paradoks

    Kako misliti o budućnosti kad ni staru drvenu šupu zvanu prošlost, nismo pošteno raskovali. Elem, britanski naučnici su ponovo uzburkali mrtvo more tezom da neki ključni elementi, Darvinove teorije ne drže vodu. Reč je o problematičnim evolutivnim procesima koji nekad bivaju a nekad ne. Potomak čoveka je evolucijom dobijao sve savršenije oči, ali boja očiju, zar ne, nije ni kod koga evoluirala. Boja očiju, pomišljam, zar je to važno? Za bezmalo četiri miliona godina, koliko je procenjeno da su stare nedavne fosilne iskopine u južnoj Africi, nijedan čovek nije evoluirao u drugu vrstu. Ljudska koža je najiznošeniji model svih istorijskih revija. Moje iskustvo življenja je skromno. Hranim se, na moju žalost, vrlo često tuđim mrvicama. Moj prijatelj, trgovac nekretninama u Beogradu je spavao sa udatom službenicom u svojoj firmi dva puta. Kada je poželeo i treći put, rekla mu je: „Nemoj da si bezobrazan. Prvi put sam nasela. Drugi put sam želela da vidim da li mi o...

    Postoji način da se život pojednostavi, kao što se   sve može pojednostaviti. Kad čovek to jednom učini, onda je spreman da mirno i čiste savesti umre. Na pitanje svetog Petra da li je grešio, ima lepo spremljen odgovor. Bilo je i toga i nikad nisam grešio sam. Grad je za mene oduvek osvajanje. Došao sam u njega i pokušao da ga osvojim kao da je mlada žena. Ni na jedno pitanje ti ne odgovara direktno. Kad mu/joj kažeš „Reci hoću“ on/ona to prećuti i postavlja ti nova pitanja na koja odgovor još ne znaš sasvim. Iznad grada je ujednačeno plavetnilo neba, pokoja lepa stara fasada, oblaci lutalice… ništa ne opominje, za sada. Dok predveče hodam njegovim ulicama, koje sam davno ukrao od tromih starosedelaca i kradem ga sve vreme uporno kao urbani magarac, stalno gledam u nebo u, maltene,molitvenom stavu. Ali zgrade su nemi oltari, terase hostela su prepržene, stanovi na dan su kutije sklopljenih žaluzina. Neko se voli. Kako je to moguće u ovakvom ružnom...

  Išao sam ka biblioteci Matice srpske sa namerom da zemenim pročitane knjige za nove. Godinama unazad tako činim. Četiri knjige mesečno. Ponekad osam. Prilazeći starom zdanju Marije Trandafil uočio sam neuobičajenu gužvu. Pred ulazom su stajali svečano odeveni ljudi na jakom suncu. Parking mesta ispred biblioteke su, primetio sam tek tada, oslobođena za važne goste   Dok sam laganim hodom, jer bio sam   ošamućen vrelinom, prilazio korifejnom ulazu, crna službena limuzina se baš uparkiravala pred njim. Zastao sam ne želeći da remetim protokol koji, pretpostavljao sam, obezbeđenje praktikuje. Stajao sam na suncu i drhtao. Imao sam utisak da neko ispumpava vazduh namenjen svima nama i da ne mogu da dišem. Iako mi svi idemo pravo, nekom svojom putanjom, često se nađemo u tom bezvazdušnom prostoru koji nam govori da su sva mesta već zauzeta i da ćemo možda stići tamo gde smo krenuli, ali sa ogromnim i katastrofalnim zakašnjenjem. Mogao sam da odustanem od ulaska u...

    „Poslednje žene u mom životu.“ Kad je to nekako mucajući izjavio zazvonilo je na crkvi Imena Marijinog dvanaest sati. Katolička porta je, inače, zgodna za sentimentalne razgovore. Kao da se nalazi u paperjastom pazuhu anđela. Pazuh je sklon raznim mirisima. Ništa nije neobično. „Sad smo najluđi“, rekao mi je, „sad kad nam se mač smanjuje i kad se zemlja otvara pod nama kao budući grob“. Imali smo zajedno više od sto godina. Bio je razveden i često je menjao partnerke. Priznao mi je i da je počeo da piše. Na sajtu za istinite erotske priče, čijeg imena u ovom trenutku ne mogu da se setim, objavio je nekoliko svojih dogodovština sa ženama. „Reci mi, molim te adresu sajta na kome objavljuješ.“ „Ne mogu. Poslednja partnerka mi preti da će me tužiti, jer se prepoznala u priči.“ Pomislih, i ja imam isti problem. Žene sa mnom pričaju na jeziku koji ne razumem. Zbog toga, a možda i ne, bilo mi je drago što se moj stari prijatelj koga sada retko viđam, odlučio...

