paradoks

---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Pod je bio posut peskom, što je neobično za bilo koji pa i striptiz bar. Nekada je u tom prostoru bio, setih se, bokserski klub, a zatim kafe sa muzikom. Ring je ostao u središtu kao mala bina sa koje smo, svako iz svog ugla,   čitali svoje prve književne radove. Sada nije bilo ringa a plavičaste neonke protezale su se duž crnih zidova. Sa plafona su visile crvene svetiljke. One su davale ton ukupnom prostoru dajući difuznu svetlost. Nisam još od studentskih dana bio u tom lokalu. Znao sam da je često menjao namenu. Neko vreme u njemu su bile prostorije radničkog sindikata a sada su, pomislih,hm, plesačice. U lokalu nije bilo nijednog gosta. Vlasnik je sedeo za malim okrugli...

        Laži me Jer tako se užasavam Predvidljivosti Kao da ne postoje slučajnosti Sve ide do bizarnih ishoda Izgovorene reči Dok stojim po strani Jedino pravilo Je biti fin ali Teško mi je da prihvatim Večni život Koji to podrazumeva kao i Transfuziju krvi da bi se čovek Podmladio Moja budućnost se proteže Preda mnom Poput odbegle ljubavnice.    

  Постао си прилично плодан у последње време.  Која је твоја тајна? Твиттер.  Сви кажу да писци никада не би требало да иду на Твитер јер је то тако ометајуће, али откако сам се придружио пре девет година, пуштам романе као да сутра не постоји.  Једна од ствари које сам одувек волео када сам писао у кафићима била је да слушам разговоре који се воде око мене и још увек то понекад радим, али сматрам да је дигитални еквивалент подједнако стимулативан.

        Henri Kinanski je verovao da ga žene vole zbog toga što je dobar ljubavnik. Ali, avaj, one su ga, kao što je priznala njegova najveća ljubav Linda Li, volele samo zbog toga što je pisac. To joj je bilo zanimljivo. Pitala se da li pisac može da odredi šta je mašta a šta stvarnost. Mislila je da ne može. Pisao joj je da bi je slatko jebao. Ona je mislila da je to   stvarnost, a zatim da je, možda ipak piščeva uobrazilja. Pisac joj je rekao da zbog nje loše spava i nema apetit. Ne jedem ni polovinu onoga što sam nekada jeo, rekao je. Bacaš hranu, pitale je L. Ne dušo, rekao je pisac, hranim mačku. Čiju mačku? Mislila je da je to neka metafora. Tvoju mačku, pitala ga je. Ne, dušo, hranim tuđe mačke. Naročito jednu tuđu mačku. Kakvu? Mačku najružniju na svetu. Naljutila se. Imala je običaj da se duri kad joj nešto nije bilo jasno. Njemu je to bilo simpatično. Bila je mlađa od njega petnaest godina i bila devojčica. ...

    Danas kao da je većini sveta prilično dobro, a to je najopasnije osećanje. Izgleda da to svo znaju vrlo dobro. Naročito žene. Kao da postoji neki šifrovani kanal posredstvom koga one međusobno dele savete o oblačenju, farbanju kose, lakiranju nožnih noktiju i vezivanju lančića oko nožnog zglavka. Sve liče jedna na drugu. Moraću da odem kod oftamologa. Poslednji put kad sam bio kod njega na pregledu utvrdio mi je da ne razlikujem nijanse boja. Bio sam veoma iznenađen. Mislio sam da sam stručnjak za nijanse. Kako se stvari preko noći menjaju. Nemaš pojma, rekao mi je tip koji je radeći u nekoj banci sedam godina promenio osam ljubavnica, inače službenica iste banke. Zamisli, rekao je, sve depiliraju ono što imaju. Nije rekao šta. Podrazumevalo se. Još je rekao da on lično žali zbog toga jer voli rundavu, ali one kao da su programirane na isti način dodao je. U traženju dobrih malih kafea ili bistroa koji su nicali kao pečurke posle kiše nalazio je nešt...

