paradoks

  Vetar se provlačio između ruskih i ukrajinskih šlepova koji su nedeljama ležali u priobalju čekajući utovar u luci. Povremeno bi neki mali čamac do tada privezan za krmu broda doplovio do obale sa pet ili ipak šest mornara koji su govorili isti jezik. Trojica bi sela za jedan sto a preostala trojica za drugi. Bili su dve države. Ponekad bi sa broda sa njima u čamcu doplovila do obale i žena koja im je kuvala na brodu. Momci su bilo golobradi i pili su pivo. Svi odreda bili su loše obučeni. Jeftina pijačna garderoba ispod koje su se nazirali budući oklembešeni trbusi. Ivan i ja smo pili uobičajeno. Rizling koga sada pomodari zovu grašac. Pili smo malim gutljajima. To ne hvata odmah, nego te udari posle, ali tada nije važno jer smo u svojim krevetima ispred kojih, za sada, nema policije. Smejali smo se krevetskoj policiji. “Možda će da nam ga mere”, rekao je Ivan. “To je vrlo moguće. Potrebno je sve držati pod kontrolom.” “Naročito sada kada se svet raspada”, ...

  Đorđo. Tako se zvao sekuriti momak u crnom. Stojao je, kao i obično, u dovratku kraj senzora koji bi zapištali kada bi neka mušterija pokušala da iznese robu iz radnje a da je prethodno nije platila. Znao je da to pište magneti vešto skriveni u šavovima haljina ili košulja. Nije se ljutio kad bi uhvatio kakvu kradljivicu, jer radnja beše namenjena isključivo ženskim kupcima i često je imala popuste tako da su gužve bile uobičajene. Predveče su u radnju ušle dve devojke. On ih je odmerio od glave do pete. Bile su, za njegov ukus savršene. Visoke, krupnih sisa, dugokose i vesele. Sviđalo mu se što se sve vreme začikuju. Naročito mu se svidela ona mršavija. Imala je, bujnije grudi od druge i toga je bila svesna jer je još na vratima pokazala da je uočila njegov pogled i da joj to nimalo ne smeta. Naprotiv. Činilo se da joj je godilo, jer mu se nasmešila prijateljski. Šta je to moglo da znači, pitao se dok su se one vrzmale oko rafova i vešalica. Bio je svestan da je ruž...

  “ Drugar, da li bi mogao da mi učiniš neku uslugu”, pitao me je Jakov. Nismo se viđali godinama. Sreo sam ga ispred apotteke BENU u centru grada. Izgledao je prilično nestandardno, da se tako izrazim. Nosio je kratke bež pantalone malo isprljane, plavu košulju zarozanu oko pupka i bradu staru bar dva meseca. “ Hoću. O čemu se radi?” “ Ti znaš da sam ja oduvek bio nervčik?”, pitao je kao konstataciju. “A sada se to malo pogoršalo. Stari mi je umro od raka, majka takođe. I sad sam počeo da se plašim, razumeš?” “ Razumem”, rekao sam. “ Guglao sam malo po internetu i mislim da imam neki rak. Ne bih sad o detaljima, jer nisam još sasvim siguran. Ali, ne mogu da spavam. Progoni me to. Razumeš?” “ Da. Kako mogu da pomognem?” “ Potreban mi je lek za smirenje, ali nemam recept i ova naočarka u belom neće da mi ga proda.” “ Zašto ne tražiš recept od tvog doktora?” “ Misliš doktorke?” “ Svejedno.” “ Ne želim da me upišu kao psihića. Razumeš. Ako mi prepišu lekove za smirenje odma...

  Posmatrali smo tog tipa i njegovu ženu kroz poluspuštene ulične žaluzine. Beše to, razume se, pradavno, i ne znam otkud sada to izvire. Nismo imali taj običaj, ali tako se namestilo. Naš drug Boda je odlazio sutra u vojsku i na ispraćaju smo malo više popili. Po povratku iz kafane zastali smo pred osvetljenim nezaštićenim prozorom. Na stolu je bilo mnogo ispražnjenih flaša vina, piva i žestine. Okolo su bili papirni tanjiri, zaprljani i escajg od plastike, delimično na podu. Nikog nije bilo u sobi. Prizor je bio ruševan. Onda se iz nekog ugla pojavio debeli tip u oznojanoj beloj majici i rekao ženi, koja je sklanjala posuđe da ide u dvorište da piša a ona neka se skine i čeka ga. “ Jebeš posuđe”, rekao je. “Važna si mi ti.” Čuli smo kako mu je ona rekla da je umorna od gostiju. “ Možda sutra”, dodala je. On se vratio i ošamario je. “ Noćas, ljubavi, ako me voliš.” Trebalo je da zalupamo na prozor i prekinemo tu svinjariju. Međutim, mi smo čekali. Šta smo očekivali? ...

