paradoks

  Vraćajući se sa groblja posle neke sahrane grobar se zaustavlja pored smokve koja viri iz dvorišta obližnje kuće. Polako i pažljivo bira najzrelije i najkrupnije. Ne žuri mu se. Vreme stoji. Ali trebalo bi ga još više usporiti. Navijati stare satove one koji su nas budili navijati unazad. Resetovati alarme. Jer zašto dalje? Pisati katrene nekoj Katarini koja se uzgred ne zove tako? Svaki čovek ima svoje lice da ga potroši čak i na ženu koja mu slučajno uzvrati pogled i onda ga prekrije tamnim naočarima da bi izgledala zavodljivije. Svet je podeljen na male setove. Ponekad mislim da je prava stvar pred jesen spremanje torbe u koju čovek može da smesti neophodne stvari četkicu za zube peškir ćebe lekove i ono malo nevidljivo što peče ispod sise kao ravnodušnost na odloženo vreme. Ravnodušnost koja će stići bez obzira na naša dovijanja. Eno je čeka me na ćošku a ti kasniš.

  Veče pada na grad i sutra je dan kada se opet može kupati u reci. Danas je bio opasan svetac ali ja ne mislim da su sveci opasni da su protiv ljudi. Možeš da se udaviš u bilo čemu. Melanholija je idealna za sada. Međutim, stvar je u tome da držiš ruke dalje od onih koji u crno farbaju svet. Nove vitke plavuše lude tajne zabave i izbegavaj sve što je trajno jer trajno je bez novog dana za tebe u kome može da se desi da nestaneš i da se ponovo pojaviš jer to je suština stalno nestajanje i stalno pojavljivanje tako srećeš one koje si zaboravio u prošlom životu dok si još osećao dok si još mislio da si neko ko ide tamo gde ponestaje dah. TAMO Veče pada na grad i ah sutra je dan kada se opet može kupati u reci. Danas je bio opasan svetac ali ja ne mislim da su sveci opasni da su protiv ljudi. Možeš da se udaviš u bilo čemu. Melanholija je idealna za sada. Međutim, stvar je u tome da držiš ruke dalje...

  Jutros sam razbio staklenu čašu. Bila je to lepa čaša. Poslednja koja se nije razbila. Neoprezno sam prislonio ketler sa vrelom vodom uz ivicu stakla i ono je puklo. Mističari bi rekli da je to rđav znak. Mislio sam malo o tome, a onda nisam više mislio. Želeo sam da budem potpuno opušten. Išao sam u ulicu Cara Konstantina, recimo, da kupim neke najlone i udice za pecanje. Trideset godina nisam lovio ribu. Ali, to je kao vožnja ili kao seks, nikad se ne zaboravlja. Jedva sam ih pronašao. Unutra je bilo svega. Neverovatno je kako se i ta industrija za mali hobi, za bezbrigu, razvila. Nekada je sve to bilo – duplo golo. I čovek je mogao da se snalazi lako u svemu. Debljina najlona, težina olova, oblik udice, način vezivanja. Kad sam ugledao ogromne prepune rafove i momke i devojke u uniformama neke svetske firme, naglo sam se izduvao. Nisam očekivao tako nešto. Nisam mogao da poverujem da je od Isusovog hranjenja pet huljada ljudi sa nekiliko riba, stvar postala tolik...

  Nije bilo kiše. Sedeo je na terasi ispod starih hladova. Nekad davno živeo je u toj ulici. Škola, crkva, krivina na kojoj mu je u prvom automobilu poginuo najbolji drug. Naručio je pivo. Nisu imali pivo u flaši, samo točeno. U redu, može točeno, rekao je konobaru sa licem gorštaka. Pitao se kad se taj momčić spustio s planina i šta oseća dok u crnoj uniformi kao jahač apokalipse briše znoj sa čela. Dobar je to momak, pomisli. Momak mu je ponudio da uđe u kafe koji je klimatizovan. Nije želeo. Da li da mu ispriča priču kako je baš u ovoj ulici jedne davne godine sneg biio visok metar i po. Ne bi poverovao. On tada još nije bio rođen. A ovde svetovi počinju ličnim rođenjem. Ovde kao da je svako Isus za sebe. Spasilac sveta sa ograničenim dometom. Pivo je bilo slabo ohlađeno. Svejedno. Bilo mu je važno da sedi uz taj put i ispod te tende zaklonjene starim glogovima. U jednom trenutku tenda je počela da se povlači i sunce mu je udaralo pravo u oči. Pogledao je u tamu kafea....

  Predveče sedeći na rečnoj terasi ugledah žutog mršavog psa spavao je u blatu uz obalu i delovao kao srećan pas. Video sam i trudnu mladu ženu nosila je dugu belu haljinu imala je crvenu kosu i išla ka svojoj budućnosti vedra dok je neki junoša u crvenom gliseru pravio oštre krugove na mirnoj vodi. I ti znakovi bili su odjednom sasvim jasni gotovo je izmiče još jedno leto mog života i gle čuda osetih olakšanje.

