paradoks

  4. Nemojte početi pisati roman – prvo vodite dnevnik Rae Earl, autorica knjige  My Fat, Mad Teenage Diary Najbolji način da započnete roman je da prvo vodite dnevnik.  Čak je i Graham Greene pisao 500 riječi svaki dan.  Sticanje navike vođenja dnevnika je fantastično, jer ćete početi primjećivati ​​ljude i mjesta oko sebe.  Sve ovo podstiče karakter i zaplet i pomaže u dijalogu.  I možete vježbati svoj glas, kako zvučite kada ste zaista vi, a ne ono što jeste na društvenim mrežama.

  U odnosu na vreme od pre pola veka, populacija divljih životinja je smanjena za čak sedamdeset odsto. To se, tvrde naučnici, može smatrati najvećom tragedijom živog sveta od nestanka dinosaurusa i pripisuje se promeni klime. Ali, to su izgovori. Uostalom, i loša klima je nastala zbog loših ljudi. Znam. Ali znam i da će, kad tad, svi loši ljudi izgubiti. Bez izuzetka. Ravnoteža   dobra i zla nije ništa drugo do traženje smisla u besmislu. Ali, ne želim da ovaj fragment bude srcešarajući. Šta najviše žalim kod drugih ljudi? Kad su u pravu, a ništa ne mogu. I onda ta njihova lica! Samo gomila zamarajućeg održavanja svih mišića na broju. Večeras je grad pun trubača. Na svakih sto ili dve stotine metara neka crnpurasta grupa svira Đurđevdan ili onu toplu vodu u niškoj banji u koju uđeš star a izađeš mlad. To sa starošću i mladošću je neopravdano postalo predmet krivice ili ismejavanja. Na društvenim mrežama se objavljuje slika starca od sedamdeset osam milion...

  Postoje misteriozne životinjske vrste koje ljudsko oko vidi jednom ili nijednom u sto godina. To je slučaj sa noćnim papagajem, koga je kamerom snimio neki ornitolog   pored udaljenig puta pre trideset godina. Druga tajanstvena retka vrsta je prepelica sa bujnim grudima. Otkrivena je na dalekom severu Australije u februaru 1922 godine. Uprkos seksi nazivu prepelica sa bujnim grudima   je mala nakaradna ptica koja bi se, kažu, ukoliko biste imali sreće da naiđete na nju pojavila kao zvižduk krila koji se za tren začuje ispod vaših stopala u travi da bi nestao u šikari. Ona je, uostalom kao i noćni papagaj, pa može biti i lisica i maltene svaka divlja životinja približena ljudima i gradovima radi preživljavanja, ono tajanstveno nešto što bi trebalo da popuni prazninu u našem razumevanju sebe. I dok svake večeri pišem fragmente o lisici, naravno ne amo o njoj, možda ča nimalo o njoj kao lažnjak metafori za traganje. Ne bih mogao sa sigurnošću da kažem šta tražim. Nekad s...

  Ne znam da li postoji lisica u mom okruženju, u maloj prljavoj šumi, izrasloj posle propasti socijalizma i padanja bede na ciglarske kuće zbog čega sada neki od njih tajno, noću, ručnim pilama seku samoniklo kiselo drvo u toj lisičjoj šumi koja se preko noći smanjuje. Uostalom, čini se, gube se skoro svi prostori za život. Naučnici još ne mogu da se slože oko toga sa koliko različitih vrsta životinja delimo planetu. Procene se kreću od tri do sto miliona primeraka. Mene, za sada, impresionira lisica. U stvari, ne zanima me kao mala lukava i neopravdano izlovljavana životrinjica, nego me opčinjava svet koji ona oličava a to je ništa drugo do zamršena mreža. Poznati svetski časopis za nauku pitao je naučnike koja je to misterija na Zemlji koju bi želeli da reše. Niko nije odgovorio: ćutanje žena, na primer. Visokoparno su trućali o vulkanima, klimi, velikom prasku i sličnim epohalnim temama. Međutim, niko nije rekao da bi želeo da reši nevidljivi spor između čoveka ...

Пријем у чланство Матице српске Примљено   @maticasrpska.org.rs> 13:40 (пре 58 минута) Коме Милан Тодоров Поштовани, На предлог Одбора Oдељења за књижевност и језик, Управни одбор Матице српске Вас предлаже Скупштини Матице српске за члана сарадника, на основу Вашег досадашњег учешћа у раду Матице српске.   У Новом Саду, 27. децембра 2023.

