paradoks

  Čovek koji spava u holovima Velikih šoping molova Zatičem ga često Na muzgavim žutim foteljama Uvek ima preko glave Navučenu belu kapuljaču I često menja kese sa kobajagi Kupljenim stvarima Da ga obezbeđenje ne bi Izbacilo iz raja Napolje Mislim da spava kao što Spava čovek Koji više nije živ Koji mora da se pretvara Da je mrtav spavač Radi toplote Koju nema nigde Osim u šoping molu U kome uostalom greju Kao u paklu U koji ćemo svi otići Nikad mu nisam video oči Čak ni one večeri Kada je sedeći sa kapuljačom U istoj stolici Listao poslednje lekarske nalaze Listao Listao Listao Posle toga ga nisam video Čoveka koji spava Kao da nije živ.

  „Nisam kanila nikomu to pripovedati. Možda ni sad nisam smjela reči? No, šta več mogu izgubit na kraju?“, mešala je ekavicu i ijekavicu, drhtala od jada pomešanog sa stidom, Matilda, koja je ponekad kad popije, volela da za sebe kaže: „publicistkinja“. U suštini, ceo vek je bila usidrena u Hronu, kao tehnička, dakle druga sekretarica glavnog u tim malim gradskim novinama a do juče jedini posao joj beše sastavljanje priloga za Vremeplov u kojoj su navođeni najznačajniji događaji koji su se desili u prošlosti sveta. Pritom se obilato služila izveštajima iz ranijih godina, koje je brižljivo čuvala u pretincu.       Lako se da pretpostaviti da joj je kršteno ime određeno po zaštitnici časnog braka i porodice, svetoj Matildi iz Engera u Saskoj, inače čuvenoj i po telesnoj lepoti i ljupkosti, tako da se to dvojstvo stalno sudaralo i mrvilo i u Matildi.       Držala je te večeri nekoliko čaša u ruci, iako u kur salonu, kako je naziva...

  Nisam ništa očekivao od vojske. Bio sam već star za nju. Imao sam dvadeset i četiri ili dvadeset pet godina. Upravo sam završio fakultet i samo nekoliko meseci pre odlaska u kasarnu umro mi je otac. Bio sam sasvim izduvan. I takvog me neki kapetan, koji nam je hodao iza leđa, lupnuo šakom po ramenu. U prvom trenutku nisam znaš šta mu to znači. Posle mi je plavi vodnik, dobar momak iz Sombora objasnio da ću biti mitraljezac. I to na Šarcu Nikokletine Bursaća. Pretpostavljao sam da je šarac težak. Gledao sam to oružje u partizanskim propagandnim filmovima. Ne boj se, kao da mi je čitao misli vodnik Somborac, dobićeš pomoćnika čiji će zadatak biti da nosi najteži deo opreme, dakle, kutije sa municijom, nogare mitraljeza, možda i ne ko stacionarno postolje. I tako sam upoznao Almira. Bio je iz Ložionice u okolini Prištine. Nikad nisam čuo za to mesto. Almir je bio mlađi od mene šest godina, ali je, za razliku od mene već bio oženjen i imao dvoje dece. Žena, jedna lepa crn...

  Oprezan čovek koga sam Kao da se znamo oduvek Pozdravio u prolazu Nosio je naočare vezane Crnim elastičnim koncem Ili kanapom Ne razumevam se u te stvari Ako mu spadnu s nosa valjda Da se ne razbiju Da sve ostane kako je bilo Da se ništa ne promeni Na gore Da se nema troška U ova ionako oskudna vremena Da se ne sekira Da može da deci kupi nešto lepo I da mu možda i ostane Verujući da svojom obzirnošću Pobeđuje zlo Razdvaja svetlo dana Od tame nesreće U njegovom brižljivom odnosu Prema stvarima života Ne beše kozmetike Ali bio je virus Na koji nas niko ne upozorava Bio je teško bolestan Ne znajući to Negovao je svoju bolest Koja se zvala preživeti Po svaku cenu Zanemeti kad treba govoriti Bezazlen čovek U prastarim zvoncaricama Ispeglanim tačno na šav Čovek koji izbegava Da stavi nogu u klopku Koaku Čovek koji čuva dupe Čovek Koga bi trebalo izbegavati U širokom luku Čovek bez znanja o streli Koj...

