1.
Nije ovo nikakva zamršena priča, pa da mora da se raspliće. Jeste, proteklo
je prilično godina od tog vremena. Ali, valjda mogu da
saberem i koliko. To je ono, ni dobro ni rđavo, vreme, rekao bi skoro preminuli
profesor i bibliotekar Luka. Tek negde posle njegove sahrane setio sam se da
imam taj dnevnik u kojem sam onda zapisivao događaje, utiske i misli. Nisu to posebno
veliki i pametni zapisi, ali su moji, pomislio sam. Iz prašnjave kartonske
kutije za deterdžent izvadio sam braon rokovnik za 1964. Ima u događajima koje
sam tada zapisao i podudarnosti s onim što se događa danas, ali nije ni mesto
ni vreme da o tome govorim. Ne bih voleo ni da nešto lepo unakazim, niti da
izmišljam. Kako je ovo priča o kazivanju i kazivanje o priči, vrsta mudrovanja
o raznim pozorišnim komadima, o dugim razgovorima dokonih judi i snovima, tu i
nema prilike i potrebe da se stvari proveravaju. Trudim se da odolim iskušenju
dodavanja i potrebi oduzimanja u tim pričama. Na trenutak mi je bila jadna hartija na kojoj sam u to vreme
pisao o tajnovitom gostu koji se izdavao za domaćeg, ali posle toliko godina šta
drugo da kažem nego da je to samo hartija. Moje je pravo da se od ponečeg i
ogradim, jer ne mogu vratiti one godine i neke misli oterati do đavola. Ne bih
voleo ni da neko pomisli kako sam uobrazio da sam uspostavio kontrolu nad
proteklim vremenom.
Tih meseci, kada se obeležavalo pedeset
godina od Velikog rata, imao sam punih devetnaest godina, završavao sam
gimnaziju u Trebinju, pisao prve pesme i priče i objavljivao ih u novinama za
mlade, zanosio sam se ovim ili onim... U kući nisu bili oduševljeni zbog mog
zamlaćivanja pisanjem, kako je majka govorila, ali nije bilo ni gunđanja. Majka
Stana je rekla, i to sam zapamtio i zapisao, da čovek ne zna šta je priča dok
je sam ne izmisli. Posle toliko vremena, i odluke da nastavim da pišem i
izmišljam, sećanje na njega i njegovo
pripovedanje o teatru, predstavama i glumcima koje je poznavao i gledao u belom
svetu i danas mi dodiruje dušu i misli. Tek kasnije sam shvatio da nije mogao
odabrati prikladnije ljude za slušaoce od ljudi u njegovoj Hercegovini, jer oni su za razgovore najprijemčiviji.
Nisam nikada govorio o ovome, ali sada, kada se navršavao vek od pucnjeva u
Sarajevu 1914, pritisnut vremenom, uspomenama na pokojnog profesora Luku i
njegovim glasom koji izmiče, pomislio sam da te krhotine sećanja treba da
skupim na gomilu. Pamtim da je strancu neponovljiva
blagost milovala lice dok govori, u njemu nije bilo ni trunke prekomernosti ili
zla. Kao u nekoj misteriji, lice mu je obavijala lelujava, dotad meni nepoznata
svetlost. Najviše je voleo da govori o lastavicama u letu i tom svom teatru, o predstavama
koje su se tamo igrale, o glumcima s nadimcima (bez imena) i rekvizitima. Ne
znam ni danas odakle njegova okupiranost tim malim pticama, ali nije to bilo
ono što bi privuklo moju pažnju, niti me je profesor Luka zbog toga pozivao da idem
s njim i sedim i slušam. Tu je jedna stvar vodila drugoj: on je bio čovek iz
belog sveta, rekao je profesor Luka, doneo je sa sobom znanja i tajne, nije
tražio ništa i nije živeo na veresiju, pa smo i mi na kraju prihvatili da to
tako mora da bude. Ti pozorišni komadi o kojima je govorio nisu bili nepoznati
profesoru Luki, pa ni meni, ni toliko tajanstveni, ni daleki, ali je načiin na
koji je on o svemu tome govorio činio da nam je sve to izgledalo drugačije.
„Tek uz njega sam stekao sposobnost da budem tamo gde nikada nisam bio“, rekao
sam profesoru Luki, koji mi je u gimnaziji predavao istoriju.
