paradoks

Srpski nacionalni interes: hleba i masti! Užasnuli su me ti antisrpski grafiti. Gramatički su loši i vidi se da ih je pisala neka nepismena osoba. Svoje najbolje aforizme napisao sam u trenucima najvećeg nadahnuca. Posle petog vinjaka! Gradani će uskoro lakše disati. Ugradiće im škrge. Moja žena se zadovoljava malim stvarima. Sitnim dijamantima. Ona često vodi ljubav sa životinjom, jer je njen muž tigar u krevetu. Danas smo se dobro urokali. Valja se protiv uroka! Doušnik je otisao u penziju. Sad ga boli uvo za sve! Pala je krv. Opet sam se brijao mamuran! Bio sam na sajmu hrane. Kao voajer!

Predsednik i ministri zaposlili su rodbinu u najvišim organima. Da se prljav veš  ne iznosi izvan porodice. Predsednik ne želi da gomila funkcije. Štaviše,  smatra da su sve osim njegove nepotrebne. Treba da pošaljemo jasnu poruku svetu: Kod nas je jeftina radna snaga, ali ni političari nisu skuplji. Ne samo da imamo tapiju na Kosovo, nego  nam niko i ne brani da se s njom slikamo. Postoje i kod nas ljudi koji rade za dvojicu. To su dvostruki špijuni. Pola me nema. Dobio sam sukob sa samim sobom. Nekada se ovde sve davalo za opštu stvar, posle su stigli oni koji su stvari definisali.

Sudeći po rečima, on nije patio za starim vremenima. Pred njim je laptop, gleda u njega kao u ikonu. Razlog za veselost je nejasni glas koji je danas do njega dopro. Bilo je prilično hladno, ali njega kao da je radost ugrejala. Uvek se klonio tuđih ljudi, a sada se nije ustručavao da se pred njima veseli. Ne žureći se, on isključi lapotop i zatvori ga. Njegov život su znali ovde svi, ali ga niko nije odmotavao. Uvek sedi u poslastičarnici Minjon, nikada u kafeima. Negde pred pad Berlinskog zida uspeo je da se izvuče od odlaska u zatvor zbog pisanja: preko tetke kuma Vlaje isposlovao je zastarelost predmeta koji ga je vukao u glib. Tada je i komunizam i ovde tresao papke i niko nije mario za satiru. Ta Vlajina tetka ga je i zaposlila pre mesec dana na železničkoj stanici. To mu je bilo, reklo bi se, i prvo državno zaposlenje: prodaje bilete za sve pravce. Nije on bio bogzna kakav đak. Nakon odsluženja vojnog roka, kada je diplomirao na poljoprivrednom fakultetu, nije znao kuda bi, ...

Možemo da razgovaramo o svemu, osim o jednoj stvari, a ta jedna stvar je za nas sve. Koristite ekološke vibratore. Poštujte prirodu starijih muškaraca. Biometeorološka prognoza je nepovoljna za većinu stanovnka Srbije. Savetuje se adekvatno odevanje u Second hands šopovima. Uvek je u Srbiji bilo zadužbinara, ali da nas neko ovoliko zaduži, to nije bilo nikad! Ne tuguj bronzana stražo, stiže novi predsednik.

Skoro svake noći sanjam isti san. Ulazim u neki hotel. U stvari, dovoze me u crnom blindiranom automobilu, sa službenim vozačem. Stajemo pred hotel. Livrejisani portir, koji ima umesto šešira zeleni šlem na glavi, pritrčava i otvara zadnja vrata. Kroz njih prvo izlazi moj dvojnik, a posle minut ili dva izlazim i ja. Ulazimo u salu u kojoj su sve ugledne zvanice u tamnim odelima,  a oficiri u svečanim uniformama. Svi, takođe, imaju dublere. Konobari sa belim rukavicama do lakata, na ovalnim srebrnim poslužavaonicima nose pića u čašama različitih boja. Teško je pogoditi koje piće je u kojoj čaši, zato se i ne trudim da to činim. Uzimam jedno bezbojno i dajem dubleru da popije. To rade i ostali. Posle pola časa dvojnici počinju da posrću, teturaju i...najzad ih iznose. Sedamo za toliko dug sto da mu se kraj ne vidi. Na stolu su činije za meso, ribu, vino... Za svakog je ispisano ime na mestu za stolom. Šef sale namerno, pre nego što sednemo na ta mesta, pomeša sve papirić...