  Sad piši, rekao mi je urednik moje, ne želim to da izgovorim, poslednje knjige. Ti si sad najzreliji. Imaš energiju iskustva. Imaš najviše ambicije od cele naše generacije. Piši. Sve što napišeš, objaviću. Samo, da znaš, uskoro nećeš moći da pišeš. Ni o čemu. Ni o lepom   ni o ružnom, premda će ti se razne stvari dešavati. I tako sam počeo da mislim o kraju pisanja. Još sam pisao svako veče. Verovao sam da negde, u mraku, neka ruka lista telefon sa internet stranicom na kojoj su moje reči. I to mi je bilo dovoljno. Ali nisam znao ko je ona. Pisao sam za nepoznatu i, vrlo verovatno,nepostojeću osobu. Možda je žena koja se zanosi mojim pisanjem. A možda je usamljeni čovek, muškarac, negde u belom svetu, kome to što otkrivam o, uglavnom, ovdašnjem svetu, budi uspomene i sedeći u nekoj sobi u Čikagu ili Kelnu jedva čeka   da ukucam poslednje slovo u kompjuter i pustim priču o sebi, ženama, prošlosti, ljubavima, neverstvima i mržnjama, pandurima, ribokradicama ...

Imam osećaj da me prate. Za sada, ja ne znam ko me prati. To nije ništa novo. Jedno vreme, daleko, kada sam bio aktivni novinar, pratila su me dvojica iz tadašnje Udbe. Tada sam pisao tekstove za kafanske i pozorišne kabarea. Imao sam grupu prijatelja glumaca sa kojima sam radio satirični radio kabare i posle nekog vremena odlučili smo da to prenesemo publici, javno. Premijera je bila u jednom garni hotelu. Prošlo je prilično dobro i od tada su počeli da me prate. Ja sam mislio da je to sasvim normalno. Da stvar bude smešnija pratila su me dva svršena studenta Pravnog fakulteta koji su se zaposlili u policiji, a od te dvojice, jednog sam poznavao, čak smo se povremeno sastajali sa našim usputnim devojkama na kafi ili piću u nekom kafeu. Oni su sedeli na našim predstavama, pili, slušali i ćutali. To ćutanje je bilo njihovo oružje. Sve je to prošlo, mada je izgledalo gadno i upravnik hotela u kome smo igrali tu predstavu je morao da podnese ostavku. Međutim, ostalo je ćut...

  (*A šta ako je život sve ono što nam se nije dogodilo i, vrlo je verovatno, da nam se nikada neće dogoditi ma koliko mi vapili za tim skrivenim tajnama?) Gledao sam tog dana, kao i obično 24 Kitchen, što smatram opuštajućom i neobaveznom disciplinom kada se pojavio prilog iz Japana. Potencijalni kuvar, koji je pokušavao da nas pridobije za svoju, na poseban način, spremljenu junetinu otišao je na ultra modernu farmu za uzgoj junica. Tamo mu je mladi vlasnik pokazao izuzetno lepu i svetlu štalu u kojoj su krave, čiste presijavajući crne kože, vrlo blagih očiju jele iz dubokih eko drvenih valova najzdraviju travu na svetu. Sve to činimo, rekao je vlasnik farme, zato da bi krave bile srećne. Da li su srećne, teško je bilo odrediti iz ritualne fotelje koju gnjavim godinama. Kamerman se usredsredio na žvakanje srećnih krava. U pozadini je curila, po običaju za takve blasfemije, vrhunska klasična muzika. Oh, šta onda? – pitao je kuvar. Onda njihovo meso dostiže višu cenu i služi se u n...

      U podrumu Vino je ponovo hladno Sa pravim zimskim noćima Savršeno hladno Što produžava njegovo Trajanje Kao najveću brigu Ljudskog roda Trajati U vezi sa tim Ne može se ništa Učiniti Petnaest hiljada koraka Svakog dana Smešiti se nepoznatim Uraditi bar jednu korisnu Stvar dnevno Dati krv i bubreg Ali slabo pomaže Bez trenutka Jer ti je trenutak Potreban da produbiš svoj Život ili Trenutak kada odlučiš Da se obriješ Ali odugovlačiš Ne gleda ti se tvoje lice U ogledalu I trenutak u kome shvataš Da smo svi U napred mrtvi A oni koji još nisu mrtvi Ponašaju se kao da ih je To prošlo.

    Nekad sam Dugo šetao noću I posmatrao kuće I ljude u kućama koje su Imale osvetljene prozore U mirnom kraju Na brdovitom obodu Grada koji nije želeo da zna Da se širi Tada je sve bilo kao konzerva Dobrih sardina Ali uredno spakovanih U metalne kutijice Toliko pedantno Kao ti ljudi koji Idu u krevet u pun sat Dok njihove dame Popravljaju metalne žabice Na zavesama Ili   halterima I toliko je sve to bilo Bez bola Blago i spokojno Da sam morao da se štipam Za dupe Da bih poverovao da to Postoji. Danas Kada živim tu Među njima (Sused koji se retko Viđa) Shvatam da sam se zajebao Da ništa nije Ni bolje ni gore Navlačim zavesu Kao većina ljudi u Kraju Kao većina ljudi Koji nisu kao ja.