Volim džipsi nakit. Ono prstenje bez vrednosti u materijalnim smislu. Šlajšti a zna da šljašti za svoj račun i nije ga briga kome sija u oči. Pre neki dan sam našao jedan takav prsten za muški prst. To mi je sada potrebno. To odsustvo licemerja i onog „neće se meni ništa loše nikada dogoditi“. Slikaru koji ima atelje na tvrđavi, tamo gde je moj ujak stanovao hladne zime 1960 dok je studirao poljoprivredu,  jutros sam odneo vino. Bilo je lepo ohlađeno i popili smo nekoliko čaša lamentirajući nad ljubavnim podvizima nedavno preminulog Ž. M. koji je dobio dete u sedamdeset drugoj i uzimao im pred nosom najlepše studentkinje sa likovne akademije. Tehnika. Zaključili smo da je svakako u pitanju tehnika. Osim toga Ž.M, je dugo boravio u Africi i stekao uvid u tajne ljubavne magije koje ne počivaju, kao u našim zabludama, samo na veličini muškog organa. Naredna dva dana proveo sam za volanom. Vozio sam u razmaku od 24 časa oko hiljadu kilometara. Vozio sam drumom Miloša veliko...

  #fikcija Zaustavili su me ispred hotela Putnik. Toga se sećam. To su oni divni arhaični nazivi iz doba umiranja socijalizma koji su jasnom marketinškom porukom i nazivom na našem jeziku pokušavali da obezbede goste. Ne znam da li je bilo gostiju u sobama, ali posetilaca u donjoj sali sa bifeom u kome je radila lepo obdarena plava Milena (opet)   bilo je uvek u izobilju. Navraćao bih u tu hladovitu zgodu obično posle dežurstva u jutarnjem programu radija. Bio sam pripravnik i posle prve škole u gradskoj hronici, koju sam uspeo da prođem, dopalo mi je da budem dežurni novinar u jutarnjem programu koji je počinjao u pet sati. U to vreme u sobi sa teleprinterom niko nije radio noću i ujutro, kad bi se bunovan pojavio oko četiri sata, morao sam da razmotavam biltene duge po nekoliko metara sa vestima iz zemlje i sveta i moje nesvesti. Trebalo je, naime, da pripremim prve vesti za pet sati. Ljudi su ih, znalo se, čekali i sa njima počinjali novi dan. U to vreme urednici ...

    U poslednje vreme (kakav krik tautologije!) sve više razmišljam o stranama sveta. Ne, ne mislim da postoji peta, kako bi rekli humoristi, moji prijatelji. Štaviše, uveren sam da strane sveta ne postoje. Svet je ono što je u nama. Svet vode. Iz vode je, smatra se, nastao život. Zatim svet kopna i svet vazduha. Tri sveta. Ah, ipak postoji i četvrti svet. Onaj u nama. Moj svet, onaj u kome volim najbolje. Ali to je sad sve više kao kafana Zavičaj pored koje sam jezdio dvadeset i pet godina okopavajući vinograd. U zavičaju su tada, a verujem i sada, sedeli ljudi koji su izgubili zavičaj, koji, dakle, više nemaju taj komad utabane zemlje. Gubljenje je istinsko tek kad počneš da se moliš Majci božjoj trojeručici. Na stazi, tik uz park, stariji čovek u belom letnjem odelu, tek izašao iz Doma zdravlja u kome se obavljaju laboratorijske analize – čita tekst na podužem papiru. Njegovo lice je kao pergament. Belo i bez osećanja. Užasavam se takvih lica. Ali, čovek ustaje ...

  Povremeno se pojavljuju neke životinje oko kuće. Uglavnom, ptice. Plavi golub koji kandžama lomi grudve mahovine sa krova stvarane godinama. Kao da nov život nema razumevanja za prethodni, koji ne mora da bude sasvim potrošen. Svojevremeno sam zamerio svom prijatelju koji napustio ženu u terminalnoj fazi raka. On je, razume se, imao opravdanje koje se svodilo na to da ga ona koristi kao maskotu da bi napakostila mužu koji ju je ostavio. Upoznao sam tu ženu. Bila je lekar. Jedno veče u njenoj kući u Nemačkoj smo jeli sremske kobasice, pili rizling i opili se. Sutradan, sve je opet bilo loše.   Ujutro nije imala snage da ode na posao. Prodavala je lekove za neku farmaceutsku kuću. Još imam tu negde elektronske termometre koje mi poklonila. Ne merim s njima temperaturu. Ponekad mislim da je bolest samo jedan od ključeva za mučenje. I ponovo moram da se vratim prijatelju, onom koji je ostavio svoju na smrt bolesnu ženu i koga uprkos svemu volim. On se sada svim silama za...

    Neobično je teško pisati u prvom licu. Nemci to zovu Ih formom a meni se ponekad čini Ah forma. Uglavnom, stvar se svodi na to da svi misle da si ti glavni junak a ti obično ne znaš ko si u svemu tome. Sve se višestruko komplikuje. Prvi put sam sa ženom bio kad sam imao šesnaest godina i išao u prvi razred gimnazije. Bila je dvadeset godina starija od mene. Stanovala je kao podstanarka u kući mojih roditelja. Prišla mi je sama, u nedeljno popodne, kad su moji bili na uobičajenoj nedeljnoj kafi kod kumova u gradu. Ležao sam na kauču u sporednoj sobi i čitao neki strip. Sela je pored mene i polako počela da mi otkopčava šlic na pantalonama. Do tada nisam imao pojma kako i šta se radi sa ženama ili devojkama. Rekla je da će me svemu naučiti. Tog popodneva upropastio sam joj letnju platnenu haljinu. Nisam izdržao do trenutka kada je trebalo da je svuče preko glave. Pogladila me je po leđima. Neka, rekla je, muškost dečaka je takva, ali to je za sreću. Dolazila mi j...