Neočekivano, jer prethodnih dana se niko nije javljao, čak ni na zvonce na vratima, odgovorio mi je dobronameran ženski glas i rekao da danas rade.
Pošto poštari štrajkuju prinuđen sam da svoje rukopis nosim lično izdavačima ili izvođačima ili jednostavno konzumentima kojima se stvar uglavnom ne dopadne, ali oni ne odgovaraju, oni su zadovoljni što postoji neko ko hrani njihovu umetničku znatiželju i tu se sve završava.
Pozvonio sam na jedno zvono na vratima, ali se ništa nije dešavalo. Zatim sam stisnuo bradavicu drugog zvonceta. Opet ništa. Tek na trećem dugmetu vrata su se automatski otvorila.
Ušao sam izastao.
Mukla tišina.
Ispred mene bilo je strmo stepenište, pa zavijutak, pa još jedno strmoglavo stepenište.
Na gornjem podestu čekala me je žena, dobroćudnog izgleda, pomalo uplašena zbog izostanka s posla prethodnog dana.
„Ja sam..“, počeh.
„Znam. Zvali ste telefonom.“
Predao sam joj rukopise.
Nigde žive duše.
Osmelio sam se.
„Da li je prospelo mnogo tekstova na konkurs?“
„Ne baš. Ali,to ništa ne znači. Svi čekaju poslednji momenat.“
„Hvala“, rekao sam i dodao umesto „doviđenja“, koje kao u apoteci izbegavam – prijatno.
Izbegavao sam pogled one vragolaste crne konobarice koju sam prethodnog dana zamolio da, umesto mene, preda koverat sa rukopisima, službenicama u komšiluku.
Sagnuo sam glavu.Osećao sam njen ljubopitljiv pogled. Išao sam loše kaldrmisanim pasažem kao krivac. Leto je palo u ipak prohladnu ranu jesen. Promet je opao. Gazda će je verovatno otpustiti.
Vratio sam se nazad. Seo na stoolicu u zimskoj bašti i kad je došla naručio sam kolenicu sa renom i flašu piva.
Otišla je do frižidera, koketno zabacujući nevelikom pozadinom. Donela je neko pivo u koje se, kao i u piva uopšte, nisam razumevao.
Sipala mi je u duboku čašu. Pena je ispunila pola zapremine čaše.
„Da li je dobro?“, pitala me je, pošto sam otpio penu.
„Mislim da će sve biti dobro.“
Ona bez reči ode do šanka i upilji se u ekran na plafonu.
Kardašijanke su imale problema u svojoj seriji. Koliko sam shvatio verenik se zapio i nije se vratio idealnoj ženi svog života.
Kolenica je bila malo tvrda.
Pojeo sam pola. Popio pivo.
Ustao.
Sve što sam mogao da uradim u tom prolazu, u toj nameri da uspem, u toj usamljenosti iščekivanja – uradio sam. Bar sam bio uveren da sam uradio.
Međutm, moja svest, nešto kao pobačena duša, govorila mi je da ništa nije gotovo, jer je život postao nevidljiv.
Debeljuškasta službenica sa bosanskim dijalektom, konobarica sa uskim bokovima, našminkane Kardašijanke, grbavo tlo kojim moram da hodam, auto na kome verovatno visi kazna za nepropisno parkiranje, sunce koje ne greje osim u kabini zahvaljući uveličavajućim staklima – dakle, ništa naročito.
Seo sam u auto, veoma uspravno. Bez jasnog opravdanja za taj čin.
Нема коментара:
Постави коментар