MILAN TODOROV
KAMEN
Pre tri meseca, a možda i više, započeli su radovi u ulici kojom smo jedino mogli da priđemo do našeg kraja.To je jedna čudna ulica u Petrovaradinu, koja je još nekim većim čudom uspela da pretekne iz turskog doba, preko doba Marije Terezije, do današnjih dana. Za razliku od ostalih, da ih tako uslovno nazovem, normalnih i običnih ulica ova, Mažuranićeva, ima dva paralelna toka, koji su, da stvar za poštare i sve ostale namernike bude zamršenija, tekli paralelno, kao posvađani krakovi koji ne žele nikad i nigde da se susretnu. Jednom mi pade na pamet da ta ulica možda pokušava da pobegne iz našeg kraja, iz ovog malog grada, pa čak i iz ove zemlje. Jadna ulica! Zar za nekoliko stotina godina, koliko najmanje obitava, nije shvatila da se od sudbine sa Balkana ne može pobeći. Bilo je u tome svakako neke nedokučive simbolike.
Doselili smo se u ovu malu lepu varošicu na Dunavu kraj Novog Sada još dok su sve, pa i ta neobična ulica, bile prekrivene turskom kaldrmom. Pričalo se da je taj zeleno zlatasti kamen, na momente bakarno plave nijanse koje su se u ono vreme ranih šezdesetih prošlog veka još presijavale neprekrivene asfaltom, iz nekog zaboravljenog rudnika i da se radi o poludragom kamenu ahatu neobičnih svojstava. Kasnije vlasti su na tu staru dobru tursku kaldrmu, po kojoj smo suze kapali pet vekova, pred svake izbore navlačili tanku skramu asfalta. Mažu nam oči da ne gledamo čije ime zaokružujemo, govorili su svesniji građani. Jedino Debeli nikada ništa nije govorio. Kao da je imao zašivena usta, isto ko što su mu i noge, odnosno patrljci nogu, bili zašiveni. Došao je u Petrovaradin jednog ranog jutra vozom na Dunav stanicu, sav u opekotinama, čađav i krvav. Deca iz obližnje škole kada ga opaziše u Molinarijevom parku dadoše se u vrisku. Pričalo se da je to rudar iz Bosne koji je nastradao u nekom rudniku za vreme eksplozije metana. Uglavnom, pamtim da tog jutra, za vreme veilikog školskog odmora nisam mogao da popijem uobičajenu šoljicu bele kafe u prahu a tvrdi američki sir sam ipak poneo kući, jer besmo svi siromašni kao crkveni miševi. Kako je došao tako je nastradali rudar i ostao u Petrovaradinu,gde je zapravo iz godine u godinu postajao sve deblji, naročito od kao su mu u Vojnoj bolnici amputirali pregorele noge.Prošlo je od tada dosta godina i mi iz ulice smo stasali i promenili se.
Jedino je Debeli opstojavao jednako ćutljiv.
Od nekog doba, niko ne zna kako se to dogodilo, na raskrsnici onih dveju paralelnih ulica neko je dovukao ogromni kamen. Ličio je na nadgrobni stećak kakav su nekad podizali starim srpskim ratnicima uz puteve. Bio je masivan a visine taman da se omanji čovek uspentra na njega. Debeli je to prvi otkrio i od tada je neprstno sedeo na kamenu od jutra do kasne večeri. Leti bi se kamen zagrejao i do dugo u noć držao ugodnu toplinu. Neki tvrde i da je zbog toga Debeli i noću spavao na njemu, ali ne bih se kleo. U svakom slučaju, niste mogli otići iz kuće niti doći kući a da vas blage oči Debelog ne pomiluju pogledom punim nekog sveopšteg razumevanja ljudske patnje i dobrohotnog opraštanja. I tako svakog. Ništa nije govorio... ali kao da je sve što se dešavalo, vrilo, previralo i lomilo se oko njega - razumevao. Novostasala deca su pokušavala da mu izmeste kamenu stolicu, alii to nije bilo moguće jer je taj njegov poludragi tron bio masivan i težak i kako je vreme prolazilo ukopavao se sve dublje u zemlju. Debeli bi samo, sa pribižavnjem jeseni, iz obližnje radnje uzimao kartonske kutije, cepao ih i stavljao na kamen da mu bude