MILAN TODOROV: U TUĐOJ ZEMLJI

 

Vetar se provlačio između ruskih i ukrajinskih šlepova koji su nedeljama ležali u priobalju čekajući utovar u luci. Povremeno bi neki mali čamac do tada privezan za krmu broda doplovio do obale sa pet ili ipak šest mornara koji su govorili isti jezik.

Trojica bi sela za jedan sto a preostala trojica za drugi. Bili su dve države.

Ponekad bi sa broda sa njima u čamcu doplovila do obale i žena koja im je kuvala na brodu.

Momci su bilo golobradi i pili su pivo. Svi odreda bili su loše obučeni. Jeftina pijačna garderoba ispod koje su se nazirali budući oklembešeni trbusi.

Ivan i ja smo pili uobičajeno. Rizling koga sada pomodari zovu grašac. Pili smo malim gutljajima. To ne hvata odmah, nego te udari posle, ali tada nije važno jer smo u svojim krevetima ispred kojih, za sada, nema policije. Smejali smo se krevetskoj policiji.

“Možda će da nam ga mere”, rekao je Ivan.

“To je vrlo moguće. Potrebno je sve držati pod kontrolom.”

“Naročito sada kada se svet raspada”, rekao je Ivan.

Rusi i Ukrajinci su tukli pivo. Nebo je postajalo sve mračnije.

Počeo je da duva jak vetar. Čamac koji su nehajno prislonili uz obaklsku trsku se odvojio i zaplutao niz reku. Momci su mirno pili pivo. Videli su čamac koji odlazi. Nisu ni trepnuli.

Jedan od njih mi je prišao i zamolio da pozovem taksi. Nije imao karticu za telefon.

Pozvao sam taksi.

“Stiže za pet minuta.”

Zahvalio se. Tek tada sam primetio ženu uz njega. Bila je veoma mlada, lošeg lica i bledih nogu u miniću.

Neki momak sa strane se ponudio da svojim čamcem krene u potragu i vrati njihov.

Konobarica je prišla i rekla da mora da naplati jer zatvaraju zbog nevremena.

Momak je otrčao do obale, seo u svoj gliser i sjurio se niz reku.

Kad je taksi stigao mladi lađar se raspravljao sa devojkom.

Taksista je otvorio vrata.

“Ja čekam”, rekao je.

“Vrati se”, rekao je lađar na ruskom. “Platiću. Ona neće da ide. Njoj je ovde dobro.”

“Ne treba ništa”, odbrusio je taksista, opsovao Rusima i Ukrajincima mater i dodao gas.

Devojka se vratila za sto, sela raširivši noge tako da joj se videlo crno donje rublje.

Ivan me je munuo laktom.

Lađar je obgrlio devojku i ljubio je po vratu. Ona nije reagovala. Konobarica je spustila još šest piva, poslednjih šest piva te noći i zaključala vrata čarde.

Ustali smo. Tip sa gliserom se čuo u daljini. Rus ili Ukrajinac je gurao devojci jezik u uho, prethodno joj smaknuvši kosu u stranu. Ona se nije branila. Ja i Ivan smo se zgledali. Devojka je skinula pelerinu koju je do tada imala na sebi. Imala je dobre sise u tankom providnom trikou. Belina ženskog tela koja je svet delila na dve strane.

Tip je ljubio snažno i strpljivo. Činilo se kao da vreme u njihovom slučaju ne igra nikakvu ulogu.

Na izlazu iz ribarskog naselja čekala nas je policija.

“Rusi su još tamo”, pitali su.

Posle, put je bio prazan i tih.

“To je ono što ja kažem”, rekao je Ivan. “Žene su srećne, ali ne znaju to do kraja.”

MILAN TODOROV: GROBLJANSKA RUŽA

 

Đorđo.

Tako se zvao sekuriti momak u crnom. Stojao je, kao i obično, u dovratku kraj senzora koji bi zapištali kada bi neka mušterija pokušala da iznese robu iz radnje a da je prethodno nije platila.

Znao je da to pište magneti vešto skriveni u šavovima haljina ili košulja. Nije se ljutio kad bi uhvatio kakvu kradljivicu, jer radnja beše namenjena isključivo ženskim kupcima i često je imala popuste tako da su gužve bile uobičajene.

Predveče su u radnju ušle dve devojke. On ih je odmerio od glave do pete. Bile su, za njegov ukus savršene. Visoke, krupnih sisa, dugokose i vesele. Sviđalo mu se što se sve vreme začikuju. Naročito mu se svidela ona mršavija. Imala je, bujnije grudi od druge i toga je bila svesna jer je još na vratima pokazala da je uočila njegov pogled i da joj to nimalo ne smeta. Naprotiv. Činilo se da joj je godilo, jer mu se nasmešila prijateljski.

Šta je to moglo da znači, pitao se dok su se one vrzmale oko rafova i vešalica. Bio je svestan da je ružan uprkos lepom mladežu. Pokušavao je to da nadoknadi ekstravagantnim izgledom. Uske crne farmerice kupljene u sekond hendu, dug konjski rep, nauljen i redovno farban u gavranovo crno.

