MILAN TODOROV: CUTTER

 

 

Svakako da je taj srebrni svećnjak za sedam sveća koji posmatram U izlogu zalagaonice već mesecima (niko da ga kupi)  veoma interesantan. Međutim, ne znam šta bih sa njim. Ako je ljude neophodno voleti onda ih je potrebno voleti i voleti stvari koje im znače. Ali, šta sa tom ljubavlju? Šta sa načetim a nedovršenim ljubavima? To je kao započinjanje romana. Najteže je pronaći način da sve što ti se događa i želiš da ispričaš, na ovaj ili onaj model, povežeš. U prvm momentu ne ide. Posle bog da se to sklopi. I ne znaš da li je to sklapanje ono što si hteo, ali ne znaš ni da li si na dobitku ili gubitku.

Možda bi trebalo da se više gledam u ogledalu, misliš. Ne onako u žurbi, pred obavezama dana koje sad već nisu kao što se ranije činilo sudbonosne, nego pogledati se okom jastreba ili sokola koji ne razlikuje plivača od velike ribe u vodi i onda se sjuri iz oblaka i plivač ga, zaprepašćen, zgrabi za noge i poleti, ali, po jastreba ili sokola nažalost, u vodene dubine kojima stremim i ja.

Tamo gde je sve više sećanja.

Imam plave oči.

Ne, oči nisu bitne za ono što želim.

Nemam više ni samosažaljenja.

Nosili smo se, gurali, trljali, mirisali, ćutali.

Dobro je. Dobro je kao u onoj reklami u kojoj lažni kralj ( da li postoji pravi kralj osim Isusa?) izlazeći iz nužnika i zadižuži skute svoje skupe crvene odežde kaže: Dobro je, dobro je ho ho ho – premda veoma dobro zna da ništa u kraljevstvu nije dobro, da je puno kurvi, lopova, secikesa, ubica i prevarenih u ljubavi.

Ta mlada žena, udata tada za pokrajinskog fudbalera imala je doista lepe noge. Možda i glavu. Ne zna se, kad nešto dominira teško je obraćati pažnju na druge manje uzbudljive detalje. Bila je svesna kako deluje na muškarce. Kao erotska meta koja se čas približava a čas udaljava od lovca. Bio sam premlad i sve sam to u vezi sa njom i malim novinarskim kolektivom pratio iskosa.

Urednik koji je zaposlio i u početku zdušno hvalio, pojadao mi se jednom prilikom u skučenoj montažernici koju smo zvali kater: Zamisli, ona ne skida šminku pre spavanja.

Tada se nisam zapitao kako on to zna.

Prošle su godine.

Otišao sam iz te medijske kuće. U početku sam se skrivao. Kupio sam novi telefon, u novom gradu u kome sam živeo prve dve godine posle odlaska, platio sam po višoj tarifi specijalni, zaštićeni broj mobilnog telefona. Ne moram da napominjem da me niko dugo nije zvao i da sam bio sam na, ah, celom svetu.

Telefon sam smatrao skupim nepotrebnim predmetom. Jednako kao svećnjak sa sedam sveća, koji, rekoh, dugo, merkam.

Patio sam bez ljudi. Nedostajala mi je ta lažna slika o harmoniji zajedničkog života, te koketerije bez gubilišta, te kerefeke ispod neonskih zvezda, iznošeno odelo iz doba sigurnosti.

Sećam se te zime. Nosio sam zelenu vetrovku sa okovratnikom od krzna pravog vuka. Nisam ga žalio. Tog ustreljenog vuka. Čuvao me je od vetrova i sećanja. Uvučem vrat i hodam ulicama, hodam. Ponekad svratim u neki jftini bife. Ne skidam šminku jakne. Sećam je se.

Gde je?

Rodila je devojčicu, rekao mi je bivši urednik koga sam sreo ispred bolnice u koju je odlazio na terapiju za prostatu.

Ništa opasno, pohvalio se. Umro je iste zime.

Mirisalo je na sneg i zemlju iskopanu za grob.

Bio sam na njegovoj sahrani. Po izlasku iz kapele uključio sam telefon. Propušten poziv. Njegova dugonoga saradnica.

Gde si?

Rekoh joj.

Joj.

A ti?
Evo me, putujem, ali za dan ili dva sam u gradu. Mogli bismo da popijemo kafu zajedno. Javi se.

Prošlo je nekoliko dana. Pozvao sam je telefonom.

Korisnik koga pozivate nije pronađen.