Moja komšinica nema problema sa donatorima. Njoj su mnogi za života donirali organ. Moja komšinica je stub njene kuće i zato, kako javlja Radio Mileva, na njoj leži pola komšiluka. Hteo sam mojoj komšinici da doniram organ, a ona mi je rekla da ne prima sitne poklone. Laž nastaje kad se istina otme kontroli. Odavno sam shvatio da je on genije, jer je još kao mali imao problema u glavi. On je vikend pijanac. Umislio je da je svaki dan subota. Ja sam proputovao sve kontinente. Internet je čudo! Tražio je preko hleba pogače. I bi lapot! Mogao bih ja i više od jednom mesečno da vodim ljubav sa ženom, ali se plašim da me ne proglase za seksualnog manijaka. Ja porniće gledam čisto informativno, da vidim da li je u međuvremenu došlo do napretka tehnologije.

Sa zamrznutim platama i penzijama neće moći da preživi ni vlada! Diktator je na izborima dobio 100% glasova... Jer je bilo nevažećih listića! Srbi ne strepe od štrajkova profesora. U nas mlade vaspitava ulica! Sa Edipom je bilo riskantno biti i pijan kao majka! Kažu da poštenje vezuje ruke. Srećom, naš ustav vladi daje odrešene ruke! Partizani su bili nemilosrdni. Za sto Srba ubijali su jednog Nemca!

Gospod Bog nam je dao hleb naš nasušni danas, a vlast se pobrinula da ne ostanemo bez igara. Našem narodu je iz godine u godinu sve gore. Znači, tačno je da godine čine svoje! Popio sam desetak limenki piva i nisu  mi baš legle. Izgeda da mi smetaju konzervisane stvari. Srbin se najviše plaši promaje, koja nastane kada otvori frižider. Nisam sklon hazarderstvu. Da se kladimo, ako ne verujete! Granice demokratije su elastične. Može da bude demokratije, ali to vama ne mora ništa da znači. Ne možemo mi baš od svakoga da napravimo svog neprijatelja. Moraćemo se više boriti protiv te slabosti!

Narod i dalje uporno traži više hleba, jer mu nedostaje osnovno kućno vaspitanje. Ako treba ješćemo i korijenje. Zdravo je, a i dobro ide uz jagnjetinu!  Ja sam samo Srbin. Genetika me je sprečila da postignem nešto više u životu. Glupost je redak talenat. To ne može da se nauči. U Srbiji posle fudbala i hleb postaje najvažnija sporedna stvar na svetu. Od kad sam se posvetio svom egu, više uopšte nemam vremena za sebe. Ovo je demokratska država. Policiju niko ne sme da bije.

Ušao sam u antologiju aforizama mimmo svoje volje. Pisao sam o onome što policiju zanima. Aforizam je gomila reči o gluposti koje se samo tako može držati na okupu. Ne može ni za hiljadu godina da se među nama rodi još jedan kao predsednik. Mi smo mali narod. Ako još jednom pobedimo u ratu, biće nam to prvi i poslednji put. Tek kada su krenula prebrojavanja videlo se da jedna lasta ne čini proleće. Koliko je rat bio apsurdan najbolje se vidi po tome što smo mi pobedili. Naš narod nikada nije bio u težem položaju nego danas. To kao da nisu isti ljudi od pre nekoliko vekova. Nismo imali mnogo promašaja. Uvek smo gledali da gađamo u prazno. Partija je prinuđena da postavi svoje ljude na odgovorna mesta. Ne zna s njima šta da radi. Treba svi da upoznamo otadžbinu na vreme. Možda je sutra ne bude. Imali smo policajca po glavi stanovnika, a onda je narod izgubio glavu. Postoji puna sloboda kretanja. Ko nije s nama može da ide u pizdu materinu....