Jedino nije znao šta da radi sa mladežom na levom obrazu. Mazao ga je raznim preparatima na bazi bilja i meda, ali mladež je rastao uprkos svemu i čak se rascvetavao.

Nije odlazio kod lekara. Verovao je da tako mora da bude. Uostalom, tolike lepotice imaju mladeže na licu. Pevačica poznata pod imenim Seka ili Sindi Kraford i tako dalje. Osim toga, bio je invalid druge kategorije. Nije želeo da zna šta to znači.

Menadžer koji ga je primio na posao rekao mu je da će dobijati minimalac a ostalo na ruke.

“Taj vaš crni veliki beleg na licu”, rekao je “ je veoma dobar za ovaj posao. Svi će zazirati kad vide da se vi više uopšte ne brinete o svom zdravlju, da vam je sve svejedno i da ste spremni da idete na sve ili ništa. Vi ste čovek koji se ne boji smrti.”

Kad se vratio kući sa razgovora o prijemu ušao je u kuhinju, uzeo najoštriji nož, zagrejao ga do usijanja i njime pritisnuo mladež. Meso je zacvrčalo. Bolelo je, ali nije odustajao. Nije smeo da se pogleda u ogledalo tri dana. Nosio je flaster na obrazu. Četvrtog dana diže flaster i vide da je mladež isti, samo sa belom mrljom na sredini ruže.

Sada se najzad, posle dužeg vremena, zagrejao za žensku. Onu koja je ušla sa drugaricom.

Gde je toliko?

U neko doba, začuo je isti ulazni kikot. Vraćale su se sa papirnim kesama. Stajao je pored izlaza, levog obraza okrenutog ka njima. Neka vide moj lepi mladež.

Devojke nisu obraćale pažnju na njega. Ili su se pravile da ne obraćaju pažnju. Iznenada, međutim, senzor na izlazu je zapištao.

“Devojke”, reče Đorđo “moram da vas pregledam.”

“Da nas pregledaš?”, zakikotale su se. “To neće ići. Nismo na sistematskom.”

“Dajte tašne.”

Ona koja mu se sviđala je prišla i poljubila ga ravno u mladež koji ga je brinuo.

“Imaš tako muževan ožiljak", rekla je. "Sviđa mi se."

“Otvori tašnu, lutko.”

“Ali zašto. Zar mi ne veruješ?”

Sagnula se da otvori tašnu i pokazala mu opširan dekolte.

“Izaberi šta želiš.”

U tašni su se nalazile uobičajene stvari: novčanik, češalj, puder, maramice, neki žetoni i crna mala haljinica. Izvadio je haljinu. Bila je izuzetno mala, sa dubokim izrezom u visini grudi i rasečenim delom za leđa. On je takve haljinice nekada zvao dopičnjak. Sasvim mirno vratio je ukradenu haljinicu u tašnu.

“Brate" rekao mi je Đorđo - "opet me je poljubila u ovaj govnasti mladež koji se, vidiš” rascvetava kao grobljanska ruža. Oprostio bih joj i da me ubije."

MILAN TODOROV: APOTEKARKA I SMRT

 

“Drugar, da li bi mogao da mi učiniš neku uslugu”, pitao me je Jakov. Nismo se viđali godinama. Sreo sam ga ispred apotteke BENU u centru grada. Izgledao je prilično nestandardno, da se tako izrazim. Nosio je kratke bež pantalone malo isprljane, plavu košulju zarozanu oko pupka i bradu staru bar dva meseca.

“Hoću. O čemu se radi?”

“Ti znaš da sam ja oduvek bio nervčik?”, pitao je kao konstataciju. “A sada se to malo pogoršalo. Stari mi je umro od raka, majka takođe. I sad sam počeo da se plašim, razumeš?”

“Razumem”, rekao sam.

“Guglao sam malo po internetu i mislim da imam neki rak. Ne bih sad o detaljima, jer nisam još sasvim siguran. Ali, ne mogu da spavam. Progoni me to. Razumeš?”

“Da. Kako mogu da pomognem?”

“Potreban mi je lek za smirenje, ali nemam recept i ova naočarka u belom neće da mi ga proda.”

“Zašto ne tražiš recept od tvog doktora?”

“Misliš doktorke?”

“Svejedno.”

“Ne želim da me upišu kao psihića. Razumeš. Ako mi prepišu lekove za smirenje odmah će me staviti na neku listu neuračunljivih tipova i nikad neću moći nigde da se zaposlim. Naravno, ako ne umrem u međuvrenenu u šta čisto sumnjam.”

Bio je to jak razlog, ali nisam znao kako bih ja to izveo bez recepta.

“Vidi”, rekao je. “Ti izgledaš onako solidno građanski. Mislim uvek si izgledao kao tolerantan i uljudan tip. Tebi će poverovati da nisi neki zavisnik ili neki hipohondar. Sećaš se onog što je hteo da kara ženu i pre toga je dobro išamarao. Hteli smo da upadnemo, pokojni Boda, Ivica i ja, ali si nas ti smirio. Deluješ kao leksilijum od 20 miligrama. To traži od cvikerašice.”

Ušao sam u apoteku.

“Da li imate leksilijum od 2o miligrama”, pitao sam posle učtivog pozdrava “Dobar dan, komšinice. Kako smo danas'”

Pogledala me je bez imalo sumnje. Mislila je da smo zaista komšije.