Koji je danas dan? Četvrtak. Ne pitam te to, nego te pitam koji je danas datum. 25. jul. Sveti mučenici Proklo i Ilarije. To. Dobar si ti ker. Šteta što ne znaš da govoriš. Danas je slava u selu. Na današnji dan sam se oženio, potukao sa sveštenikom i kupio ringišpil. U stvari, bilo je nešto drugo. Nisam ja kupio ringišpil, nego je ringišpil kupovao moj ujak, ali se predomišljao. Da li se isplati investicija u dečju zabavu jednom ili nekoliko puta godišnje? Koliki su troškovi transporta opreme? Šta ako se lanac pokida i neko pogine? Ja i moji drugari smo odlučili da mu pomognemo. Imao sam tačno šesnaest i po godina. Dogovorili smo sa nekim Rumunom iz Aradca, starim vlasnikom ringišpila da ga uzmemo na revers na jedan dan, da vidimo kako radi i da li može da se zaradi nešto, Ujak je bio kiseo. A kad je kiseo počinje da pije. Doneo je gajbu piva, stavio je na travu kao stolicu, seo na nju i lagano cevčio jednu po jednu flašu. Ištvan koji je radio u temerinskom radiju puštao je m...

Izbegavam ljude. Gajim gliste u molerskoj kanti napunjenoj stajskim đubretom u mraku podruma ispod stare drvene klupe. Možda ću da uhvatim neku zlatnu ribu. Verujem da još ima zlatnih riba. Ipak ne idem u ribolov. Ponekad samo protresem kantu  i kažem: Tu ste! To je dovoljno za sreću.

  Varaju se svi koji misle da su nešto ili da su bili nešto jer biti stvarno nešto za mene je biti krošnja drveta. Krošnja ima početak ali nema kraja. I ima srećan život. U njenim granama žive ptice a ptice su slobodne. Možeš da ih loviš za jelo. Kao i sasvim mlade devojke koje biciklima u bojama u tesnim šorcevima pristižu još neulovljene ispod krošnje. Piju pivo iz malih krigli preklapaju potamnele noge smeju se bučno ispod krošnje puše i desnom rukom zabacuju plave i crvene kose ispod krošnje večeras.

 (za Partibrejkers, Srce kuca tu je) Ravnodušnost je stigla u grad a onda se uselila u naše duše znajući unapred da nam niko ništa drugo ne nudi. Sada je vreme uzmi šta hoćeš ili još bolje dušo, daj šta daš. Zašto si takva? Za koga čuvaš zlato? Pa nemaš valjda zlatni zub da ne smeš od mame i tate koji još nisu mrtvi a biće ili nebiće svejedno. Obično bude ništa. A ništa ne boli. Ništa je poput slikanja za novu ličnu kartu jer je stara istekla ko zna gde. Da li sam to ja na fotografiji? Sumnjam. Sigurno je samo jedno Da ja nisam ja a ni ti nisi ti Ko smo? Mi smo kosmos. Mi smo Halo Hjuston mi ovde nemamo nikakvih problema rešite te male svetske krize po kratkom postupku oko za oko zub za zub i giros za poneti jer ova orbita je previše duga kao farovi u noći vidim samo  da bih bezbedno stigao negde gde bih smeo sve da dohvatim dok sam još ceo dok idem napred dok se ne vraćam.

  Znao sam mnogo ljudi koji su umrli bez lečenja. Jednostavno, samo su se prepustili onome što neki nazivaju sudbinom. Neki divni starac, koji je govorio odlično francuski jezik dok je bio lepi mlad i imao lepu ženu i lepu ćerku koja će postati lekarka završio je najpre kao osuđenik. Voleo je kocku. I zbog nje je prokockao porodicu. Kad se vratio iz zatvora žena ga je ostavila a ćerka nije želela više da ga vidi. Država, koja je tada vodila računa o takvim nesrećnim ljudima obično ih je zapošljavala u obližnjoj ciglani. Tu bi im čak, jer cigala su imali na pretek, na glinovitom brdu blizu groblja napravili po koji sobičak tako da su oni u zavetrini tavorili do smrti. Laza, Lazar mu beše ime po caru, bio je dostojanstveni gubitnik. Malo je jeo, držao je liniju, oblačio uske pantalone i kožnu jaknu Uvek je nosio belu košulju, onu koju seljaci i vitezovi oblače kad idu u poslednji boj. Pušio je prekomerno i dobio rak na plućima. Slučajno mu otkrili na fabričkom sistematskom. ...

Može se dogoditi druga mladost. Ona je to upravo doživljavala na rečnoj plaži na koju je dolazila svakog jutra, rano, oko šest sati, svojim starim plavim opelom. Izvadila bi iz njega stolicu na rasklapanje, suncobran sa znakom Coca Cola, torbu sa kremama, jednu pecaljku i torbicu sa priborom za pecanje: mrežica za mamke, kantica, mreža za ulov. Da, imala je i mobilni sa slušalicama. Kad bi pojačala ton čuo se, čini mi se, Brams. Muškarci su voleli da se, tobože, sunčaju u njenoj blizini. Lilčilo mi je to na Andrićevu Martu, ženu na kamenu. Svetao, čist ali erotizovan prizor devojke na zidu koju krišom posmatra ubogi pastir Matija . Njen automobil je bio star, suncobran je bio osrednje star, ona je bila malo stara, bela, sa tragovima patnje koji su joj telo učinili krhkim, vitkim do vilinskih linija. Tog dana u njenoj nepriznatoj pratnji bila su tri muškarca. Jedan je samo sedeo u ligeštulu obližnjeg divljeg bara. Drugi je šetao u plavom šorcu nespretno uvlačeći stomak a treći, nek...