Nema je kod kuće skoro nedelju dana, na nekom je savetovanju sa svojima na Fruškoj gori. Ubeđivao sam je, ljutio se i psovao, da bi ona rekla: Ti ne umeš da spojiš ni dve tačke na papiru, nisi ti za biznis i muvanje. Kakva zbrka, majko moja: stomak da se čoveku prevrne. Ponekad ona i odustane od prepirke sa mnom, ode iz stana bez reči ili vikne: Idem na kafu. Ume na svaki način da ostane neumljiva, kod svoga. Satima je pred kompjuterom, ima  crveni laptop, i kada se ja pojavim ona samo klikne  i zatvori ga. Ustvari, priča je ova: moja žena Simonida, koja puni uskoro pedeset i sedam, je uzela od strane banke kredit u kešu od dve hiljade eura, i uključila se, kako ona kaže, u posao veka, koji se u žargonu zove Piramida. Sve je to počelo jesenas, kada je bila u Beogradu na sajmu automobila sa Ivanom, koja bi rođenu majku prevarila. Ta je Ivana i navukla na sve to, kao na drogu. Kako? Neki prevaranti su napravili mamamc za lakoverne, koji su i sami pohlepni i skloni prev...

Narod kupuje konzerve i sveće. Demokratija će još dugo trajati. U policijskoj stanici su prema navijačima sportski postupali. Šutirali su ih. Pošto ministar laže čim zine, iz njegovog kabineta je  izdato pismeno saopštenje. Besmrtnik je primer povampirene slavne prošlosti.

Ovo nije realna potrošačka korpa. Nije uračunata cena korupcije! Zašto nam fudbalski klubovi nisu u Evropi? A ispunili smo obaveze prema Hagu! Mi obožavamo političare koji imaju muda... Zbog titranja! U Srbiji se proda najmanje novina po glavi nepismenih građanina! Ne preterujte sa spomenicima. Ko će sve to rušiti! Za one koji treba da lete čeka se predsednikov MIG!

Tisuću budala, a on jedan svega šeta gradom, koji mu sad posta stran, i mada jedan ne oseća se sam – bliska su mu ta bića oko njega. Prolazi kraj Srba, novih ratova zbega, mirišu znoj, gnoj, krv i pusti sram, licem mu sklizne suze tempiran gram, s duše sleti vekovnih mora stega, pivo zažubori, kroz stomak, creva, pluća, svih tih bića čemerna tisuća bliska mu je kao podzemlju tvor. Život mu postade prazan a tesan, vodi sa sobom sad nem, sada glasan, budali samo shvatljiv razgovor. ( parodija na pesmu D. Maksimović: „Tisuću stabala, a on jedan“)

Na ulicama je više psećeg nego ljudskog izmeta.  I ovo potvrđuje da se kerovi bolje hrane od ljudi. Politika je u njemu probudila najniže strasti. Žena u krevetu ne može da ga prepozna. Konačno se oglasila i država. Prdnula je u čabar. Prinuđen sam da se posvetim izučavanju delovanja mehanizama tržišta. Nemam drugog posla. Ako nemate šta da jedete, moramo da vam postavimo neprijatno  pitanje: od čega mi  da živimo. Nemaju kritičnu masu koja bi dovela do promena. Mora da se otkotrlja još koja glava.   Nije  važno da definisane granice ima naša država. Važno je da ih imaju naši susedi. Naši gubici su daleko manji od njihovih, ali mi mrtve ne možemo u to da uverimo.