Ipak, bila je blago kisela:
“Biće bolje”, rekao sam joj.

Sad me je pogledala malo sumnjičavije.

“Izvolite.”

Bio sam odjednom stranac.

Nisam znao kako da joj priđem da bih je umilostivio. Ona je to osetila. Podigla je naočare na čelo. Poravnala belu bluzu i čekala recept koji nisam imao.

“Ozbiljni smo ljudi”, počeh. “Mislim ja sam u ozbiljnijim godinama a vi ste ipak mlađi, ali razumećete čoveka koji ima visok pritisak i kombinuje lek protiv visokog pritiska sa blagim sredstvom za umirenje.”

“Da li imate recept?”

Imala je pogled usedelice bez muškarca godinama.

“Nemam. Živim sam”, rekoh. “Bojim se da me nešto ne opizdi u toku noći.”

Namerno sam postao vulgaran. Čekao sam njenu reakciju, ali ona je izostala. Kroz izlog video sam Jakova kako nervozno pali dogorelu cigaretu na sledeću.

“Da li imate dijagnozu?”

“Ko je nema u ovim godinama, gospođice?” Namerno sam je podmladio.

“U pravu ste. Ali, ne mogu vam dati lek bez recepta.”

“Platiću.”

Postala je opet ružna, stara i odbojna.

“Jedino da vas upišem...”

“Zašto?” Plašio sam se identifikacije kao đavo Boga ili Bog đavola.

“Radi inspekcije.”

Posle sekunde predomišljanja rekoh ime.

Bilo je to ime mog omiljenog pisca, tačnije samo njegovo prezime: Vojislav Karver.

“Odakle ste. Karver mi zvuči poznato.”

“Tu sam rođen, ne znam odakle nam to prezime.”

Upisivala je polako slovo po slovo, zatim otišla u pokrajnu prostoriju i sa pobožno sklopljenim rukama pružila mi zelenu kutijicu.

“Karver”, rekla je strogo. “Sledeći put – recept!”

“Doći ću”, rekoh. “Tako lepa i predusretljiva dama, da me ne shvatite pogrešno jer nemam nameru da se udvaram, zaslužuje da dođem ponovo.”

Jakov je bio oduševljen.

“Znao sam da ćeš je obhrvati.”

Kroz izglog bacih pogled na apotekarku. Zabacivala je dugu crnu kosu preko ramena, zatim je smotala u konjski rep i stegnula gumicom. Jasno sam video kako joj pritom prsti iz rumeno žute prelaze u zelenu boju.”

“E , ja moram da idem”, rekao je Jakov. “

“Gde ćeš? Hajde da sednemo negde na kafu.”

“Jebeš kafu.”

Tek tada videh da oko izboranog vrata nosi krst.

“Moram da idem. Daće Bog da se vidimo još koji put.”

Trebalo je da se osećam dobro posle toga.

Apotekarka nas je gledala sa vrata.

Bio je to pogled odlučne žene koja zna da iza nje nije prošlost ali što je još gore ispred nije ni budućnost.

Klimnuh joj glavom sa razumevanjem.

Uspravila se, podigla grudi pričvršćene jakim korpicama koje su se nazirale ispod bele majice što je bio znak da ne pripada nikome osim svom telu okovanom pegavom kožom.

Odmah sam shvatio, pred prizorom njenog gubljenja, da sam đubre što joj nisam dao šansu.

Apotekarka je spustila ruke, okrenula se sporo, kao hipnotisana i ušla u apoteku.

Jakov je odjezdio na biciklu da umre na miru.

MILAN TODOROV: ZVANIČNO SRCE

 Posmatrali smo tog tipa i njegovu ženu kroz poluspuštene ulične žaluzine. Beše to, razume se, pradavno, i ne znam otkud sada to izvire.

Nismo imali taj običaj, ali tako se namestilo.

Naš drug Boda je odlazio sutra u vojsku i na ispraćaju smo malo više popili. Po povratku iz kafane zastali smo pred osvetljenim nezaštićenim prozorom. Na stolu je bilo mnogo ispražnjenih flaša vina, piva i žestine. Okolo su bili papirni tanjiri, zaprljani i escajg od plastike, delimično na podu.

Nikog nije bilo u sobi.

Prizor je bio ruševan.

Onda se iz nekog ugla pojavio debeli tip u oznojanoj beloj majici i rekao ženi, koja je sklanjala posuđe da ide u dvorište da piša a ona neka se skine i čeka ga.

“Jebeš posuđe”, rekao je. “Važna si mi ti.”

Čuli smo kako mu je ona rekla da je umorna od gostiju.

“Možda sutra”, dodala je.

On se vratio i ošamario je.

“Noćas, ljubavi, ako me voliš.”

Trebalo je da zalupamo na prozor i prekinemo tu svinjariju. Međutim, mi smo čekali.

Šta smo očekivali?

Za koga navijali?

“Mislim da će ga ubiti”, rekao je Boda.

Mi smo se složili.

“Trebalo bi da ubije životinju.”