  Njih petorica behu nevešto uglancani siriomaškog izgleda u jeftinim trenerkama i plastičnim papučama. Došli su bez pasoša dcrečavim brodskim čamcem u kafanu na obali. Jedan je naručio dve krigle i pitao da li može da plati karticom zatim je zamolio konobara da pozove taksi. Kad je taksi stigao trojica su otišla u grad u svom najboljem izdanju a dvojica posle piva odveslali na gvozdeni brod. Ona trojica jasno je tražila su život bili su krupni imali su individualnu snagu bili su iz Rusije mornari u ratnom stanju ilegalci u gradu nad kojim je padalo mlako novosadsko veče ne preterano toplo ali dovoljno da pomisle kako ne mogu umreti dok idu tragom žena svakako uzalud ali njihovo telo puni odaju sećanja menja verovanja i posle će pričati celi život kako su bili vezani a ipak odlazili da se naslone na novo nesigurno.

  Čarda se nalazila na obali gde je reka bila plitka i pravila peščane meandre, skretala na drugu stranu te bila idealno mesto za lengerisanje šlepova. Mnogi od njih bi ležali na vodi nedeljama ako ne i mesecima. Redovni posetiocu čarde su se navikli na njih. Na nekima je bilo posade, ali većina behu prazni kao ukleti brodovi u čijem potpalublju žive duhovi utopljenika. Za jedan takav šlep bio je privezan mali plastični čamac sa motorom i veslom. Odlazio sam svako veče na čardu i pogled bi mi uvek pao na usamljeni čamac. Pitao sam se koga čeka, ako čamci uopšte imaju sposobnost da čekaju. I zašto se ne otkači. Želeo sam da se otkači. Da otplovi nekom drugom šlepu. Bio sam u takvoj fazi. Popio bih uvek čašu ili dve belog vina, prilično ispranog ali mi je prijalo u večernjoj sumaglici koju je vetar ovog proleća redovno presecao kao i talase na vodi. Konobari su me već znali i nisam morao ništa da naručujem. Tek što bih seo dečak bi mi doneo orošen bokal. Gledao sam da mu u...

  Postoje te stvari koje pomažu. Na primer znoj. Pričali su mi zidari na kući kako ih znoj štiti od sunca. Rekao sam to jednom dermatologu. Odmahnuo je rukom: znoj su samo bakterije. Ali šta bilo da bilo zidari su imali zdrav ten. Vodio sam ih na kupanje na reku u kojoj su se spirajući se površno ogledali u staklastoj vodi prošaranoj vrelinom leta poput slabih plivača koji se boje svog tela a posle su brzo završili kuću i ne znam kuda otišli. Od tada prošle su godine sunce sija sve jače i jače odrazi u kući su tamni a tela prelomljena njegovim zracima samo naglašavaju našu dvostruku prirodu bekstva i opstanka istovremeno.

  Na teveu vesti o tornadu koji je ubio na desetine ljudi. Utišavam ton. Slika razrušenih kuća... Ali šta možemo da uradimo gledajući? Za pobunu je potrebna glad mučenja u zatvorima od strane tajne policije tako da samo mrtvi koji su kroz to prošli možda mogu da razumeju zašto život ima značenje tek kad postane nepodnošljiv. Sve drugo je sranje a ja želim sve drugo osim tuđe nevolje. Sebičan sam. Mrzim vetrove rata u idealističkom svetu. Ne mislim na zadovoljstvo kao potpunost. Danas sam opravio kućicu za psa iako znam da nikad više neću imati psa jer moje zadovoljstvo u svakodnevnom životu sve više predstavlja odsutnost.

Možda sam nekada ne tako davno želeo sve drugo osim pažljivog života sa jasnim rasporedom izaći iz kuće posmatrati vodu koja teče napuštene prljave pse koji se tuku zabave radi na terasi krčme te ženu sa kratkim krivim nogama i njenog ljubavnika koji je doveo na piće i salatu sa ćevapima posle šumskog kresa u crnom kombiju kraj puta. Izlazeći sa kafanskog platoa očešao sam se o nju staru devojku tešku krupnu razmaknutih nogu i očigledno srećnu bez stila. Da li je sanjala manje od mene ili je samo osećala više zbog te crne oznojane stvari tog varljivog popodneva koje se brzo gubilo pred dolazeću kišu.

