paradoks

    Postoji način da se život pojednostavi, kao što se   sve može pojednostaviti. Kad čovek to jednom učini, onda je spreman da mirno i čiste savesti umre. Na pitanje svetog Petra da li je grešio, ima lepo spremljen odgovor. Bilo je i toga i nikad nisam grešio sam. Grad je za mene oduvek osvajanje. Došao sam u njega i pokušao da ga osvojim kao da je mlada žena. Ni na jedno pitanje ti ne odgovara direktno. Kad mu/joj kažeš „Reci hoću“ on/ona to prećuti i postavlja ti nova pitanja na koja odgovor još ne znaš sasvim. Iznad grada je ujednačeno plavetnilo neba, pokoja lepa stara fasada, oblaci lutalice… ništa ne opominje, za sada. Dok predveče hodam njegovim ulicama, koje sam davno ukrao od tromih starosedelaca i kradem ga sve vreme uporno kao urbani magarac, stalno gledam u nebo u, maltene,molitvenom stavu. Ali zgrade su nemi oltari, terase hostela su prepržene, stanovi na dan su kutije sklopljenih žaluzina. Neko se voli. Kako je to moguće u ovakvom ružnom...

  Zvezde bi za dvadesetak godina mogle da postanu nevidljive. Tako tvrde astronomi. Sve je to, navodno, zbog veštačkog svetla koga je sve više na zemlji. Nebo će biti crno a ljudi prozračni. On ne veruje u mračne spekulacije. Nimalo nisu inspirativne. Sutradan uveče, pre zatavaranja, ponovo je u tržnom centru. Lako vuče ruku. Još ga boli, ali ima utisak da se bol povlači red nečim a on ne zna čime. Bez obzira na propušteni rok, odlučio je da potraži dobrog advokata i da ih tuži. Taj tržni centar je ionako naopako konstruisan. Nivoi ili leveli nemaju jedinstven izlaz. Automobilom morate da kružite nekoliko spratova pre nego što ga pogodite, premda na skoro svakom zavijutku pipe EXIT. Skreneš, i naiđeš na novu istovetnu oznaku. Slepa ulica je ženskog roda, pomisli. Po izlasku svratio je  do konjičkog kluba. Želeo je da u hladu šanca stare tvrđave popije limunadu, onu pravu, od ceđenog ploda juga. Mlada devojka mu je donela piće, naplatila i nestala. Konji su tapkali u kr...

    Ovo je leto gavranovog leta. Onih lepih crno belih sveštenika u ptičjem svetu za koje je verovao da donose samo sreću. Interesantno je to da se nikad, pomisli, nisam zapitao da li donosi sreću i njima, velečasnim pticama. Nije mu dobro išlo, od proleća ,ma šta od proleća, još od zime. Započeo je novi roman i zaglibio se u slepoj ulici. Uvek je bivalo tako, pomisli, kad se krijem iza trećeg lica jednine. Bez sebe u priči kao da sam gluv i slep (zar si počeo da pišeš u Ih formi?). Sticajem okolnosti rođen si kao čovek. Mogao si biti bilo šta. Bog je svet gradio po svom liku, ali taj lik niko nikada nije video. Lik je mogao da bude ptica. Ili smotuljak zelenog čaja. Možda orahova ljuska? A zašto bog ne bi bio grad. Volim grad. Ne volim tradiciju grada. Ona me nimalo ne zanima. Ona je probušena čarapa. Često i smrdi. Volim grad na kiši, grad koji bubri, grad u kome devojke golih leđa jedu sladoled sedeći na visokim stolicama letnjih kafea nesrećno izabranih stranih...

Lekari ubijaju lepe žene. Ne mislim doslovno. Lepe žene se lepe kao magnet za lekare, jer veruju da oni znaju tajnu besmrtnosti lepote. Naravno da doktori pojma nemaju o tome, kao ni skoro ni o čemu jer grip i dalje traje sedam dana, ali nije to tema. Taj doca mi je oteo devojku. Dobro nije ona bila baš devojka. Nije ni bila moja. Nije ni on hteo da je otme. I tu se stvar komplikuje mimo naših želja. Ne verujem da je ona baš verovala čvrsto da je doktor, zovimo ga Ferce, bio čarobnjak. Na zemlju padaju meteoriti, kamenje, znamenje i druge neobjašnjive stvari. Osim toga, doktor je iako relativno mlad polako puštao stomaku na volju, nosio muzgave majice sa kratkim i dugim oznojenim potpazušjima. Ali bio je miran kao Buda, jer radio je sa smrću, što   naravno mogu samo bezbožnici. U ovakvim slučajevima nikad nisam pravedan. Tip je bio vrlo solidna utvrda. Da sam žensko mislio bih pažljivije nego sada dok ga opisujem. Devojka koju mi je oteo, možda i bez sopstvene ene...