Tip je izašao. Videli smo kroz pokrajnu trulu kapiju kako piša na ogradu. Nije nas opazio. Pišao je dugo i polako. Posle ga je otresao isto toliko dugo i polako. Pritom je ispustio nekoliko glasnih prdeža. Debela životinja. On će da jebe onu mršavu plavu sa dugim nogama i malim sisama?!
Nemoguće, mislili smo.

Ušao je u sobu i izvadio iz džepa košulje cigare.

“Daj i meni jednu”, rekla je mala plava žena.

Upravo je izašla iz kupatila i na sebi je imala plavi bade mantil.

“Skini se. Volim kad žena puši gola.”

“Hladno mi je.”

“Samo me slušaj. Ugrejaću te.”

Ona se ipak nije skinula.

“Skini se ti, prvi.”

On se brzo razodenuo. Veliki trbuh i mali penis ispod njega.

Ona ga je uhvatila za njega i povela ka krevetu u dnu sobe.

“Ja moram da idem”, rekao je Boda. “Sutra rano putujem. Zadar, jebote. More. Riva. Mornarica. Ribe, a ne ovo!”

Ipak je ostao.

Malo toga se videlo. Tip se trudio. Prvo misonarska poza, posle odmor, pa sa boka, pa pseće...

Očigledo, nije mu išlo.

Znojio se.

Ponovo je izašao u dvorište da se rashladi. Tada nas je primetio. Jurnuo je u sobu, navukao pantalone i, videsmo, uzeo pištolj sa komode.

Koža gole žene na ležaju bila je belja nego pre toga.

Pobegli smo niz ulicu. U stvari bile su tu tri ulice i mi smo bežali svako u svoju.

Lik je pošao u jednu.

Nije bilo nikoga u njoj.

Pošao je u drugu.

Opet ništa.

Pa treća... ništa.

Vratio se u sobu. Odložio pištolj prethodno ga repetiravši u plafon.

Žena je sedela na krevetu obučena.
Mi smo se vratili i sve videli i čuli.

“Idem”, rekla je.

“Čekaj”, rekao je on. “Imaćemo decu.”

Ona je brisala oči.

“Znam. Trudna sam.”

“Sa kim si trudna?”
Ponovo je udario. Ovaj put punom šakom u nos.

Krv je šiknula.

“Ja idem. Moram u vojsku”, rekao je Boda.

Bio je budala.Voleo da laže. Plašio nas je kako nikad nećemo ići u vojsku zato što nam je jedno jaje veće od drugog.

Tip uze pištolj sa ormara i uperi ga u nas, iza prozora.

Pojavila se ona žena, njegova u okviru prozora, kao lik svetice koji se pojavljuje u presečeniom deblu, sasvim neobjašnjivo.

Pucanj je izostao.

Vratili smo se u kafanu. Uzeli najjeftinije kuvane viršle i vino. Kad smo izašli, povraćali smo.

A,da.

Buda je otišao u vojsku i poginuo pod nejasnim okolnostima. Zvanično: srce.

MILAN TODOROV: TRAGOM ŽENA

 Njih petorica

behu nevešto uglancani

siriomaškog izgleda

u jeftinim trenerkama

i plastičnim papučama.

Došli su

bez pasoša

dcrečavim brodskim čamcem

u kafanu na obali.

Jedan je naručio dve krigle

i pitao da li može da plati karticom

zatim je zamolio konobara

da pozove taksi.

Kad je taksi stigao

trojica su otišla u grad

u svom najboljem izdanju

a dvojica posle piva

odveslali na gvozdeni brod.

Ona trojica

jasno je

tražila su život

bili su krupni

imali su individualnu snagu

bili su iz Rusije

mornari u ratnom stanju

ilegalci u gradu

nad kojim je padalo

mlako novosadsko veče

ne preterano toplo

ali dovoljno da

pomisle kako ne mogu umreti

dok idu

tragom žena

svakako uzalud

ali njihovo telo

puni odaju sećanja

menja verovanja

i posle će pričati

celi život

kako su bili vezani

a ipak odlazili

da se naslone na novo

nesigurno.

MILAN TODOROV: ŠLEP

 

Čarda se nalazila na obali gde je reka bila plitka i pravila peščane meandre, skretala na drugu stranu te bila idealno mesto za lengerisanje šlepova.

Mnogi od njih bi ležali na vodi nedeljama ako ne i mesecima. Redovni posetiocu čarde su se navikli na njih.

Na nekima je bilo posade, ali većina behu prazni kao ukleti brodovi u čijem potpalublju žive duhovi utopljenika.

Za jedan takav šlep bio je privezan mali plastični čamac sa motorom i veslom.

Odlazio sam svako veče na čardu i pogled bi mi uvek pao na usamljeni čamac.

Pitao sam se koga čeka, ako čamci uopšte imaju sposobnost da čekaju. I zašto se ne otkači. Želeo sam da se otkači. Da otplovi nekom drugom šlepu.

Bio sam u takvoj fazi.

Popio bih uvek čašu ili dve belog vina, prilično ispranog ali mi je prijalo u večernjoj sumaglici koju je vetar ovog proleća redovno presecao kao i talase na vodi.