Tih meseci trebalo je da donesem odluku
koji fakultet da upišem, i imao sam vremena na pretek, lunjao sam po svojoj volji,
tako da mi je to druženje pružalo ugođaj više. Treba da, rekao je profesor
Luka, pokupiš što više iz kazivanja pridošlice, da ti i to bude nauk za kasnije. Odsjaj
njegovih očiju i tajnovite reči koje je izgovarao donele su pred nas razne
iluzije i slike, i one najbolje i one najgore iz sveta o kojem smo i ranije slušali,
ili ponešto naslućivali. Nije potrebno spominjati da ovo nije moglo da traje
večno. Bilo je tu i majčine brige oko toga s kim provodim vreme, ali sam se pravdao
time da je tu i profesor Luka. Mislim da sam ga prvi put video i slušao u
berbernici, u koju sam pristigao sa dedom Spasojem: ja da se šišam, deda da se obrije i uredi brkove. Ta omalena
berbernica, sa tri stolice, bila je oduvek, tako mi je izgledalo, ukrašena
fotografijama fudbalera omiljenog gazda Obrenovog kluba. I on je tu dolazio i pre,
da se obrije, svaki drugi dan, i ljudi su ga gledali s nekim pritajenim zazorom.
Na njemu je bila, kako bi majka rekla, lacmanska roba, nosio je i dugi svileni,
bordo šal i „barberi“ kapu. Nije bio ni visok ni mali, ni veseo ni tužan, ni
lep ni ružan. Njega su tada u Trebinju nazvali, kasnije sam to saznao od
profesora Luke, majstorom od teatra, krpa, stvari, papira i mastila. U grad je
stigao koju nedelju ranije, i kao da je od nekoga bio unajmljen da ovde sebi pronađe
mir, a nama pruži zabavu. Njemu je problem predstavljalo spavanje, rekao je sam
pred svima. Nije mogao da spava i nije mogao bez ljudi, i nikakav tu lek nije
pomagao. Tako su oni koji su ga slušali bili primorani na izvesne ustupke: da
grizu usne kako razumeju njegovu „muku i bruku“.
Bila je to godina kada je komunizam u
Jugoslaviji hvatao poseban kurs. Pridošlica je tvrdio da se vratio iz Praga.
Tada mu je bilo oko trideset pet godina, ali je izgledao mlađe i nije imao
sedih. Posle Drugog svetskog rata, poverio se profesoru Luki, iz Ljubinja su ga
poslali na studije u Moskvu, ali nikad tamo nije stigao, već je nekom svojom
veštinom ostao sakriven u Pragu. Taj
za koga se izdavao, koji je živeo u Hercegovini, i rođen je u Ljubinju, čija je
dokumenta imao, trebalo je da bude njegovih godina. Ali taj, po kazivanju
profesora Luke, koji je bio blizak vlasti i miliciji, odavno nije među živima:
njega su, sa svom porodicom, 1941. zlotvori bacili u jamu. Tako je, za sve, ostala
tajna ko je on, ima li porodicu, ima li rođake, odakle dolazi i kuda ide, zašto
se izdaje za onog za koga se izdaje. Nije govorio koje je nauke savladao, koju
je vere bio. Jezik kojim je govorio bio je dalek, zanimljiv i videlo se da nije
učen u Hercegovini. Ali on je uporno tvrdio da je rođen u Ljubinju, od toga nije
odustajao, i s dokumentima koja je posedovao uveravo je ljude da je to on, da
je jedini umako ispred jame i da se jedino toga seća. I deda Spasoje mi je rekao
da nije bilo pouzdanog znaka da je on taj za koga se izdaje, ali da se ne može
bezrezervno ni sporiti, jer mnogi su gubili pamćenje od straha ili kakavog
udarca. A profesor Luka je sve to gledao sa zabavne strane. Tako smo ga, ipak,
prihvatili, i kao srećnika i kao gubitnika. To da je sam sve svoje račune
izmirivao nije bilo najvažnije. Ali nije bilo ni za odbacivanje. Ispadalo je da
on jeste i ono što nije i da nije ono što jeste.