  Posle Božica nakupilo se mnogo kostiju i različite, uglavnim mesnate hrane, koju sam nameravao da odnesem na naše mesto. Tako sam zvao onu tajnu stazu u šipražju koja je krivudala iznmeđu ugašene ciglane i groblja koje su širilo. Znao sam od ranije da u podnožju groblja, koje beše na maloj uzvisini, postoje u jakoj glini iskopane jamure u kojima su se, ne samo skrivale životinje, negu su tu svoj zagrobnu mir nalazli i pametni psi koji bi se tu dovlačili da umru, predosećajući sasvim jasno a ćutke sopstveni kraj. Imao sam jednu divnu lovačku kerušu koja me je, jednom prilikom odvela do psećeg groblja. Skoro sam zaboravio na to, ali kada se, teško bolesna, imala je rak sisica,ona, majka dvetoro braon kučića; ipak iskrala iz dvorišta i nestala, znao sa gde je. Nisam nikada više otišao tamo. Večeras sam, po običaju zastao i krenuo sa crvenom papirnom kesom ka banderi i puteljku iza nje kad se preda mnom iznenada ukazalo neko stvorenje nalik na krupniju mačku. Trgao sam se i zastao....

  Ne želim da vozim auto kad malo popijem. Ovo je topla zima i vino, izgleda, jače hvata. Zbog toga hodam. Više ni ne uključujem pedometar na telefonu, iako me, znam, prati i beleži svaki korak, kao i što me prati GPS, koji, takođe, mrzim da isključim. Čini mi se da je sada najvažnije hodati. Jer, kako se drugačije pojaviti na mestu na kome celog veka želiš da budeš. To je teško, jer se radi o mestu na kome želiš da celi tvoj svet držiš istovremeno na okupu. Liči na mamuzanje inspiracije. Ali, ponekad to mamuzanje ili ta muža dobre krave ume da da mali rezultat. Moj dobrodušni debeljuškasti deda cvećar iz Mađarske nam je svake zime dolazio na nekoliko dana u goste. I prilikom prelaska tadašnjeg mosta Maršala Tita nije mogao da se načudi našoj nemarnosti. Na pešačkoj stazi su postojale daske koje behu natrule, mnogih nije ni bilo, i neprezan čovek mogao je lako da upadne u ledeno Dunavo. To se, naravno, nikada nije desilo. Ali, stvari koje se ne dešavaju, ili mi ne znamo da su ...

    Nikad nisam voleo pivo. Mislim   na čisto pivo. Nije mi se sviđalo ni zanatsko ni industrijsko, lager, kraftovi i sve te izmišljotine koje se čine radi bolje prodaje. Gorka voda sa hemijskim dodacima za boju i aromama hmelja, ječma, žita. Znam da su ga izmilisli kaluđeri, kojima je bilo zabranjeno da piju alkohol koji je u ono vreme značio vino pa su ga pili kao bezalkoholno piće da prevare Boga. Uopšte, kada bi neko pisao istoriju alkoholnih pića, nezaobilazni bi bili opati, možda, i opatice. Moj sused se svojevremeno čudio starom ocu, koji je imao više od devedeset godina i svako veče bi izmešao pola litre vina sa pola litre piva i to slistio. Ne valja ti to, oče. To se nikada ne meša. Ovaj mu je odgovorio. Kad budeš imao devedeset i šest godina, imaćeš pravo da mi kažeš šta je dobro a šta nije. Dotle, kuš! Mislim da bi se dobri Bela Hamvaš prevrnuo u grobu (možda pijan od vina?!) da čuje za ovaj neverovatni miks. Moj omiljeni pisac Č.B. često bi seo...

U poslednje vreme često se proizvode televizijske serije, drame i filmovi o poznatim istorijskim ličnostima. Nije to ništa novo, naravno. Šekspir je prvi počeo. Učino je to pričom o danskom kraljeviću, koji se gradi lud da bi spasao glavu od strica i neverne majke. Praviti se lud je odlična disciplina kada čovek dođe pred zid. Međutim, pravi razlozi, može biti, nikada neće biti otkrivenu. Čak i pod izvesnim uslovom da drama nije zasnovana na istorijskim činjenicama. Drama je, kao što davno reče osnivač Gardijana, Čarls Prestvič Skot za komentar,: slobodna, ali činjenice su svete. Međutim, u međuvremenu su se i činjenice promenile, kao što se svet menja, ljudi, žene, psi, lisice... Prema tumačenju jednog našeg poznatog reditelja, a mog starog prijatelja, koji u to vreme nije ništa režirao, nego u pozorišnim kuloarima i kafanama spopadao ljude pripovetkom o svojoj avangardnoj postavci u kojoj je danaski kraljević latentni homosekualac a stric biseksualac i onda stric, osvojivš...