Konobari su me već znali i nisam morao ništa da naručujem. Tek što bih seo dečak bi mi doneo orošen bokal. Gledao sam da mu uvek ostavim napojnicu mada sam ponekad bio prinuđen da plaćam karticom jer on nije imao sitno da mi vrati. Međutim, nikad se niko od njih nije ljutio. Kafana je imala divan zeleni travnjak ispod starih glogova i uvek je bilo prijatno sedeti na jednom od desetina grubo stesanih drvenih stolova pipkajući spojeve izrađene od mekog lesnog drveta koji su uprkos debelom sloju farbe i laka trulilo neutaženo.

Poznavao sam mnoge ljude koji su tu takođe redovno dolazili.

Terika bravar i zavarivač koji mi je ne tako davno napravio metalna vrata u vinskom podrumu, ali je zaboravio da izbuši rupice na donjem delu vrata radi ventilacije. Kad sam ga pozvao da to učini rekao mi je da je u selidbi, ali da će doći njegov sin da to uradi umesto njega. Sin se nedeljama nije pojavljivao. Najzad je jednog jutra došao s ocem, namršten i vidno pijan. Trebalo je da pomaže ocu ali je odmah preuzeo ulogu glavnog majstora. Prilikom rada često je grdio, tačnije psovao oca zbog, kako je govorio, šeprtarenja a kad je posao bio gotov tražio je da mu platim. Otac je rekao da sam ja sve unapred platio i opet je izbila svađa između njih dvoje. Dao sam sinu pedeset evra i on je otišao na jednu stranu kolima, a otac pešice kući.

Sada je Terika, poguren i odjednom okopneo sedeo za susednim stolom za svojom radoznalom ženicom. Bila je mnogo mlađa od njega i ponašala se, uprkos zrelim godinama, koketno. Bila je od onih večito tankih žena, sa dugim nogama i malim sisama koje su sada ispod crne majice štrčale kao sise šiparice.

Pozdravio sam se sa Terikom i pitao ga, reda radi, šta ima novo.

“Ništa”, rekao je. “Prodali smo kuću. U stvari dali za stan i nešto para da imamo dok smo živi i sad...sad živimo od toga.”

Pitao sam ga da li još radi metalostrugarske i bravarske poslove.

“Kakvi!”

U njegovom odgovoru osetio sam slabo prikrivenu patnju.

“Predao sam posao sinu.”

Nisam se usuđivao da ga pitam bilo šta o sinovljevom poslu.

“Sad idem u ribolov.Ako šta uhvatim, prodam čardi. I osećam se jako, jako dobro.”

Žena se zakikotala. Sedela je zavaljena na klupi sa raskrečenim nogama u tesnim helankama svetloplave boje. Neke devojke u prolazu pogledaše je preneraženo.

Za susednim stolom sedela su dvojica sredovečnih muškaraca i njihove pomalo bezlične žene i glasno raspravljali o književnosti.

“Taj Kortazar” rekao je jedan “to je genije malih mističnih stvari. Kako ni od čega napraviti ličnu propast.”

Ponudio sam Teriku vinom.

“Čisto ili sa sodom?”
“Čisto.”

“ A vi, gospođo?”

“Isto.”

Dečko je doneo još jedan bokal.

Sedeli smo i gledali u sveže pokošenu obalu, ponekad bismo bacali pogled na tešku gvožđuriju od šlepova.

Jedna od šiparica nam je prišla i pitala da li skučajno imamo punjač za mobilni telefon.

Nismo imali.

Otišla je uvređeno za pokrajni sto mašući malom, skoro dečjom guzicom.

Terika je samo slegnuo ramenima.

“Naš sin...” - htela je nešto ga kaže nejgova žena, ali joj je Terika stavio prst na usta.

“Umoran sam”, rekao joj je Terika. “Duša mi je umorna kao onaj šlep.”

Šlep je titrao na večernjem suncu a mali čamac bio je i dalje slepljen za njegov tmasti bok.

MILAN TODOROV: ZIDARI

 

Postoje te stvari koje pomažu.

Na primer znoj.

Pričali su mi zidari na kući

kako ih znoj štiti od sunca.

Rekao sam to jednom

dermatologu.

Odmahnuo je rukom:

znoj su samo bakterije.

Ali šta bilo da bilo

zidari su imali zdrav ten.

Vodio sam ih na kupanje

na reku u kojoj su se

spirajući se površno

ogledali u staklastoj vodi

prošaranoj vrelinom leta

poput slabih plivača

koji se boje svog tela

a posle su brzo završili kuću

i ne znam kuda otišli.

Od tada prošle su godine

sunce sija

sve jače i jače

odrazi u kući su tamni a

tela prelomljena njegovim

zracima samo naglašavaju

našu dvostruku prirodu

bekstva i opstanka

istovremeno.

MILAN TODOROV: KUĆICA ZA PSA

 

Na teveu vesti o tornadu

koji je ubio na desetine ljudi.

Utišavam ton.

Slika razrušenih kuća...

Ali šta možemo da uradimo

gledajući?

Za pobunu je potrebna glad

mučenja u zatvorima

od strane tajne policije

tako da samo mrtvi

koji su kroz to prošli

možda mogu da razumeju

zašto život ima značenje

tek kad postane nepodnošljiv.

Sve drugo je sranje

a ja želim sve drugo

osim tuđe nevolje.