Pristigao je negde u oktobru, kad je
sazrelo sve što je mislilo da sazre. Odlazio je i u pravoslavnu i u katoličku crkvu,
i u džamiju. Pojavljivao se iz onog malog hotela u kojem je obitavao, u svome ritmu, koji je, kako je rekao,
prilagođavao pulsu uspomena i srca. Izranjao je u nekoliko kafana, a samo u jednoj
od njih je govorio o teatru i istoriji. Uz manju ili veću publiku, redovni na
to mesto dolazili smo profesor Luka, neka Nasta, frizerka u salonu za dame koja
je maštala da postane glumica, i ja, koji sam naumio da postanem pisac. Ono što
je za druge u tim kafanskim popodnevima i noćima predstavljalo lagarije, za
njega je bila pozornica na kojoj je izvodio
svoju monodramu. Te njegove uzvitlane priče o teatru i dalekom svetu za mene su
predstavljale prozor koji me je mamio da krenem i sam nekuda, da uzmem, kako je
on govorio, dizgine sudbine u ruke. Sve to odigravalo se u Petrovoj kafani ili,
retko, u Obrenovoj berbernici. Dok sam čitao zapise u rokovniku, osećao sam se
pomalo budalasto, jer kao da je iz moje glave sve o njemu bilo izvetrilo. On
sam nije ostavio nikakve tragove i zapise, i posle toliko godina nema ga ovde u
Trebinju ni u čijem pamćenju, a tek ga neće biti sada, posle smrti profesora
Luku. U rokovniku piše da je jednom rekao: „Ja sam se vratio, pa ljudi mogu da
misle da izmišljam, da sam i sebe izmislio.“ Tvrdio je da je majstor od garderobe
i rekvizita, da je dekorater. Nemam na šta da se oslonim osim na stare papire i
sećanje. Od svega što sam uspeo da zabeležim i upamtim, jedino nisam sumnjao u prikaze
komada koje je gledao, na kojima je radio. Tako sam i shvatio da je moguće
istovremeno biti gledalac i glumac.
2.
Kod njega je, to sam na vreme razumeo, sve prerastalo u metaforu ili
ruganje. Izgledalo je da višesmislenosti u njegovom govoru ima i tamo gde je
nema. Za tu prvu njegovu priču o Gavrilu Principu, koju je na podsticaj
profesora Luke ispričao u berbernici, nisam siguran da li je bila drama koju je
izmislio, pozorišna predstava koju je gledao ili članak prepričan iz novina,
koliko je čega tu udrobljeno. Govorio je o aneksiji Bosne i Hercegovine 1908.
od strane K und K, o atentatu na
Ferdinanda i njegovu Sofiju 1914, o tome kako narod ne podnosi čizmu i jaram. Pronašao
sam to u svome sećanju, ali pamtim da me to tada nije opčinilo. „Postojali su mitovi
i istorijski motivi (i srpski, i austrijski i turski) da se stvari zakuvaju“,
rekao je profesor Luka. Divno sam se osećao kada bi pridošlica govorio, ali
nisam znao odakle to moje zadovoljstvo dolazi. Bio je uveren da je poslednji
Mohikanac i poslednji Pravednik. Ubeđivao je prisutne da ga smiruje jeka zvona
i uznemirava kada se pomene danak u krvi. Navodio je primere kako se ovde
istorija pogrešno interpretira i govorio da dolazi vreme kada će Bog vreću zla
koju je napunio ponovo istresti na gomilu i naterati narod da po njoj prebira. Proricao
je da će ponovo biti pušten sputani duh iz boce. „Tek dolazi vreme kada
događaji treba da se odvoje od aktera, da im okrenu leđa“, rekao je, „a za
narod to treba da bude znak da je tog 28.
juna 1914. u Sarajevu i sudbina pred sobom ustuknula.“ Dolazi vreme kada će i
Veliki rat dobiti drugo ime, vreme koje će lagati i prekrajati istoriju, a
Gavrila Principa, koji je pucao u porobljivača Ferdinanda, zvati i ovako i
onako. Gotovo sva patnja atentatora prikazana je u priči kroz zatvor i
robovanje u Terezinu, i ta priča mi je bila gorka.