I danas se kroz grad kretao bez cilja. Njegov drug Mirko bi rekao: Kao gluva kučka. Ne mora nigde da stigne, sumnja da bilo šta treba da uradi; priviđa mu se da ga drugi prestižu u svemu, da se u njegove snove mešaju. Povremeno je imao napade kašlja. Bilo je i dana kada mu se činilo da bi mogao po ponešto i da uradi, samo kada bi imao pravi posao o kome od kada zna za sebe sanja. Poslednjih nedelja u tanki blok zapisuje misli, aforizme i grafite kojima su unakaženi zidovi betonskih ograda i fasada: vukao se dole uz reku, pored pruge i slepih koloseka, beležio i ono što je ispisano na rasturenim vagonima. Ni ta zabava ga ne ispunjava zadovoljstvom. Zapisivao je i poruke koje su mu se činile glupim, nerazumljivim ili vulgarnim. Pripada nekoj staromodnoj vrsti ljudi. Od kada je demokratija ovde grunla na velika vrata, grafiti i aforizmi nemaju snagu i značaj iz vremena komunizma. Najgore od svega je da on ne zna zašto ovo radi. Na nekim mestima su se ponavljale poruke o slobodi i lop...

Čardak ni na nebu ni na zemlji je biser rane srpske  srednjovekovne arhitekture. Hamlet je glumio ludilo. Dao nam je primer kako se brane nacionalni interesi. Restrikcije električne energije neće biti. Imamo dovoljno mraka. Većini ljudi život prolazi u iščekivanju smrti. Ali, taj posao nikad nije uzaludan.

Odavde su mnogi otišli da se ne vrate. Takav je ovde red vožnje.             Kod nas je Evropa zakasnila najmanje vek. Zadržala su je dva svetska rata. Ni u ovoj vladi nema rđavih ministara i ljudi. Oni su bili u onoj prethodnoj. Idemo u Evropu da nam dupe vidi put. Zato smo skinuli gaće. Prvo su oni nas proterali sa naše zemlje, posle smo mi njih proterali s njihove. Sada smo svi na svome. Amerika nas je bombardovala za naše dobro. Ne možemo ni da zamislimo kako bi nam bilo da je imala svoj interes. Za nas Antartik ne može da bude doživljaj. Nas iz frižidera i sada vrebaju led i praznina.  Ja bih o sebi mislio sve najbolje, da me nije sramota od žene.

Niko ne zna kuda ide Srbija. Biće to iznenađenje i za vođu. Za moje najnovije erotske aforizme, recenziju će pisati jedan seksualni manijak. Moja izabrana doktorka danas ne radi. Razboleću se sutra. Bez obzira što su nam oni oteli Kosovo, mi im ga i dalje ne damo, pa nek puknu od muke! Istina je negde između. Ni na nebu ni na zemlji. I ove godine će biti restrikcije električne energije, jer mi struje imamo samo za izvoz. Jebao bi se za dinar a sve u cilju da spoji lepo i korisno.

Kada se o meni razgovara u mom prisustvu, ja gledam da promenim temu: ima ljudi koji nemaju pojma kakav sam ja. U trenucima dobrog raspoloženja nagovorim sebe da pravim kružna putovanja kroz moju prošlost. Desi se da se čovek obeznani od tuge, a ponekad i od smeha i magle. Tako ja uhvatim svoj pogled u ogledalu i ne ispuštam ga po sat; upijam sebe u sebe i jednako govorim o svojim manama. Imam službeno ime i prezime, imam i nadimak. Ponekad sam vešt, pa vrdam pred sobom, kao da kormanom od bicikla mlatim da izbegnem bare na putu, da ne skvasim nogavice. Pitanje prepoznatljivosti ličnosti u društvu svodi se na pitanje unutrašnjih veza između: fizičke pojave toga lica, njegove sudbine i njegovog karaktera. Jedni su saboteri, drugi su heroji, a ja sam, da kažem, od svega po trun. Za neke sam i prevrtljivac, pa i za sebe: meni najbolje ideje dolaze pred ogledalom. Ima ljudi oko mene koji na moju pojavu i ne obraćaju pažnju, a ima i onih kojima sam prirastao za srce, kao čičak za nogav...