Sebičan sam.

Mrzim vetrove

rata

u idealističkom svetu.

Ne mislim na zadovoljstvo

kao potpunost.

Danas sam opravio

kućicu za psa

iako znam da nikad više

neću imati psa jer

moje zadovoljstvo u

svakodnevnom životu

sve više predstavlja

odsutnost.

MILAN TODOROV: VEČE

Možda sam nekada

ne tako davno želeo

sve drugo osim pažljivog života

sa jasnim rasporedom

izaći iz kuće

posmatrati vodu koja teče

napuštene prljave pse koji se tuku

zabave radi na terasi krčme te

ženu sa kratkim krivim nogama

i njenog ljubavnika

koji je doveo na piće

i salatu sa ćevapima

posle šumskog kresa

u crnom kombiju kraj puta.

Izlazeći sa kafanskog platoa

očešao sam se o nju

staru devojku

tešku krupnu razmaknutih nogu

i očigledno srećnu

bez stila.

Da li je sanjala manje od mene

ili je samo osećala više

zbog te

crne oznojane stvari

tog varljivog popodneva

koje se brzo gubilo

pred dolazeću kišu.

MILAN TODOROV: MESEC MAJ

 

Nedelja veče

Ne postoji ništa za priču

osim čoveka

tako oko sedamdesete

koji hramajući dolazi na čardu

pokraj Dunava

u čijoj kuhinji je abonent.

Spava na ukotvljenom brodu

tu blizu i plaća svakog meseca

unapred da mu svečeri daju

ostatke hrane

preostale iza sitih gostiju

hrane za bacanje

koju iznosi iz kuhunje

u crvenoj plastičnoj kanti

uspravan kao budući kip

i odlazi iza kafane

da nahrani ničije

napuštene pse.

I to je smisao

stariti sa napuštenošću

ne obazirati se na mlade

žene u tesnim pantalonama

u crnim grudnjacima

koje im zamenjuju kupaće kostime

koje noćas sedaju na bele jedrilice

duge plave kose

sa malim detetom u naručju

svesne svog seksepila majke.

Jer dođe vreme kad

jednostavno prestaneš.

Postaneš Mesec

koji prati Zemlju..

A šta ako samo pokušava

da prevari smrt?

MILAN TODOROV: ROD JABUKE

 

Bilo je sasvim tiho u manastiru

kada sam ušao prekrstivši se a zatim se začula pesma monahinja iza zidova nevidljivog prostora.

Zašto pevaju sada kad nije služba

upitao sam starog kaluđera na ulazu.

Kretao se mimo mene nečujno

poput kazaljke sata.

Samo je promrmljao

da je vreme ručku i da imaju goste.
Bilo je oko deset prepodne.
Zar u ovo doba?

U stvari, vreme je doručka,

rekao je kaluđer.

Ovde je doručak do deset a

ručak u tri.

Jede se dvaput dnevno?

Da, uveče možda koja jabuka

i to je dovoljno posle molitve.

Napolju je bilo nekoliko stabala jabuka ispod kojih su pasle ovce.

Slabo su rodile, rekoh mu.

Kao i moje ove godine, dodadoh za svaki slučaj.

Odmahnuo je rukom nemarno.

Negde će nekom roditi

a kad rodi nekome to je isto kao

da je rodilo svakom čoveku.

MILAN TODOROV: BOŽE, JOŠ JEDNOM

Videh ženske bele gaćice

odbačene pored puta

blizu čarde na Dunavu

na pola puta od grada.

Polovina me je uvek uznemiravala.

Kupio sam crveni plastični čamac lovom od neke književne nagrade

u staro vreme i tek posle saznao

da je bio lomljen na pola

jer ga je udarila barža u kanalu
Dunav Tisa Dunav.

Svejedno

bilo je veselo s njim.

Tada sam živeo u najlon naselju pored reke.

Kućice od najlona i trske

a čarda tu blizu

čarda koju iz milošte

često sada pohodim

bila je ilegalni bife

pola na belo pola na crno

stvar mimo zakona i propisa

što je davalo posebnu draž

ispijanju gorčine u rano jutro

pića koje je iz magacina

donosio dementni domar

poznat po tome što je

pišao po drugarima u zajedničkom

ribolovnom kampu misleći da piša

u klozetu u svojoj kući.

I sad te odbačene ženske gaćice

kao oblik nečeg preživljenog

što se ne da opisati nikome

od reda i pristojnosti

na pola puta ka mladoj ljubavi

i kajanju.

Ali nužno je verovati u ljubav

čak i kad je pijana

dok gore male sijalice u naselju

u dva noću

i mlada ptica dugokljuna

leti nebom iznad reke

šume

puta i

sutrašnjeg dana

kao da pokazuje zaboravljeni put

života.

 

MILAN TODOROV: OČEKIVANJA OD TEBE

 

Možda stara dobra vremena nisu prošla

Možda su samo malo razvodnjena

Jer odavno hvala Bogu nemam sukoba

Premda dobro znam da bez njih nema ničega.

Samo se iz zla gradi dobro.

Nema dobrog leka na zvanični recept.

Apotekarke stalno nešto muvaju.

Dobar lek se uvek daje na crno.

Nije važno koliko staje.

