Detinjstvo
Odrastanje
Nesigurnost u ljude
U zajedničkom dvorištu
Koga smo morali da zovemo
Vrt
Prepun cveća
U kome deca nisu smela
Da se igraju
Sve je postojalo zbog
Pogleda na lepotu
Koja se nije menjala
Koja je trebalo da bude
Večna
Da nas nadživi u svojoj
Uzvišenosti
Da joj se divimo
Do poslednjeg daha
I posle da se nosi na
groblje
Umrlim roditeljima.
Taj neven
Lukavi rajski cvet
Koji te mamio da pružiš
Pa naglo trgneš ruku
Već zreo i star
A da nisi primetio
Opet cveta
U vrtu.
Нема коментара:
Постави коментар