Bože,
kako se primirujem. poput vetra pred kišu. Sve što je bilo za mene novo preko
noći ostari i biva mi suvišan teret. Ne zalećem se više. Nema u meni volje za
velikim preduzećem. Da, život dosadašnji je bio lep i mučan. Bilo je isuviše
imitacija ljudi u njemu.
Ne
javljam se na telefonske pozive. Ne izgovaram se lažima.
Odmah
da se razumemo, ukoliko to nekog imalo zanima, ne očekujem nikakve koristi od
svog preobražaja.
Samo
želim da budem na rubu.
A
ukoliko je to nemoguće želim da mi bude svejedno.
Stiže
decembarska zima i znam da neću postati neko drugi.
Ali,
gde je tu priča, imenjače, pita me taj neko drugi.
Čekam
je, priznajem.
Da
li uopšte (ah) znaš kakva je ta koju čekaš?
Jogunasta
je, kao svaka žena.
Svaka?
Hm,
ona ne bi želela da zna kako sam je poistovetio sa svakom.
Pričom?
Jednom
sam joj rekao da je dobar komad priče.
Uvredila
se i kazala da nije komad nego celina.
I
ni tada se nije pojavila u tvom životu u celosti?
Nije.
Lepa
iskušenja, imenjače.
Lepo
se troši brže od ružnog. Ružne žene to znaju
i u ranoj mladosti se lakše i brže podaju muškarcima.
Ružne
žene su kao slabo vino, imenjače, recimo taj izvikani braon portugizer.
Potrebno ga je što pre, a najkasnije oko Božića, potrošiti.
Ružnu
ženu, imenjače, ne smeš nikada zavaravati nadom.
Ona
to odmah prozre.
Budite
u tajnom kutku. Tamo gde nema mesta za novo, tamo gde se sada osećaš
ponajbolje.
Lepotice,
imenjače, imaju čitav ritual prilaženja. Imaju duge nokte i frkte kao mačke u
februaru.
A
telo, njihovo telo, imenjače, je kao lep zimski dan. Sutra je pometen.
I
grad, u koji hrliš kao u primamljivu stupicu svake večeri, izdaće te rojevima
novih a istih devojaka i žena i njihova tela trenutno važna biće mašina za
sečenje hleba na male, providne kriške sa minimumom kala.
I
dok to mislim, imenjače, prilazi mi mlada lepa žena ispred Lidla.
Da
li biste mi dali ta kolica? Izgubila sam onaj glupi plavi žeton.
Pružam
joj kolica. Bez reči. Reči su me izneverile izgovaranjem.
Nisam
kriv.
Jesi.
Bio
si i sada si kukavica.
Neka,
kažem, ima vremena. Ovo je vreme hibernacije tako potrebno da se pretoči ovaj
rat, ovo iluzionaštvo, ova beda morala među prijateljima, ova hvaljena
oskudica, ova sreća koja mi se ukazuje kao stalno hodanje, kao beg od smrti u
Samaru. Tamo gde se sudbina u koju ne veruješ ipak dešava.
Lepa
žena.
Čekanje
bez izvesnosti.
Čak
i čekanje kasni.
Mora
da je lako prepušten mazgi vremena putovati ka sudbini.
Нема коментара:
Постави коментар