Sudeći po rečima, on nije patio za starim
vremenima. Pred njim je laptop, gleda u njega kao u ikonu. Razlog za veselost
je nejasni glas koji je danas do njega dopro. Bilo je prilično hladno, ali
njega kao da je radost ugrejala. Uvek se klonio tuđih ljudi, a sada se nije
ustručavao da se pred njima veseli. Ne žureći se, on isključi lapotop i zatvori
ga. Njegov život su znali ovde svi, ali ga niko nije odmotavao. Uvek sedi u
poslastičarnici Minjon, nikada u kafeima. Negde pred pad Berlinskog zida uspeo
je da se izvuče od odlaska u zatvor zbog pisanja: preko tetke kuma Vlaje
isposlovao je zastarelost predmeta koji ga je vukao u glib. Tada je i komunizam
i ovde tresao papke i niko nije mario za satiru. Ta Vlajina tetka ga je i
zaposlila pre mesec dana na železničkoj stanici. To mu je bilo, reklo bi se, i
prvo državno zaposlenje: prodaje bilete za sve pravce. Nije on bio bogzna kakav
đak. Nakon odsluženja vojnog roka, kada je diplomirao na poljoprivrednom
fakultetu, nije znao kuda bi, pa je nastavio da piše u novinama, gde je to
radio i kao student. Tako je nastala jednom, bio je onda na drugoj godini
studija, i ta priča o cvekli i samovaru. Poverio se Vlaji da je tada nameravao
da piše satiričnu priču, takve su objaljivali u lokalnim novinama, ali se
predomislio, zastranio, pa je ispalo da mu je priča ni tamo-ni ovamo,
heruvimska. Taman dovoljna da se bizgov iz gradske uprave, iz resora za
poljoprivredu, prepozna, i da ga stavi na tapet da je neprijatelj sistema.
Majka mu je bila nastavnik u srednjoj školi, bio je i kod nje nikakav đak, ali
ona je prva uzela da ga brani pred inspektorom. Tvrdila je da danas nema
satire, jer je i slatko i gorko na tacni i na ulici. Vlaji je rekao da je
imao želju da piše priču o cvekli, i da je samovar tu ukras. Imao je lep džeparac
od priča, pa od pesama za decu koje je objavljivao u novinama za mlade, a
najviše je dobijao narudžbi i para od radio stanica; za njih je prerađivao
anegdote. Ponekad se osećao, rekao je Vlaji, i kao čovek koji radi, kako kažu
na selu, u nadnicu. Imao je utisak da ga urednici ne cene. Ostala mu je želja
da napravi pravu satiričnu priču, o demonstrantima među koje upada slep
harmonikaš i koji krene da svira Internacionalu. Treba svi da stoje pored
spomenika predsedniku koji ne gledaju. Posle treba da se ispostavil da su
formirali dve kolone: crvenu i crnu. Na trgu treba da bude i mistik
Rafailo iz ove poslastičarnice Minjon, koji prodaje lizalice i kabezu. Danas je
veseo, javili su iz partije, u koju je ušao pred izbore, da je postavljen za
direktora gradske biblioteke, ali to ovde zna sada samo on. Nekao se mimo
običaja raskomotio, razgovara glasno. Taj nejasan glas koji je dopro do njega
terao ga da časti ljude, da se izjasni: Meni miran život treba.
Нема коментара:
Постави коментар