Posle toliko godina, s rokovnikom ispred
sebe, ja premećem u svesti svu ovu njegovu priču. Kod nas je u to vreme svaki
čas proslavljana neka godišnjica, komunisti bi nešto svoje proslavljali, pa su
se i oni koji su uz gusle pevali o Principovom atentatu na Franca Ferdinanda
smejali i odmahivali rukom kako pridošlica u priči preteruje. „Dakle, udario je
odavno pun mesec na belu, treperavu glavu maslačka, i nevolja je u tome da ni
jedan ni drugi nemaju kuda“, recitovao je on. Za nas koji smo ga tih zimskih meseci
slušali, bio i ostao oličenje znanja i mistike, a za one koji su u sve sumnjali
bio je provokator i luda. Policija ga nije dirala jer je imao uredne papire i
uredno je bio prijavljen da stanuje na toj i toj adresi. Okupljeni bi se u
kafani prihvatali pića, darovanog ili svoga, pa su im i sve priče lakše padale
na stomak. Ne treba mi da tupimo o komunizmu, rekao bi profesor Luka, mi smo
umetnici i profesori, a i sam je bio prikriveni glumac, tek da se zna - jer tu
nisu sedeli samo oni koji slušaju, već i oni koji se podruguju i cinkare. „Kod
nas kada neko hoće da se u vezi s nečim izrazi kao filozof, rizikuje da ga
tumače suprotno“, rekao je profesor Luka. „Ne može se preko mutnih misli doći
do istine“, udvarala mu se frizerka Nasta. A mene je đavo vukao da vidim i ono iza scene, onu njegovu malu, rumenu lutku, kojoj je kosa bila boje
suve trave, koju je nosio kao amajliju.
Govorio je da se ne može živeti samo u
svetu knjiga; po njemu je knjiški moljac
rod pacovu i tvoru. Navodno je do sada, tamo, u raznim teatrima, radio kao garderober, rekviziter i dekorater. I on je sanjao da bude glumac, rekao je
frizerki Nasti, a neki su mislili da mu ne treba verovati, da ga je verovatno
bilo svuda pomalo, onako kako su prinuda, strah i traganje za parama zahtevali.
Tamo, u tom velikom neimenovanom teatru, pričao je, imao je sve na raspolaganju
(krpe, rekvizite i kulise) i odvratno mu je bilo i gledati glumce kako se gade
sami sebi kada igraju sebe. „Dakle, nije mlak čovek samo mlak čovek“, rekao je,
„on je i splačina.“ „Trudio se“, rekao je kasnije ostareli deda Spasoje, „da
podigne pred onima koji ga slušaju moljčastu zavesu s prošlosti i daljine, i
govorio je da sudbina nije njegova sestra, da je i sam bio u tvrđavi u Terezinu,
gde su Austro-Ugari zatvorili Gavrila Principa da satrune.“ Posle je tvrdio da nema
smisla da razglaba o sebi i svemu tome, jer je besmisleno ubeđivati ljude da
postoji čovek koji zna šta je svet pravih kurvi, zlotvora, advokata i svetske
politike. On je u pozorištu, naglašavao je, voleo miris prevare, i kao garderober, rekviziter i dekorater imao je dobro, vrlo dobro iskustvo. Mirio
se i nije se mirio sa ulogom koju mu je život dodelio. „Za provincijalca je dovoljno
da ode u neki svetski grad i vidi tamošnje ljude pa da mu stvari o sebi samom
postanu jasnije“, rekao je. Na pitanje šta to sve znači, nije voleo da odgovara.
