MILAN TODOROV: GOBLINSKI MOD


 (Gordan Lemajić ŠAMAR SUNCU, roman, Prometej Novi Sad, 2o22)




„Goblinski režim“ je izabran od strane javnosti za „Oksfordsku reč godine“. Termin se odnosi na vrstu ponašanja koje je neopravdano samozadovoljavajuće, tačnije tipično na način koji odbacuje javno priznate norme i socijalna očekivanja.

Zbog toga mi se upravo ta sintagma sve vreme vrtela u mozgu dok sam čitao Lemajićev „Šamar suncu“.

Posle početničkog autobiografskog romana Gordan je ovim romanom odvažno zakoračio u svet fikcije. Napisao je roman o društvenom marginalcu koji u svetu iznuđenih normala pokušava da preživi, ne odustajući od svojih normi i principa koji često ili uglavnom nisu društveno prihvatljivi.

Postavivši osu priče na takve osnove pisac je dobio zamah za preispitivanje složene mreže uspeha i krivice, kao i izdaje među prijateljima. Ljudi u romanu se mahinalno sudaraju međusobno, poput lutaka u  prašnjavom pozorištu.

Za njih je život uska granica između sreće i propasti, kao što je, može biti, u svačijem postojanju. Međutim, ono što ovom romanu daje poseban, rekao bih turbulentni, pokretački i prekretnički ton jeste to što je osetljivost protagonista na tu surovu činjenicu veoma mala. Ona gotovo da ne postoji.

Ta jezivo odabrana muškost, jer ovde je o tome reč, junaka, Gluvog Ćelu, sprečava da postane pristojna figura u društvu ostalih figura i lutaka svakodnevlja.

Sokovi radosti za kojim tragaju junaci ovog, rodnog, muškog romana isključivo je vezana za njihovu životnu snagu. Oni, naime, nimalo ne mare za poboljšanje stvari i standardne pokušaje da rešavaju životne probleme. Jedina radoznalost koja još postoji vezana je za žene. U traganju za poslednjim muškim strastima iscrpljuje se junakova ambicija da bude i traje. Ekstaza, zanosi, dokazivanje sada pripada nekom prošlom dobu. I to je divno. Konačno smo slobodni, poručuje nam autor.



 

 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

NINUS NESTOROVIĆ: SIJALICA

Слика
  Koja dokumentacija je potrebna da bi se strah legalno uselio u ljude?   Svaki put kad narod zažmuri naš vođa zamisli jednu želju i želja mu se odmah ispuni...   Jebeš ti tu državu u kojoj vlast više podataka zna o novinarima, nego oni o njoj.   Istrago, pomeri se s mesta!   I bog je bio ateista dok nije počeo da veruje u sebe.   Ko traži da jede, taj nije patriota, a ko nije patriota, taj neće ni dobiti da jede!   Bez preciznih uputstava velike promašaje teško je napraviti.   Kao i kod svih ostalih umetnosti i za preživljavanje nadahnuća uvek ima. nedostaju samo sredstva.   Alkohol brže opije čoveka kad mu je stomak prazan. Laž takođe.   Zahvaljujući napretku nauke i medicine neizlečivih optimista više nema.   Ovde u bajke više ne veruju deca. Samo odrasli.   Sijalica je sjajan izum.   Ako je život roman, posmrtni govor je njegov pogovor.     Fizička l...
Прикажи све

MILAN TODOROV: KENIJA, KENIJA

Слика
Bilo je to ovako. Šetao sam besciljno velikim tržnim centrom kad sam ugledao tog čoveka. Išao je golih nogu u preširokim belim kožnim papučama. Na sebi je imao široke pantalone koje su dosezale tek malo ispod kolena. Obučen je bio u drečavo crvenu majicu. I bio je crn da cr nje ne može biti. I smešio se svima dok je fotografisao svet oko sebe i slike slao nekom nepoznatom. Možda devojci u njegovoj dalekoj zemlji. Nema potrebe da sad kažem da je Crnac. Sreli smo se u tom špartanju po pretoplim mol o vima nekoliko puta. Najzad se zaustavismo jedan ispred drugog. Upitah ga na srpskom odakle je. Nigerija, rekoh pokušavajući da pogodim. Tada je shvatio pitanje i gledajući me prodorno u oči veselo odg o vorio: - Kenija, Kenija. Reko h mu, sada na svom oskudnom engleskom da mi se to sviđa, ta njegova zemlja sunca i jednostavnosti. On se savi u pozu boksera i poče da zamahuje rukama, podiže ih i spušta veoma brzo, čas povijen u struku maltene do zemlje čas teatralno i e ne rgično u...
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све