udobnije. Rekoh već da nije imao noge i nije mogao nigde da ide, ali je putovao sa nama. Odlazeći na svoja letovanja, kod rodbine u selo, u bolnicu, na sahrane i svadbe, svugde smo nosili sa sobom u mislima i sliku Debelog koji blagim očima koje sve razumeju gleda u nas koji promičemo u žurbi pored njega. Ništa nije tražio od života i ništa nije dobijao. Bio je potpuno miran. Shvatao je, izgleda, ono što mi nismo a to je da se život, ma kakav bio, uvek svodi na isto: prosto, neumitno i ubitačno proticanje vremena. Drugačije nije moglo biti kad je Debeli i njegovo nemo višegodišnje sedenje na kamenu u pitanju. Sve više nam je ličio na spomenik a kad bi povremeno raširio ruke da se protegli zaista je ličio na krst na raskršću puteva i sudbina. Ponekad pak nismo obraćali pažnju na njega. Neki su se zezali da je Debeli Rodenov mislilac. Ali, svi smo ga na neki svoj način voleli. Osim toga, u njegovom upornom, mirnom, nepromenljivom trajanju , mi smo u noćima punim strahova i nesanice nalazili utehu koja nam je pomagala da makar pred zoru trzavo i na kratko zaspimo. Nismo o Debelom ništa znali, čak ni odakle dolazi na kamen, gde stanuje, ima li ikoga da brine o njemu. Mislimo da nije ni jeo ni pio od jutra do mraka. Imao je mala pomagala od kože i naglavke za šake pa se kretao vukući svoje telo po prašini. Zbog toga je bio nesrazmerno razvijen. Imao je mišice velike i snažne kao butine, a i ceo gornji deo tela je bio krupan, moćan. Stvarno je ličio na živu bistu i mi smo svi počeli da poštujemo njegov izbor: sedeti i ništa ne tražiti. Pričalo se da bi odbio i kada bi neko snishodljivo pokušao da mu pruži novine, hleb, burek. Debeli kao da je znao ono što ćemo mi tek sazrevanjem da otkrijemo a to je da čovek povećava mogućnost da izgubi nešto do čega mu je stalo ukoliko ima bilo šta do čega mu je stalo. Debeli je znao ono što mnogi od nas nikad možda i neće moći da prihvate do kraja: što manje imaš više si slobodan. Ako nemaš ništa, niko ti ništa ne može.Čovek kad-tad mora da izgubi ono što ima i ono što voli. Ali Debeli, ma koliko patio od nemaštine, sada je definitivno bio u prednosti u odnosu na nas koji smo ponešto imali. Mi smo mogli da izgubimo kuće, posao, prijatelje, najbliže...I gubili smo sve to, na žalost. Debeli je i to posmatrao svojim razlivenim toplim očima. Bože, kako smo mu zavideli u trenucima očaja! A onda je i Debeli izgubio ono što je jedino imao: kamen.
Rekoh već da su radovi na uređenju paralelne ulice koja se, gle čuda, nikada neće sresti sama sa sobom, uveliko odmakli kad jedno jutro neko primeti da nema kamena i nema, logično, Debelog na njemu. Bog zna kada se to desilo, ali na tom mestu je sada stojala raskošna bandera sa dva kraka i na njima dve moćne reflektorke koje su bacale snažne mlazeve svetlosti levo i desno. Ni pod tim jakim svetlom nigde se nije mogao nazreti onaj stari turski kamen od ahata ni blaga, umirujuća pojava Debelog.
Moramo da priznamo da je sve bilo lepše, osim što nas je ražalostila činjenica da više nikad neće biti debelog zaštitnika naših duša. Izgledalo nam je kao da je sve ono kamenje iz turske kaldrme u jednom trenutku okačeno o naš vrat dok pokušavamo da plivamo svako u svom pravcu, uglavnom neznajući kuda.
Kad smo se uveče okupili na pivu "Kod deve" kako smo zvali kafić u pustinji oko nas neko iz društva je rekao, misleći na ono na šta smo svi tog trenutka mislili:
- Mi smo fenomenalna zemlja!
- Zašto?
- Zato što jedino u ovoj zemlji čak i kad nemaš ništa, možeš da izgubiš ono što ti predstavlja sve u životu.
Нема коментара:
Постави коментар