    Okrenuo sam se nekim jednostavnim starim stvarima. Jeo sam meso samo pošto bih ga, bez začina, ali ipak blago usoljenog   pekao onoliko koliko je potrebno da se odvaja od kosti. Zatim sam to jeo prstima. Ništa nisam odvajao. Žvakao sam meso, žilice, mast i najzad grickao kosti osećajući uživanje u sisanju koštane srži. Prestao sam da razmišljam o zdravstvenim svojstvima ovoga ili onoga. Mnogo mi je tih mudrih informacija. O mentalnom zdravlju ne razmišljam. Mozak je toliko komplikovan da ne vredi generalka kad otkaže, bar za sada. Ćutiš, gledaš u zid i znaš da neće proći, jer je najveća laž da sve u životu prolazi. Odem do bankomata da podignem novac i ukucam pin kod. Aparat ne prihvata. Zaboravih da kažem da sam prethodno popio dva dobra vina. Ukucavam ponovo isti pin. Ništa. Ostaje mi poslednji pokušaj pre blokiranja kartice. Setio sam se pina. Ali, jebi ga, ko sme da ukuca poslednji pokušaj želje u hladnu aparaturu novog sveta? Odlazim bez kinte u grad. M...

      Ne volim planinske reke, potoke, izvore sa petokrakama u   farbanom kamenu. Ili ono: Ovu spomen česmu ozidaše sinovu lugara Rajka u znak večnog spomena i putniče, ti, koji se napiješ vode sa nje, znaj da itd. Ne volim ni planinska jezera. Ili su isuviše hladna ili zagađena. Jednom sam se po povratku sa mora, užaren bućnuo u Zlatarsko jezero i zaradio neke male crvene fleke po koži. Od tada, takve ekološko turističke ponude izbegavam u širokom luku. A jednom davno sam se kao siromašan dečak našao u Banji Koviljači. Tada je socijalizam omogućavao deci slabijeg zdravlja i sa manje roditeljskih finansija, a taj sam bio, da borave u nekoj banji na oporavku o trošku Socijalnog osiguranja dvadeset dana. Ili dvadeset jedan, ne sećam se više.   Jedino se sećam devojčica sa kojima smo još nesazreli i nevini spavali u istoj ogromnoj sobi sa krevetima na spratove. Bojao sam se banje. Čuo sam da u tim lečilištima za stare, uboge, bolesne i nas neuhranjenu d...

  I kao da ništa nije bilo… Takvu rečenicu ne priznajem. Ona ne postoji. Uvek je nešto bilo. Ponekad je to samo pokušaj. Na primer, pokušaj krađe tuđe žene. Za to je ipak potrebno dvoje. Ona najpre neće, pa zatim malo popusti, pa se opet nećka, pa izgleda da hoće i taman kad misliš da je sve gotovo ona se pravi „kao da nikad ništa nije bilo“. Nema, valjda, muškarca koji to ne zna. Ali, u čemu je smisao te igre? Draž koja čas nestaje a čas se pojavljuje. Vrednosti flerta su nesporne. Kažu, ne mora ništa da bude u stvarnosti. Dovoljna je iluzija da vas digne iz učmalosti dotadašnjeg života. Ali tu se, posle izvesnog vremena, javlja moralna plačiguz dilema. Koga varaš? Nikoga. I, onda postaješ ljubomoran/na na tog nikog. Premda smatram da sam to odavno, još u mladosti apsolvirao. Mene sad zanima samo dokle kušanje boga u ime vere može da ide a da ne izazove emotivnu reakciju kao vrhunac moje etike. Jona i kit. Bog je kušao Jonu. Ubijao mu sinove i gov...

    Kad mu je pauk odneo nepropisno parkiran automobil moj prijatelj, inače poznati javni radnik kome ne želim da spominjem ime odlučio je da formira gradsku gerilu. Gerila je brojala samo jednog člana. Ja sam se dvoumim, mada sam bio blizu odluke da uđem u   organizaciju samopomoći, samopoštovaja i samoistrajnosti, kako stoji u njegovom usmenom statutu. Dakle, kad su mu odneli automobil sa parčeta zemlje na kome je on odrastao a onda došli neki ljudi i označili to parče asfalta pored gloga njegovog detinjstva parking zonom u kome se plaća stajanje auta, moj drugar je rekao u svom maniru „Mamicu im lopovsku, sad su počeli da nam kradu i zemlju pod nogama!“ Nije bio daleko od onoga što sam i ja mislio. Zatim je pripretio: „Ali sa mnom neće moći tek tako.“ Otišao je do mesta za iznajmljivanje bicikala, uzeo jedan, plativši vožnju za jedan čas, a onda ga spakovao u gepek svoje ajkule zvane  Citroen i zapalio u Pariz, gde ga je prodao za solidne pare. Na Monmartru j...