    Letnja oluja je iskrenula skoro sva stabla topola pored Dunava na istok. Obično drvo raste sa suncem i naginje jugu. Prolazeći kroz divlje nastambe uz reku mogao je da vidi razmere nesreće koja je zadesila ljude koji su tu našli dom. Većina malih kuća je bila očerupana. Na belom kombiju sa natpisom „Veseli momci trubači“ klatilo se ogromno drvo topole. Od automobila ostale su dve ili tri polovine. Sve je, uostalom, bilo mimo pravila. U pogledima stanovnika urušenog naselja, dok je vozio automobil pažljivo da ne diže prašinu, mogao je da primeti mržnju. Ne veliku. Verovatno već odomaćenu, onu koja se nastani u oku ne znano kad i zašto. Nije otišao na glavni parking ispred čarde, nego je zaobilaznim putem došao iza nje. Znao je tu kafanu na uviru malog Dunava u veliki, od ranije. Tačnije od poplave koja je, jednaka nedavnoj nepogodi, zbrisala sve. Jedino je taj dom, kako su ga zvali lokalci, ostao. Na koti 577, ako se ne vara. To je otprilike dva metra više od st...

  Voda nosi ogromna stabla sa korenjem. Prizori sumorni,   kao da   srce prirode beži od nas. Kad sam prišao svom uobičajenom mestu na plaži primetio sam da je u neposrednoj blizini neka veoma preplanula žena u šarenom dvodelnom kupaćem kostimu. Mogla je da pomisli kako sam izabrao to mesto da bih je odmeravao. Zbog toga sam načinio poluzaokret tako da je kupačica sada bila skoro iza mene, mada ne sasvim. U neko doba, ušao sam u vodu i brzo izašao iz nje. Nije bila hladna, ali je bila prljava. Meni ne smeta prljavština, bar ne u tolikoj meri da odustanem od reke, koliko mi smeta sivilo vode. Svet je ionako prepun sivila. Nebo se takođe počelo odevati u sivu odeću. Ona žena se pomerila i upala mi u vidokrug. Ipak, nisam joj video lice. Štaviše, nije me zanimala. Nikad nisam negde prisutan u potpunosti. Znam da je to ogromna mana.   Vidim, a ne vidim sve. To je poput slepila letećih miševa. Ono čega se sećam su, uglavnom, osećanja. Mirisi serca. Čitam iznova Bukovskog....

    Kao u Hemingvejevim pričama, čamci su polako pristajali uz peščanu obalu plaže. Najpre je pristigao, veoma bučno, široki ribarski čamac sa niskim talasnjačama. U njemu su bila dva čoveka srednjih godina i dva psa. Jedan je bio muški crni pulin a drugi mala kudrava ženka. Upravljač čamca je bio jak, ali odviše podgojen pedesetogodišnjak. Drugi je bio mlađi i okretniji. Stariji je ostao uz čamac, držeći noge u mutnom plićaku i pazio da psi ne ometaju kupače. Neke devojke su ih dozivale i mazile na šta je on govorio da to ne čine jer ih se posle neće moći otarasiti. Mlađi je ubrzo došao sa naramkom piva. Otvarali su drugo ili treće pivo kada je uz njihov čamac, brzo i pomalo nespretno, pristao veći beli, sa ogromnim motorom. Žena četrdestih godina u minijaturnom crnom bikiniju sa plavom kosom zavezanom u rep hitro je iskočila iz barke i u poslednjem momentu bokom zaštitila ribarski čamac od udara. Mladi muškarac koji je bio sa njom se nije uopšte uznemiravao. Polako...

  Vetar je u parku  Oborio drvo. Drvo je bilo džinovski platan. On je pao na bistu pesnika I kao što vetar čini Sa listom na ramenu… (Moglo bi se o tome napisati štošta) Ali nije o tome reč Radi se o večnom pitanju Da li je ono što je bilo Važnije  Ili je važnije to što sada Svi vide Snimaju kamerama na telefonu Govore kako je tu nekada bila Pesnikova  U bronzi glava A sada je nestala Kao da postoje dve smrti A znamo da nema nijedne Dok patke Bez godina i imena Preleću malo jezero U istom pejzažu.