Za ovo stanje nije dovoljan samo glup narod. Potrebno je jednoumlje naroda i vlasti. Nije bilo bolje pod Turcima. Samo sada ne umemo da uživamo. Kompletna EU je protiv nas. Niko ne želi da propadnemo. Sviđa mi se atmosfera u sudu. Tu ne možeš videti nijednog kriminalca. Optužnica protiv ministra bila je preopširna. Nismo štedeli komplimente.

ZORAN RANKIĆ (1935) Krajnje je vreme da i Srbija uđe u Evropu jer je ta Evropa već nekoliko puta ulazila u Srbiju. Cilj našeg puta je da pronađemo put do našeg cilja. Ko pređe granicu slobode, biće u slobodu vraćen. Neprijatelju se, kažete, treba suprotstaviti tako da on to ne primeti i treba ga pustiti, kažete, da pobedi tako da mi to ne primetimo. Znali smo šta nam spremaju, ali smo mislili da mi to spremamo njima. Pradeda mi je bio Srbin, prababa Srpkinja, deda Srbin, baba Srpkinja, otac Srbin, majka Srpkinja, sestra mi je Srpkinja, ja sam Srbin. I ko sad da nam veruje da nismo nacionalisti! U Hagu je sve više Srba. Uskoro ćemo ga pripojiti matici Srbiji. Spremni smo za velika dela, ali njih nema pa nema. Oni prete da će da se vrate, a ovi da neće da odu. Samo napred! Mnogi su tako otišli. On: Dobar dan! Ja: Dobar dan! On: Doviđenja! Ja: Doviđenja! O, srodnih li duša! U svakom čoveku gledaj čoveka. To nalaže opreznost. Došla je starost. Vreme je d...

Ako se u perspektivi sve smanjuje, mi imamo perspektivu. Bolji rukovodioci dopadoše boljim narodima, a nama su dobri i ovi najbolji. Na Nacionalnoj geografiji se svi plaše belih ajkula. Nisu oni živeli u socijalizmu. Najveći broj partijskih kadrova zaposlili smo u Gradskoj čistoći. Tu su svoji na svome. Slike novog predsednika su se već pojavile na zidu. Za sada, to su samo slike. Mnogi naši iseljenici će se vratiti u zemlju. Čeka se dozvola za ekshumaciju.

Radim kao konj a plaćaju me kao magarca. Mora da je neka greška u računovodstvu! Iz jedne kafane otišli smo u drugu, pa u treću...Čudni su putevi gospodnji. Živim u džungli na asfaltu. Ovde su životinje poprimile ljudski oblik. Izbili su unutrašnji nemiri. Krče mi creva. Rado ide Srbin u vojnike. Nizašta na svetu ne bi propustio vojnički pasulj. Ima dana kada nemam šta da jedem. Takav je meni.

Lepša budućnost - to su naše daleke uspomene. Bespuće je naš pravi put, jer hoćemo da stignemo gde niko nije bio. Igru lopova i žandara sada igraju sami lopovi. Naš glavni nedostatak je u onome što imamo. Niko naše dugove neće odneti u grob. Na žalost. Vozovi prolaze - tuda se moraju graditi pruge.

Ginuli smo i mi i neprijatelj. Drugačije nije moglo da se preživi. Otadžbina nam je toliko rascepkana da nam ne preostaje drugo nego da se borimo za svaku stopu zemlje. Istina je da Goli otok nije više u našoj državi, ali mašta ne zna za granice. Nije tragično što nam opozicija ne vredi ni pet para, već što pet para nije više ono što je bilo. Književne nagrade dodeljuju oni koji ne čitaju ništa. Tako se čuva njihov objektivan odnos prema knjigama. Istina je da kod nas nema cenzure, ali je  činjenica i da nema čitalaca.