  Nedelja veče Ne postoji ništa za priču osim čoveka tako oko sedamdesete koji hramajući dolazi na čardu pokraj Dunava u čijoj kuhinji je abonent. Spava na  ukotvljenom brodu tu blizu i plaća svakog meseca unapred da mu svečeri daju ostatke hrane preostale iza sitih gostiju hrane za bacanje koju iznosi iz kuhunje u crvenoj plastičnoj kanti uspravan kao budući kip i odlazi iza kafane da nahrani ničije napuštene pse. I to je smisao stariti sa napuštenošću ne obazirati se na mlade žene u tesnim pantalonama u crnim grudnjacima koje im zamenjuju kupaće kostime koje noćas sedaju na bele jedrilice duge plave kose sa malim detetom u naručju svesne svog seksepila majke. Jer dođe vreme kad jednostavno prestaneš. Postaneš Mesec koji prati Zemlju.. A šta ako samo pokušava da prevari smrt?

  Bilo je sasvim tiho u manastiru kada sam ušao prekrstivši se a zatim se začula pesma monahinja iza zidova nevidljivog prostora. Zašto pevaju sada kad nije služba upitao sam starog kaluđera na ulazu. Kretao se mimo mene nečujno poput kazaljke sata. Samo je promrmljao da je vreme ručku i da imaju goste. Bilo je oko deset prepodne. Zar u ovo doba? U stvari, vreme je doručka, rekao je kaluđer. Ovde je doručak do deset a ručak u tri. Jede se dvaput dnevno? Da, uveče možda koja jabuka i to je dovoljno posle molitve. Napolju je bilo nekoliko stabala jabuka ispod kojih su pasle ovce. Slabo su rodile, rekoh mu. Kao i moje ove godine, dodadoh za svaki slučaj. Odmahnuo je rukom nemarno. Negde će nekom roditi a kad rodi nekome to je isto kao da je rodilo svakom čoveku.

Videh ženske bele gaćice odbačene pored puta blizu čarde na Dunavu na pola puta od grada. Polovina me je uvek uznemiravala. Kupio sam crveni plastični čamac lovom od neke književne nagrade u staro vreme i tek posle saznao da je bio lomljen na pola jer ga je udarila barža u kanalu Dunav Tisa Dunav. Svejedno bilo je veselo s njim. Tada sam živeo u najlon naselju pored reke. Kućice od najlona i trske a čarda tu blizu čarda koju iz milošte često sada pohodim bila je ilegalni bife pola na belo pola na crno stvar mimo zakona i propisa što je davalo posebnu draž ispijanju gorčine u rano jutro pića koje je iz magacina donosio dementni domar poznat po tome što je pišao po drugarima u zajedničkom ribolovnom kampu misleći da piša u klozetu u svojoj kući. I sad te odbačene ženske gaćice kao oblik nečeg preživljenog što se ne da opisati nikome od reda i pristojnosti na pola puta ka mladoj ljubavi i kajanju. Ali nužno je verovati u ljubav čak i kad je pijana dok...

  Možda stara dobra vremena nisu prošla Možda su samo malo razvodnjena Jer odavno hvala Bogu nemam sukoba Premda dobro znam da bez njih nema ničega. Samo se iz zla gradi dobro. Nema dobrog leka na zvanični recept. Apotekarke stalno nešto muvaju. Dobar lek se uvek daje na crno. Nije važno koliko staje. To drugačije od regularnog bar je nešto. A ti Hodaj stepeništem u kratkoj suknji. Ne mora to još ništa da znači. Ali je drugačiji oblik dolaska leta. Samo hodaj gore dole Ne trudi se da u to uneseš Bilo šta osim nejasnoće zašto to činiš. Šta je drugo čoveku potrebno da preživi ovo ravno vreme u kome dominiraju pseće fekalije i likovi koji liče na likove bivših? Dobro je biti sam ali ne smeš biti sasvim dobar Sjebaće te Jer sve što je dobro uvek biva upropašćeno. Dobre butine dobre grudi dobra uzdržavanja od slabosti telesnog. Sve je... Ne mogu da se odlučim. Sve je uvek  u drugom biću Izvan mene.

