe, ne mogu da pišem o sutrašnjem danu. S tim u vezi divim se osobama koje su usredsređene na svoje telo. Telo je motor svih očekivanja. Nimalo me to ne čudi. Osoba koja vlada svojim telom u smislu održavanja snage, izgleda pa i dopadljivosti – zaslužuje poštovanje. Jer, to je izabrani put. Taj put je, svakako, uzbUdljiv. Tela, po pravilu, privlače druga tela. Podstanar posle Trubača skuplja slike lepih ženskih tela. Deluje mi kao vrlo fin momak. Preterano usamljen. Sve te devojke i žene, uglavnom lascivnog izgleda, koje on lovi u svojim kontaktima na društvenim vezama su jednako načete nekom novom, za sada još nejasnom vrstom bestidnosti koja te na pitanje šta bi ti sa mnom i ja sa tobom, tera da slegneš ramenima. Naši svetovi su već izgrađeni. To što nismo preterano srećni u njima nije nikakvo opravdanje da pojedemo sreću onog drugog samo zato što smo ophrvani golom fizičk...

  U svetu traje pravi mali rat oko toga koja ko je kralj životinja. Dok germanska i keltska kultura smatraju da je to medved, Romani s druge strane smatraju da tu ulogu ima lav. U košmaru civilizacije iz koga pokušavamo da se probudimo, životinje, bez imalo sumnje, imaju najveću ulogu. Kad sam bio mali za mene su životinje bile samo ptice. Sećam se kako tamo, u starom zavičaju, idem po beskrajnom polju požnjevene pšenice i plašim prepelice na jajima. One bi prhnule pred našim koracima ili lakim udarcima biča od vrbe a zatim se opet vraćale u svoja gnezda u kojima su se kostrešile pred nama koji bismo se vraćali i u čudu pogledavali na njihovu netom osvojenu pobedu. Da, pobedu, jer pobeđivale su nas svojom predanošću da šire život kojim će se posle razilaziti, ali nema veze, važno je otpor njegovom uništenju. Vraćam se kući. Opet između dva groblja, Starog i novog. Mada između grobalja nema razlike. Važan je samo prolazak. U kasnim noćnim satima trudim se da projurim aut...

  Ulice u ovom gradu postaju jedna ulica. Toliko su sve iste. U svima se nešto radi, tako da čovek nema vremena da se veže za jednu sliku pošto je brzo smenjuje druga. Čovek bi morao da bude ptica da bi se orijentisao. Ptice, naime, imaju prirodni algoritam u glavi koji im omogućava da registruju zemljine polove. Tačnije magnetizam polova. Magnet je telo koje ima osobine privlačenja. Ako je to tačno onda je zaista porazno, Uzmimo kao primer pčele i cvet. Ovo je vreme cvetanja hiljadu cvetova. Sedim u drvenoj stolici – plastiku ne podnosim – i posmatram kako na desetine pčela doletelih ko zna od kuda, kidišu na cvetove ranostasnih voćki. One su tu da ga oplode. Ne vidim, ali pretpostavljam da su cvetovu zbog toga srećni. Međutim, posle te nežne svemirske svadbe, čini se, svako odlazi na svoju stranu. Pčele na jednu, a cvetovi… Ostaju tu gde su. Oprašen cvet. Poludela pčela koju sam kao mali zvao čpela. Interesantni su nazivi. Sve žene koje su mi, na ovaj ili onaj nač...

  Svi smo nekad imali zavičaj. Ali, ne bih o tome. Moj zavičaj je već dugo ovaj grad. To je grad od koga sam dobio sve i koji mi je to uzeo. Ali, novi zavičaju – nisi me slomio. Nikad ti i ja nećemo biti isti. U pola sedam uveče kratko zvone zvona na Sabornoj crkvi. Zvone svako veče, pouzdano. Ponekad, uđem. U stvari, uđem u crkvu kad god sam u blizini. Ne znam šta me muči. Kad bih to znao da li bih ulazio u hram više ili manje? Nedavno sam na te-veu gledao emisiju o kriminalnim prodavcima zaštićenih divljih vrsta: zmija, lavova i medveda. Reporter se krišom uvukao u njihov zabranjeni rezervat i snimio mnogo praznih kaveza. U jednom je bila kornjača. To je bilo sve. Kornjača je jedva micala. Pobrala je sve moje simpatije. Odskora držim mobilni na vibro. Danas sam bio na Dunavu. Ulaz u mali gat je presušio. Uska voda u proleće nije najbolji znak. Ali, ne učestvujem više ni u tome. Nekad sam imao čamac, pramac, psa na njemu, kućicu u šumi i iluziju da ...

  Na ovoj planeti svi, sem nas, žive u kosmosu. Mi živimo u košmaru.   Penzioneri od usta odvajaju da bi kupili veknu hleba.   Našu svetlu budućnost vidi samo slepi vođa.   Zla kob izbeglica - od diktature pobegli u Srbiju.   Ostajte tamo. Nemate se rašta vraćati.   Moja žena u prošlogodišnju haljinu može da uđe samo pomoću foto šopa.