   Pa kako je i kuda mogao on da ode od Petrove, ko zna koje po redu, priče? Petar je nekako nervozno lizao usne, kao da su slane. Dakle, slušam te, hrabrio ga je obogoljeni gimnastičar na trapezu Gradimir, sada redovan u kakafani Moljac i sin. Ali u očima Gradimira ponekad se vidi i strah od ljudi, a ponekad ima i razumevnje za njih.  On možda odavno zna sve o Petru, iz neke slične njegove priče, i sada i ne očekuje neku posebnu ispovest. Petar kao da nije žurio s kazivanjem, stiskao je nekako posebno prste obe ruke. Trik je u tome da nam moderni život svaki dan nameće nove zahteve, mislio je Gradimir, i na njega se ne može uticati razumevnjem. Ali Petar, izgleda, viš nije mogao izdržati... Stvar je u tome da se danas ne može zarađivati i raditi  a da čovek ne zaroni u dubinu same stvarnosti ili nekome ne nanese bol, rekao je Petar... Porodica mu je na istorijskom preokretu; mlađi sin mu je krenuo među muzikante, a stariji je tri godine u Berlinu u...

Prevarili su se svi koji su mislili da demokratija neće zaživeti u Srbiji. Ona je ovde već na granici duboke biološke starosti. Kad godina izda kod nas sve poskupi. Čak i pizda. Dala  se već na prvom sastanku. Njen princip je: sve u  svoje vreme. Deda uživa penziju. Kod njega je pomešan hedonizam sa mazohizmom. Kurta i Murta su kod nas došli do punog izražaja tek pošto smo se oslobodili petovekovnog turskog jarma. Moj životni moto je: Ne odustaj, Sizife.

Vidi se svetlost na kraju tunela.Prava je šteta što mi idemo u kontra smeru. Nema više tabu tema. Danas se tačno zna o čemu se sme pisati i govoriti. Budala pamti, pametan zapisuje. Zato doušnik hvata beleške. Budi kreativan i inventivan. Veži konja gde ti gazda kaže. Miloš je Karađorđa skratio za glavu, da ne bi štrčao u srpskoj istoriji. Da Staljin nije bio ono što je bio, imao bi sve predispozicije da bude najveći demokrata. Mnogi komunisti su prešli u demokrate, jer oni najbolje znaju da narodu treba čvrsta ruka.

Za razliku od višestranačja, u jednopartijskom sistemu smo imali opoziciju! Srbija je opljačkama u miru. Šta bi tek bilo da nismo bili protiv rata! Šta imate protiv domaćih političara? Ne želite valjda da robujete neprijatelju! Odvojili smo crkvu od države. Popovi se još ne daju! Niko se nije naučen rodio. Intelektualci su sami krivi za svoju sudbinu! Muslimani su nekada bili Srbi... A mi smo poznati kao zlopamtila! Izbeglice se osećaju kao kod svoje kuće. Badava su bežali! Vlada je očigledno uspela. Najzad rast proizvodnje prati visinu zarada! Nama se pre dvadeset godina desio narod. Srećom nije demokratija! Sa našom vladom Srbiji ne prete restrikcije, već totalni mrak! Nema šanse da u Skupštini đavo dođe po svoje. Doći će među svoje! Od svetlost sa malog ekrana, građani ne vide prst pred nosom! Ateisti su očajni. Shvatili su da nam samo Bog može pomoći!

Kod nas sad ima demokratije koliko ti uši hoće. Lokalne vlasti nisu ništa posebno. Iste su kao  republička. Komšinica je doživela nasilje u braku. Pretukao je ljubavnik. Srbiju trese zlatna groznica. Pojedinci prodaju i poslednji zlatni zub. Policija ne zna sve. Međutim, ona u svako doba  noći zna ko zna.