  Čitao sam priču u kojoj tip vidi ženu kako sedi na autobuskoj stanici preko puta. Bila je u jarkožutoj haljini i imala je dobre noge. Noge su se završavale tankim člancima. To su noge koje i ja volim, pomislih. Zanimalo me je šta će se dalje dešavati. Ipak napravio sam malu pauzu i pripremio sebi večeru. Dosta sezonskog povrća, ovaj put običnih kratkih ali svežih krastavaca i dve male safalade. Taman sam se vratio priči kada je zazvonio mobilni. Ivan, moj noćni prijatelj u piću pitao me je da li sam kod kuće. Došao bi po piće. Neće se zadržavati. Samo da uzme cugu i beži kući. Dešavalo se to. Nije mi bilo čudno. Uostalom, žena mu je bila u bolnici, ozboljno bolesna. I znao sam da ga to brine. Sišao sam u podrum i nasuo mu litru konjaka. Rekao mi je da žuri i da se neće zadržavati. Nije mi objašnjavao razloge. "Stižem za deset minuta", rekao je i prekinuo vezu. Čekao sam ga ispred vrata, ali on nije dolazio. Bilo je mirno veče i mogao sam da osmatram ulicu...

  Tip je došao sa biciklom Vukući neko crno kuče na povodcu i zastao ne sjahavši pored mog auta a njegov ker se naslonio na prednji točak i iskenjao na haubu. Izlazio sam iz restorana na vodi i gledao kako ker taj divni mali stvor kenja i zapišava mi auto a njegov vlasnik uživa u spontanom prizoru. Pitam se kakva je filozofija kučkara? Kakva ih plemenita misija vodi u tom hobiju? Svet je ionako pun govana većih ili manjih. Pitam se zar ne postoji apsolutno ništa što njihova prava osećanja prema drugima može da izrazi bez da zaseru svakoga pored koga prolaze bez pomisli o prošlosti ljudi koji su takođe imali pse pre njih i pokopali ih i više ne žele da jecajući u plastičnoj vreći nose veće ili manje telo svog psa. Ali kučkari koje upoznajem misle da će im odsustvo empatije preurediti život da je to promena saksije sa onom biljkom koja donosi sreću ako je stavite na desnu stranu ulaza u stan. Kučkari koji su promašili svoje živote i pogod...

  Ima neki broj žena koje ne žiliš da vidiš ponovo. Ne, nisu one ništa skrivile i dalje su lepe možda malo manje negovane nego kada su se trudile da budu uvežbano lepe ali sada definitivno ne želiš da imaš ništa sa njima. U osnovi je možda strah da ne budeš kao one idealno ljubazne zavodljive majstorice flerta u tihom scenariju bez kraja. Kad si upućen na njih one zatvaraju prostor svojim anđeoskim krilima kao leptirice u abažuru ponoćne lampe. Ko su noćne leptirice? Čiju dušu uzimaju noćas? Ne znaš ali znaš da bez njih vidiš  da si dosadan da insistiraš samo na stvarima koje tebe zanimaju da previše hvališ telesnost čega se one uglavnom plaše zbog dece zbog toga što nikad nisu uživale zbog toga što su novu ljubav doživljavale kao osvetu starom ljubavniku... Prema tome bolje je da ni ona ni ti ne budete ponovo pregaženi. Bolje je bez tog jednostavnog uvek istog udarca u stomak. Bolje je jer možeš lakše da nađeš drugu doduše isto takvu...

  Tip s kojim sam se družio u mladosti počeo je da šapuće kada ga sretnem tu blizu parka vraća se sa malom pletenom korpicom punom trave zvane popanac ili mišjakinja. Ona je, šapuće, najbolja jer je najmekša. Kupili smo prva odela onda i lovili prve ribe i išli na nasip da pecamo kad je reka poplavila pola grada beše to pre pedeset godina i policajac naš sused polomio nam je pecaljke i bacio nas u vodu Ali to nije razlog zbog koga on danas šapuće. On to čini kao ritual i ne zna da odgovori na pitanje zašto šapuće šta je to toliko opasno što želi da mi kaže pitam ga dok pored nas prolazi neka prsata naizgled nežne građe i duge plave kose do dupeta. Ćuti, šapuće mi, dok je gledamo: vidiš šta se dešava. Onaj policajac je umro njegov sin mi je posle kamenicom razbio glavu bilo je to pre pet decenija moja majka me je branila ja sam bacao kamen na policajca on sad šapuće za sve nas i za onu sa plavom kosom do dupeta I pita me kako si ti N...