To drugačije od regularnog

bar je nešto.

A ti

Hodaj stepeništem u kratkoj suknji.

Ne mora to još ništa da znači.

Ali je drugačiji oblik dolaska leta.

Samo hodaj gore dole

Ne trudi se da u to uneseš

Bilo šta osim nejasnoće

zašto to činiš.

Šta je drugo čoveku potrebno

da preživi ovo ravno vreme

u kome dominiraju pseće fekalije

i likovi koji liče na likove bivših?

Dobro je biti sam

ali ne smeš biti sasvim dobar

Sjebaće te

Jer sve što je dobro uvek biva

upropašćeno.

Dobre butine

dobre grudi

dobra uzdržavanja

od slabosti telesnog.

Sve je...

Ne mogu da se odlučim.

Sve je uvek  u drugom biću

Izvan mene.

MILAN TODOROV: PRVA I DRUGA ŽENA

 

Čitao sam priču u kojoj tip vidi ženu kako sedi na autobuskoj stanici preko puta. Bila je u jarkožutoj haljini i imala je dobre noge. Noge su se završavale tankim člancima.

To su noge koje i ja volim, pomislih. Zanimalo me je šta će se dalje dešavati.

Ipak napravio sam malu pauzu i pripremio sebi večeru. Dosta sezonskog povrća, ovaj put običnih kratkih ali svežih krastavaca i dve male safalade.

Taman sam se vratio priči kada je zazvonio mobilni. Ivan, moj noćni prijatelj u piću pitao me je da li sam kod kuće. Došao bi po piće. Neće se zadržavati. Samo da uzme cugu i beži kući.

Dešavalo se to. Nije mi bilo čudno. Uostalom, žena mu je bila u bolnici, ozboljno bolesna. I znao sam da ga to brine.

Sišao sam u podrum i nasuo mu litru konjaka. Rekao mi je da žuri i da se neće zadržavati. Nije mi objašnjavao razloge.

"Stižem za deset minuta", rekao je i prekinuo vezu.

Čekao sam ga ispred vrata, ali on nije dolazio.

Bilo je mirno veče i mogao sam da osmatram ulicu u kojoj stanujem. Sve usamljene kuće u kojima kao da niko ne živi. I verovao bih da u njima žive samo duhovi, nevidljivi danju da nije bilo plavih i zelenih kanti iznetih na drum da bi ih rano izjutra đubretari istresli i odneli svojim narandžastiom kamionom.

Te meke narandžaste sa crvenim nijansama su me uvek podsećale na pedersku zastavu. Jednom sam se zakačio sa jednim vozačem takvog kamiona i on je izašao za metalnom šipkom dužine metar i po i krenuo ka meni. Izgleda da nije bio peder. Dodao sam gas i pobegao.

Pošto se Ivan nije pojavljivao prionuo sam na večeru i usput, po običaju čitao.

Ona žena koju je pisac pratio imala je divne listove, lepa kolena i butine. Na licu je nosila izazovan izraz.

To je sada u modi, pomislih i setih se malih, crnih spikerki koje su devedesetih godina na našim televizijama, neobjašnjivo, nicale kao gljive posle kiše. Sve su bile namrgođene i čitale su vesti o ratu kao da su svi koji to slušaju krivi.

Radio sam tamo i uzalud pokušavao da objasnim da takav gard face nikako nije prikladan vremenu.

Nije vredelo. Spikerke i voditeljke su nabacile podsmevačku masku na lice i nisu je skidale, činilo mi se, čak ni pre spavanja.

Znam to vrlo lično. Ali, ne bih sad da u priču unosim sopstvene doživljaje mimo kontrole.

Pisac je došao do semafora, prešao ulicu i koračao prema klupi na kojoj je sedela nepoznata.

Kad joj se približio ona je ustalai ne obazirući se na njega krenula niz ulicu. On je išao za njom.

Poznata stvar! I posmatrao njeno dupe.

Takođe, poznata stvar.

Njeno dupe ga je potpuno sludelo.

Stvar se komplikuje, pomislih.

Žena je zatim ušla u poštu. Pisac je ušao za njom. Ona je uplatila neki novac, sasvim maSlu sumu. Pisac je kupio hrpu razglednica bez potrebe, jer nije imao kome da ih pošalje.

Žena je izašla napolje i ušla u autobus, plameno žut kao njena kosa.

Pisac je utrčao u taj autobus...

Počelo je da me zamara. Dve stranice gustog teksta i... ništa.

Vozili su se nekoliko minuta. Žena je prišla vratima i stisnula dugme za izlaz. Duge je bilo postavljeno nešto više nego što bi trebalo i ona se digla na nožne prste da bi ga dohvatila.

Ne volim deskripcije, pomislih. Ipak, nastavih.

Pisac je posmatrao kako se njena tesna haljina zadiže, otkrivajući sve obline njenih kukova.

To mi se svidelo.

Onda je ušla u neku zgradu i hitro se popela liftom na sprat koji pisac nije mogao da detektuje.

Prekinuo sam priču na tom mestu.

Ivan je stigao i trubio ne gaseći auto ni svetla na njemu. Izašao sam i dao mu spremljenu bocu.

