Svi su je znali pod imenom Bucka. Na vratima
njenog stana pisalo je „Kaluđerović“. Tako joj se prezivao pokojni muž. Čak ni
gospođa Duda, njena najbolja prijateljica i komšinica, nije joj znala pravo
ime. Tvrdila je da joj je sama Bucka nekoliko puta pričala da svoje devojačko
prezime nikad nije menjala. Ali, da ste je mogli pitati kako se njena
prijateljica zaista preziva „živa bi se pojela“ jer ne bi znala da vam odgovori.
Nakon smrti svog supruga Bucka ostade sama. Dece
nisu imali. Iako u penziji još uvek dobrodržeću Bucku, bivšu medicinsku sestru,
nije interesovao novi brak. Gajila je cveće na svom balkonu i po ceo dan popunjavala
osmosmerke.
Svakog prepodneva, tačno u jedanaest i petnaest,
na kafu joj je dolazila upravo gospođa Duda. Iako međusobno potpuno različite
dve dame odlično su se slagale. Bivša gimnastičarka, puna života, uvek
preplanula i nasmejana, gospođa Duda obožavala je „muvanje“ kako je nazivala pazarenje
na pijaci. Oko pola osam otišla bi na džoging pokraj reke. Potom bi, uvek
noseći sa sobom dva pletena cegera, jedan svoj a drugi Buckin, hitala na
pijacu. Usput bi često zastajkivala pozdravljajući se i pitajući se sa
komšilukom.
Iako to nije priznavala Bucka bi se uvek brinula da
li će njena prijateljica doći tačno na vreme. Malo pre jedanaest pristavila bi
kafu. Iščekujući sa nestrpljenjem Dudin dolazak nervozno bi šetala tamo - amo
po kuhinji produžavajući sve do hodnika gde je kroz zatvorena vrata pažljivo
osluškivala lupanje vrata od lifta ili korake svojih komšija. Među svakojakim
zvucima pokušavala bi da prepozna trag svoje prijateljice.
Uvek tačna, ne kasneći nikada ni minut, gospođa Duda
zvonila bi jednom kratko. Praveći se da ne zna da je zvonjavom zatekla svoju
prijateljicu prislonjenu uz ulazna vrata svog stana mirno i punih ruku čekala
bi da joj ova otvori. Odugovlačeći i po nekoliko minuta Bucka bi pažljivo na
prstima otišla do kuhinje, postavila šoljice na poslužavnik, sipala kafu, ostavila
poslužavnik na sto u trpezariji i potom namerno gazeći što je mogla jače po
podu hitala da otvori vrata vičući: „Evo, evo!“. Potom bi njih dve, ponekad i
čitavih deset minuta, stajale ispred stana u hodniku komplemetirajući glasno
jedna drugu. „Ooooo, vidi ti nje, što se uprtila!“, orio bi se Buckin glas
zgradom. „Ooooo, vidi ti nje, što se sredila!“, ne bi joj ostajala dužna
prijateljica.
Tek nakon što bi joj ručke na cegerima dobro
zasekle dlanove gospođa Duda bi ušla u Buckin stan. Spustila bi teret na pod i
ne izuvajući se uputila pravo u trpezariju. Potom bi prešle obe na balkon gde
bi dugo razgovarale. Uglavnom potvrdno klimajući glavom Bucka bi pažljivo
slušala i povremeno se ubacivala u tok radnje frazom: „Ma, šta kažeš?!“ U
jednom dahu gospođa Duda pričala bi joj nekada i čitav sat novosti sa pijace i
iz komšiluka. Pričala bi joj kako na pijaci ne može da se izabere ni pola kile
paradajiza a da nije čvorav i natruo; kako je čula od „Lude“ Marte sa drugog
sprata da Olga sa petog redovno baca opuške sa svoje terase komšiji Mići pravo
na glavu; kako „Ćorava“ Branka iz ulaza pored njihovog priča za Savku sa
prizemlja da je obična „mačkara“ jer hrani sve što po kraju „skita na četiri
noge“; kako je čula da dečurlija iz ulaza ostavlja smeće u podrumu i ispod
stepeništa i da Mića zna imena svih njih...
Međutim, jednog prepodneva gospođa Duda nije došla
na vreme. Sat postavljen na zidu hodnika pokazivao je jedanaest i dvadeset. Buckinom
glavom brzo i nezaustavljivo počeše da se vrzmaju svakojake zloslutne misli.
Istog trenutka neko zazvoni na njena vrata. Kao kamen težak teret pade joj sa
srca. Očekujući svoju prijateljicu sva radosna otvori vrata, ali umesto uvek
nasmejane Dude pred njom je stajao smrknuti Mića sa četvrtog sprata. Ne želeći
da ulazi unutra pružio joj je dva pletena cegera puna voća i povrća. On joj objasni
da je komšinicu infarkt zatekao na povratku sa pijace. Sasvim slučajno prolazio
je tuda pa je pokušao da joj pomogne. Međutim, bilo je kasno. Boreći se da dođe
do vazduha ipak je stigla da mu kaže: „Požuri, čeka me Bucka...“
Tako Bucka osta potpuno sama na ovom svetu. I
nikada nije uspela da se navikne na svakodnevne odlaske na pijacu. Nije uspela
ni da se navikne ni na Olgu, ni na „Ćoravu“ Branku, niti na „Ludu“ Martu i
Savku „Mačkaru“.
I dan danas oko jedanaest Bucka pristavi vodu za
kafu. Potom ode do hodnika, prisloni uvo na ulazna vrata, pa osluškuje zvuke.
Ipak, nema više zabrinutosti kod nje. Ono što čuje njoj je potpuno nebitno, čak
i ako klinci iz zgrade ostavljaju kese sa smećem ispod stepeništa. To je samo
njena stara navika.
Нема коментара:
Постави коментар