MILAN TODOROV
ŠAKA GROŽĐA
Ako je Dunav samo duga plava vlat kose, nehotice pala po ovoj našoj zemlji, onda bi se moglo reći da su stranci, taj čudni i nerazumni zapadni svet, najzad počeli da nam idu niz dlaku.
Oktobar je mesec kada, ustrašeni od neizbežne zapadne zime, čine poslednje pokušaje da zavaraju sebe, prostor i vreme: uzjahuju svoje, suvišnim prtljagom pretrpane bicikle, da bi se njima spustili niz Dunav, ka toplom Crnom moru. Poslednja varka leta!
Posle samo nekoliko dana od polaska iz već namrgođene Holandije ili skiseljene Danske, evo ih u našoj, miholjskim suncem okupanoj, zemlji. Oznojeni i pregoreli (čemu se, uprkos bolovima, neobično vesele) unezvereno vrte pedalama svojih dvotočkaša. Biciklističke staze uz Dunav bile bi puste sada bez njih. Mi smo svet koji nikad, bez osećanja greha i krivice, nije znao da uživa u lepotama svojih reka. Osim iz nužde, ponekad leti,pritisnuti užasnim iznenadniom junskim vrućinštinama. Odlazili smo na reku kao u životno iskušenje. Malo je ko znao da pliva. Sećam se svojih prvih susreta sa velikom rekom, zabranjenih dečačkih kupanja, osećanja užasnog, smrtnog straha od majčinih reči u kojima se mešala jeza moguće zbilje sa duhom porodične, zaštitničke šale:
- Ako se udaviš, nemoj mi dolaziti kući...
Oslobođen svih tih predrasuda ovaj strani svet ipak sa skrivenim osećanjem strepnje i neke prigušene neverice, gleda zemlju i ljude, koje su do juče njihovi avioni zasipali bombama.
Ali, kao što reče Propovednik:Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mjesto svoje odakle izlazi i vjetar ide na jug i obrće se na sjever; ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se – tako nas prošla i mržnja prema njima.
Vozeći svojim malim već razvaljenim crvenim pikapom ovogodišnju berbu grožđa, na putu iz vinograda, sretoh trojicu stranaca na biciklima kraj karlovačke česme.
Stoje u nedoumici. Svi putokazi išarani crnim grafitima u stilu „Mnogo smo jaki“, „Grobari“, „Niko nam ne može ništa“. A da stvar bude još više naša, tek postavljene plave biciklističke putokaze, neko izokrenuo, pa se putevi i steze ispresecali. Strelica za Beograd pokazuje vam kako da najbrže završite u dubokom i mutnom šlajzu uz staru ciglanu.
Vide stranci, nisu oni nimalo glupi, kako mi mislimo, da nešto nije u redu. Konsultuju svoje male priručne satelitski navođene navigatore i shvataju da ih neko opet, kao u ratu sa partizanima, namerno zbunjuje, upućujući ih iz njima nerazumljivih, a nama tako patriotski prepoznatljivih, razloga u nedođiju.Idite, nije trebalo ni da dolazite...
Zaustavio sam kombi i iz pretrpanih gajbica izvukao šake pune crvenog, od sunca i meda slepljenog grožđa. Usta su im se razvukla u osmeh. Žedno su trpali krupne bobice modre frankovke u usta dok sam im u prašini, na zemlji, crtao kako da nastave put. Zahvalili su se i vrteći opet pedale put toplog mora, dugo nam mahali, okrećući se, ravnomerno, čas jedno pa drugo.
-To želim i ja jednog dana da uradim – rekoh svom pratiocu, beraču umornom kao što sam i sam bio. - Jednom, ko zna kad, ali svakako...Možda čak kad budem imao stotinu godina – rekoh šaleći se – imaću sve vreme ovog sveta i malo novca, valjda, pa ću isto kao i oni niz Dunav...do kraja...bez povratka.
- Pusti ih – reče berač. – Nisu oni ni za šta. Uvek su nas mrzeli a mrze nas i danas.
Nisam ga dobro razumeo.
- Zašto? - upitah besmisleno, još veseo.
A on beše čovek koji se nagledao rata.
- Zato – reče.
Zatim pripali cigaru.
- Zato što smo sve imali bolje i danas imamo sve bolje od njih! Jesi li video onu pegavu skvrčenu na bicikl. Zar je to žena? Mrze nas zato što su naše žene lepše. Ali i uopšte. Naša zemlja je lepša. Naše grožđe je slađe. Naša vina su bolja. Naš vazduh je čistiji vazduh. Naše nebo je više nebo nego njihovo nebo!
Zgnječi cigaru i vešto je palcem i domalim prstom, kao metak, ispali kroz otvoreni prozor.
- Samo – reče – nije to, ipak, bio razlog što su nas onako pretukli u poslednjem ratu.
Ja se zaprepastih.
- Nije, dakle?
- Nije – reče berač.- Prebili su nas što smo stoput bolji borci od njih. Sve su mogli da nam oproste, samo to nisu mogli.
(Knjigu "BEZBROJ NAŠIH ŽIVOTA", BAK, Beograd, 2011.prvo izdanje, možete naručiti pouzećem)
Нема коментара:
Постави коментар