U kolima je, na mestu na kome je uvek sedela njegova žena, sada bila mlada plavuša sa istim onim nadmenim izrazim lica poput naših spikerki.

Ko ti je to, upitah a znao sam.

Pružio mi je pare.

"Idem da je jebem."

Rekao sam mu da i treba da je jebe, ženu sa tim osmehom. I dodao, ne znam zašto: 

    "To je jedini način da pobediš smrt."

"Prišao sam joj, dočepao je za kosu i dupe i ljubio je. Opirala se, gurajući me od sebe. Još je imala onu tesno žutu haljinu... Pokidao sam joj haljinu na vratu, pocepao je preko grudi.."

Znam kraj, pomislio sam. Toliko puta taj isti kraj. Sisanje, stenjanje, seks u svim otvorima.

Posle ga je prijavila za silovanje. Sutradan je odustala od optužbe.

Pojeo sam krastavce i safalade. Nije bilo bogznašta.

Plavuša mi se cerila, ali nisam mogao, posle litre i po vina da utvrdim da li je to ona iz knjige ili iz prijateljevog malog starog automobila.

MILAN TODOROV: KUČKARI

 

Tip je došao sa biciklom

Vukući neko crno kuče

na povodcu i zastao

ne sjahavši pored mog auta

a njegov ker se naslonio na

prednji točak i iskenjao na haubu.

Izlazio sam iz restorana na vodi

i gledao kako ker

taj divni mali stvor

kenja i zapišava mi auto

a njegov vlasnik uživa u

spontanom prizoru.

Pitam se kakva je filozofija

kučkara?

Kakva ih plemenita misija

vodi u tom hobiju?

Svet je ionako pun govana

većih ili manjih.

Pitam se zar ne postoji apsolutno ništa

što njihova prava osećanja

prema drugima može da izrazi

bez da zaseru svakoga

pored koga prolaze

bez pomisli o prošlosti

ljudi koji su takođe

imali pse

pre njih

i pokopali ih

i više ne žele da jecajući

u plastičnoj vreći nose

veće ili manje telo

svog psa.

Ali kučkari

koje upoznajem

misle da će im odsustvo empatije

preurediti život

da je to promena saksije sa

onom biljkom koja donosi sreću

ako je stavite na desnu

stranu ulaza u stan.

Kučkari

koji su promašili svoje živote

i pogodili vreme

ternutke premora

zatišja istorije

polomljene svetove

čoveka koji jede svoje

srce

patetično?

ali pomislite samo

da je voda pre dve hiljade godina

držala Hrista na površini.

MILAN TODOROV: SCENARIO

 

Ima neki broj žena

koje ne žiliš da vidiš

ponovo.

Ne, nisu one ništa skrivile

i dalje su lepe

možda malo manje negovane

nego kada su se trudile

da budu uvežbano lepe

ali sada definitivno

ne želiš da imaš ništa sa njima.

U osnovi je možda strah

da ne budeš kao one

idealno ljubazne

zavodljive

majstorice flerta

u tihom scenariju bez kraja.

Kad si upućen na njih

one zatvaraju prostor

svojim anđeoskim krilima

kao leptirice u abažuru

ponoćne lampe.

Ko su noćne leptirice?
Čiju dušu uzimaju noćas?

Ne znaš ali znaš da

bez njih vidiš 

da si dosadan

da insistiraš samo na stvarima

koje tebe zanimaju

da previše hvališ telesnost

čega se one uglavnom plaše

zbog dece

zbog toga što nikad nisu uživale

zbog toga što su novu ljubav

doživljavale kao osvetu starom ljubavniku...

Prema tome

bolje je da ni ona ni ti

ne budete ponovo pregaženi.

Bolje je bez tog jednostavnog

uvek istog udarca u stomak.

Bolje je jer možeš lakše

da nađeš drugu doduše

isto takvu

ali koja ne očekuje ništa

i ti ne očekuješ ništa.

MILAN TODOROV: HRANJENJE ZECA

 

Tip s kojim sam se družio

u mladosti

počeo je da šapuće kada

ga sretnem

tu blizu parka

vraća se sa malom pletenom

korpicom

punom trave

zvane popanac

ili mišjakinja.

Ona je, šapuće, najbolja

jer je najmekša.

Kupili smo prva odela

onda

i lovili prve ribe

i išli na nasip da pecamo

kad je reka poplavila pola grada

beše to pre pedeset godina

i policajac naš sused

polomio nam je pecaljke

i bacio nas u vodu

Ali to nije razlog zbog koga

on danas šapuće.

On to čini kao ritual

i ne zna da odgovori na

pitanje zašto šapuće

šta je to toliko opasno

što želi da mi kaže

pitam ga

dok pored nas prolazi

neka prsata

naizgled nežne građe

i duge plave kose do dupeta.

Ćuti, šapuće mi, dok je gledamo:

vidiš šta se dešava.

Onaj policajac je umro

njegov sin mi je posle

kamenicom razbio glavu

bilo je to pre pet decenija

moja majka me je branila

ja sam bacao kamen na policajca

on sad šapuće za sve nas

i za onu sa plavom kosom do dupeta

I pita me

kako si ti

Nisam najbolje kažem.

On klima glavom i odlazi

da nahrani zeca.