Satiričari su potpuno zaboravljeni od književne kritike, ali uvek ima ljudi koji prate njihov rad. Ipak smo ona i ja odlučili da stavim kondom. Takva je bila procena trenutne sigurnosno bezbednosne situacije. Ljudi umeju da cene ono što ja radim. Ne daju za to ni pet para. Meni niko nikada nije nudio mito. Tako sam ostao nepodmitljiv. Pozvao sam prijatelje na žurku. Stigao mi  je ugalj. Ja nisam osvetoljubiv. Moja deviza je „Pamti pa vrati“! Domaćeg izdajnika sahranili smo uz najveće državne počasti. Ipak je on bio naš čovek. Naš vođa nije slep. Beli štap i pas su za raju. Bili smo petsto godina pod Turcima. To je bio jedan od najvažnijih preduslova za naš ulazak u EU.

Odnos moje žene i mene je kao odnos dinara i evra. Svaki dan dostiže istorijski minimum. Ako hoćemo, možemo staviti tačku i na ćirilično I. Ne znate vi srpski inat. Ne gledam više u šoljicu za kafu. Ona sa čajem mi o budućnosti govori mnogo više. Kapitalizam, socijalizam, pa opet kapitalizam. Jedina konstanta je siromaštvo. Požari plamte po Srbiji. Srećom, tu su vatrogasci da pomognu, Kukuruz šećerac je višenamenski proizvod. Odmah se dobije sladak kačamak. Srbiju dajemo! Kosovo ne dajemo! Kakva je suša bila, odmah smo dobili suve šljive. Od kada gledam turske serije, poželeh se pustog turskog. Naročito harema. Program moje stranke je vrlo jednostavan. Uzmi ago kolko ti drago! Ne slušam više izveštaj o vodostanju. Voda mi je stigla do guše. Ni Maje nisu mogle da predvide dešavanja u Srbiji. Zato su prestale sa računanjem vremena.

Svi su je znali pod imenom Bucka. Na vratima njenog stana pisalo je „Kaluđerović“. Tako joj se prezivao pokojni muž. Čak ni gospođa Duda, njena najbolja prijateljica i komšinica, nije joj znala pravo ime. Tvrdila je da joj je sama Bucka nekoliko puta pričala da svoje devojačko prezime nikad nije menjala. Ali, da ste je mogli pitati kako se njena prijateljica zaista preziva „živa bi se pojela“ jer ne bi znala da vam odgovori. Nakon smrti svog supruga Bucka ostade sama. Dece nisu imali. Iako u penziji još uvek dobrodržeću Bucku, bivšu medicinsku sestru, nije interesovao novi brak. Gajila je cveće na svom balkonu i po ceo dan popunjavala osmosmerke. Svakog prepodneva, tačno u jedanaest i petnaest, na kafu joj je dolazila upravo gospođa Duda. Iako međusobno potpuno različite dve dame odlično su se slagale. Bivša gimnastičarka, puna života, uvek preplanula i nasmejana, gospođa Duda obožavala je „muvanje“ kako je nazivala pazarenje na pijaci. Oko pola osam otišla bi na džoging pokraj ...

( Prva nagrada za satiričnu priču, Danilovgrad, Crna Gora, 2012.) Po običaju dovukao sam se sa posla kući u deset uveče. U trpezariji, za stolom, sedela je četvorogodišnja devojčica sa kikicama i nešto šarala po kartonu. Moja ćerkica. Ona se okrenu ka meni i gurajući mi svoj crtež u ruke reče: -Vidi, tata, to si ti! Uzeh karton i ugledah nešto što je ličilo na rascvetali krompir. Pomazih dete po glavici pa teškim korakom nastavih ka dnevnoj sobi. Umoran sručih se na škripavu fotelju. Ćerkica mi skoči u krilo i zagrli me. -Tata, čitaj mi pričicu za laku noć. Nešto me zažulja. Izdigoh se i rukom napipah pod dupetom knjigu. Na koricama je pisalo „Zbirka naših savremenih satiričnih priča“. Svako veče uspavljivao sam ćerku čitajući joj po jednu priču iz te knjige. Nevoljno otvorih stranu obeleženu „ušima“. Jedva sam gledao na oči, ali ćerki se ne govori „ne mogu“. Počeh da joj čitam. Najednom nas dvoje zakoračismo u fantastični, bajkoviti svet, svet zabave i bezbrižno...