paradoks

  Volim da se krećem napred - nazad kroz vreme. Uzmimo za primer pisanje. Moja proza je, zbog toga,   izlomljena.Tako da sa fragmentarnom dramaturgijom dolaze različiti problemi. Napisao sam pre dve ili tri godine celovečernju pozorišnu dramu i poslao je na čitanje čoveku koga sam znao iz mladosti a koji je u nekim   kratkim prošlostima bio upravnim velikih pozorišta. Bio je, moram ipak da kažem, izuzetno zadovoljan. Zatim se dogodilo da pošaljem tekst te drame na veliki nacionalni konkurs za dramu i posle saznam da je upravo moj prijatelj iz mladih dana kome se drama izuzetno dopala, predsednik žirija. I tako, čekam. Objave se rezultati. Mene i moje drame nema nigde. Kako, druže, pitam ga docnije, kako misliš da ću se podići sa patosa sada kad si me nokautirao? Fragmenti vremena su, shvatio sam još jednom, zajebana stvar. Koliko je nemogućih susreta u prošlosti i u budućnosti? Moj ujak nije priznavao vreme. On je, sad tek shvatam, okretao stvari ljubavi ...

  Prve ljubavi su zadihane. To je, svakako, od viška daha, hoću reći da je tu božanski dah koji sve otelotvoruje imao značajan uticaj. Posle. Niko ne zna šta je bilo posle. Većina ljudi su meki poslušnici i njima prva ljubav padne s neba. Oni o tome, razume se, ne misle. Prva ljubav kao kiša. Prva ljubav kao religija. Uostalom, ko je Adamu kriv što se zaljubio u Evu. Mislim da Adam nije kriv. Eve, ove današnje, emancipovane kod kojih je jedno da zamena za deset ne, i to možda, i to neću, i to ne smem – misle drugačije. Istina je da je bog ili svemirsko proviđenje tako htelo. Ne sećam se svoje prve ljubavi. U stvari, ne sećam se koja osoba je bila ona koja je prva zaokupila moju pažnju u emotivnom smislu. Smešno je. Ali, kao da ih je istovremeno bilo više. I, zbog toga, kao da nijedna nije postojala. Prva ljubav mi zbog toga ponekad liči na zajedničku vojničku spavaonicu. Nas pedeset ili šezdeset u istoj prostoriji, sa krevetima na sprat. Ispred dežurni vojnik koji nas čuva. Naši sn...

Postoji ta neka nevina samouverenost mladih žena. To je nešto kao usporavanje vremena. Vozio sam prenapregnutim putem pokraj gradske mlekare kada je crveni Megan sa oznakama L dao levi migavac a onda, upravo kada sam hteo da pređem u desnu traku, bez objave skrenuo desno. Mlad vozač, pomislio sam i još verovao da će ga instruktor zbog toga ukoriti. Međutim, u prolasku, u magnovenju, videh lepu crnokosu devojku, onu od onih koje sada tako ponosno drže uspravno svoje telo providno kao sunčeva svetlost. Instruktor nije ni trepnuo zbog njene greške. Sedeo je, tačnije ležao, labavo uglavljen u suvozačevo sedište. Zastali smo, naporedno, jedni pored drugih na prvom semaforu. U ovom gradu semafori su spori kao dobra smrt. Pogledao sam kratkim trzajem smutnog oka instruktrora vožnje. Da li ima dece? Bilo je to najgluplje pitanje koje se može u tom trenutku postaviti. I, najzad, zašto je to važno? Devojka je bila nepogrešivo optimistična. U kolima je, čulo se, treštala m...

        Kafana na obali reke u koju odlazim svako veče polako prestaje da bude popularno mesto. Sedeti uz reku postaje hladno. Nedostaju neka draga lica, ona koja se pojavljuju odjednom u sto godina tobože i nestaju da se vrate opet posle sto godina naše samoće. Nagovaram menadžera kafane da zastakli terasu. Tek toliko da nas ne oduva košava, koju ovde zovu Kurati Janoš, jer najčešće udara sa severa iz Mađarske. Pičata Kata, je kao i svaka žena vezana za reku, divno blaga. Pre svega nije toliko hladna. Ima divne noge, koje, kao i sve dugonoge, voli da prekršta. I onda s juga nama dolazi manje halabuke. Menadžer me gleda, osećam, sa sve većim poverenjem, premda se ne poznajemo, osim što uvek naručujem ista pića: pivo sa duplim konjakom i plaćam malo više od zvanične cene. Kažem mu da je otac mog venčanog kuma projektovao taj dom koju sada zovu čarda. On sleže ramenima. Vremena su protekla rekom. Velika je to investicija, kaže. Ne možeš dobiti, ak...

  IMG-bd45ce43f010deb5816c6288f8ca596c-V.jpg