  Stiglo je leto i u ljudima se javila ta prirodna potreba da poprave svoj dotadašnji život. Žene su najzad isturile grudi. Bile su ih pune varoške ulice. Stezane tokom zime, grčene u hladnoći jutarnjeg kupanja u poluzagrejanim kupatilima, grudi su odjednom ojačale i poželele da se protegnu. Nije to bilo ništa vredno posebne pažnje. Ipak, svi su iznenada postali svesni da ne mogu da poprave svet oko sebe, ali da bi vredelo pokušati popravku sebe. Težak zadatak. U zaboravljenoj sporednoj ulici naleteh na prijatelja glumca koga nisam video nekoliko godina. Hitao je na akademiju gde predaje glumu. Izmenili smo nekoliko rečenica na brzinu. „Svi ti klinci koji su upisali glumu imaju talenta. Tu nema zbora, ali to nije dovoljno. To treba razvijati u posebnost.“ Rekoh mu da se ne razumem mnogo u glumu, ali da su mi odvratne reklame u kojima mladi glumci koriste mimiku kao sredstvo da se izraze. „To je užas“, složio se. „Najteže ih je naučiti da poštuju sebe, da usvoje da su ...

  Na istoku ranije sviće, ali na zapadu Sunce kasnije zalazi. Na Ženevskom jezeru sa kamenih plitkih sidrišta isplovljavaju bele jedrilice. Ne idu daleko, Nekih Tri stotine do pet stotina metara od obale, tamo se usidre, otvore boce konjaka ili kakvog već pića i goli, u parovima, šetaju po palubi, šale se, ne zazirući jedno od drugih, dok im poslednji zraci sunca miluju belu kožu tela. Nisam učestvovao nikada u tom ritualu. Da li sam želeo? Vrlo verovatno. Ah, ta balkanska tajnovitost! Ubija nas na rezance. Posmatrao sam ih sa obale, ispred hotela u kome sam odseo. Svidelo mi se što sve rade tako kao da imaju sve vreme ovog sveta na raspolaganju. Polako je padalo veče. Jedrilice su skupile krila i lakim, bešumnim motorima se vratile na pristan. Posmatrao sam ih i u povratku. Ne iz loše namere. To, nikako. Uvek me u ljudskom pogledu fascinira čežnja ili bar njeni posustali tragovi. I, ma koliko izgledali bledo, hladno, mršavo, nedostižno – u očima nekih žena jasno se videl...

    Moguće je da svako od nas mora, kad tad, biti žrtva nekoga ili nečega. Moj prijatelj, bivši muzički urednik, a sada vinom osveštani i prema tome ovlašćeni zastupnik u svet nove gradske seksualnosti, počeo je da me dozirano obmanjuje. Bog sami zna otkad to čini. Zbog toga se nimalo ne sekira. Oseća slobodu da širi svoje vizije osvajanja ženskih intimnih svetova onako kako bez laži ne bi mogao, jer kao zakleti sledbenik istine ne bi imao direktnu liniju ka bogu. Da bismo bili ravnopravni, ponekad sam i ja prinuđen da izmislim neku skarednu misteriju da podstaknem njegovu, ali i svoju, prilično zapuštenu maštu. Jer, pobogu, naši životi su sve više pozorište iluzija. Živi smo ljudi. A to znači prljavi, pohlepni, zli i pomalo nesrećni i mnogo ranjivi i ko zna šta još, ali te lepe, fino intimno frizirane ženske sa kojima se imalo posla, uopšte ne zanima naše jadno stanje. Jelen (izmišljeno ime, naravno, kao što sam u ovom slučaju i ja izmišljen lik) se trudi da me in...

  Priče u ovoj izvrsnoj knjizi liče na   Free Jazz improvizacije u kojoj je formalna struktura pripovedanja namerno zanemarena. Dok ih čitate nikad ne znate gde će vas koja odvesti. Događaji odstupaju od većine očekivanih ishoda. Struktura Todorovljeve   priče je igra na manje preciznom terenu od svakodnevice. Snažan i individualan glas u novijoj srpskoj prozi. (Branko Stojanović)