Tada još nismo menjali stvarnost za snove. On je dizao glavu i govorio: Vreme se rodilo slepo. Kasnije sam shvatio
šta su značile reči profesora Luke kada je govorio da se ne mogu sve stvari saznati
ni u kafani, ni iz priče, ni iz narodne pesme. Ne može se zatvorenih očiju
ugledati ono što se ne vidi u stvarnosti. Po pozorištu se, govorio je, kretao
kao po kući, sve je video kao razrok čovek i shvatao drugačije od zanesenih
glumaca i reditelja. Kod njega se sve najbolje odigravalo iza kulisa i po
garderobama. Opijali su ga cvetovi lipe, rekao je. Odnosi kvazi glume i prave
patnje teško su se kod njega mogli sagledati, jer je gluma, kasnije sam to
razumeo, opasnija i od najpijanijeg stanja. U tom njegovom teatru predstavu o atentatu
na Ferdinanda igrali su kako je njima odgovaralo i on je znao glumca koji je
igrao Gavrila Principa, pa bi uveče, posle predstave, očekujući onoga (iz jedne
druge predstave o kojoj je kasnije govorio) koji nikada neće doći, gmizao i sam izmeđi tuđih misli i
svetala preostalih upaljenih reflektora i mislio o zabludama. Radite kako znate, veli da je tužno mrmljao onaj koji igra Principa i izlazio u
mrak rđavo raspoložen. U teatru je vazduh uvek bio presit dima i zlobe. I
letele su i psovke, vrlo jednostavne i starinske. On je čudan, rekao je da je muklo govorio glumac
koji je igrao Ferdinanda, prateći Gavrila
pogledom. Navodno je Princip,
prepričavao je i to, u tom komadu sanjao pogibiju vladara koji je počeo da se plaši
običnih stvari. Posle je glumac koji je igrao Ferdinanda govorio o
tamnoj strani meseca i prelistavao kalendar. Tu, u komadu jedna pijana starica
je rekla: Gospodin što je umirao, zbog brzog odlaska na nebo,
nije stigao da umre. Eh,
parazit! On sam je voleo mucavca koji je donosio skripta iz arhiva i koji je
skidao prašinu sa zaturenih fascikli; reditelj mu je uvek izricao pohvalu za
odanost teatru i njegovoj ideji, igri i svetlu. Mucavac je povremeno, s grimasom
na licu, izgovarao i ovo: Ssve ssu nass nnapravili o-od ss-uvih gg-rana i
ledaa. Mucavac je bio i pesnik, valjda simbolista, pa je govorio šta je
suština knjige, i da je knjiga sranje. Reditelj je, navodno, voleo da zagleda
lica glumaca, da vidi kome je poverio sve svoje tajne. U pozadini scene uvek je
stajala prazna kolevka kojoj niko ne zna ulogu, a tama je bila puna nemih priviđenja. Jedno pojavljivanje teralo ga je da misli o drugom, rekao
je. Nije mu bilo jasno šta će ćosavom, maloletnom Principu pištolj. Taj reditelj nije
voleo Ničea i Frojda, pa je svo vreme iza kulisa mrmljao: „Tragično, uistinu
tragično.“ U snu je, rekao je garderober, rekviziter i dekorater, zatekao sebe
kako izlazi iz zgrade policije sa naramkom drva. Za njim se, režeći kao besan
pas, vukao direktor ludnice Jan. Kada ga je upravnik teatra ugledao, stao je da
prebira po kanti za smeće i otuda je, trijumfalno, izvadio masku Cezara nalik Principovom
licu. Prema zgradama je teško mogao da odredi gde se nalazi. Onda ga je,
odjednom, uhvatila glupa scena - sve se pretvara u plavu paru i nestaje.
Kada bi on govorio (a ja sam ga se
naslušao i nagledao), niko drugi, pa ni profesor Luka, nije govorio. I kada bi,
na primer, napolju zagrmelo, niko se nije komešao. Uvek je ranijoj priči nešto
dodavao i bar toliko oduzimao. Uzvikivao bi: „Ovde Svetlost! Ovde Svetlost!
Kako me čujete? Kako me... Prijem!“ U neko doba bi se
dovukao Petar, kelner, koji sve
kontroliše, i naredio da se sve prekine; glas mu je bio monoton. Suočen sa
činjenicom da je sve suludo, kelner je bio pomirljiv, jer je i sam bio svestan
da je stranac u nekakvoj nevolji.
Uostalom, tišina koja bi tada zavladala u kafani imala je i drugi uzrok. Rekao
sam profesoru Luki da je mene, koji sam to slušao, pomalo razočarala oskudnost
detalja i intriga, pokušaji da se sve nadoknadi patetikom. Govorio je on, bez
zastajanja, kako se ona pijana starica, umotana u zastavu kraljevine Srbije,
valja na sceni po slami i priča legendu o crnom labudu, o ljubavi između ženke labuda
i labuda mužjaka ceo život, o tome kako ženka, kad ostane sama, izleće iz vode
visoko, visoko, a onda se s neba, sklopivši krila, kao kamen obrušava. Postoji,
veli, i hor: „A božji pevači su pevali, i to kako pevali.“ On o svojoj tajnovitoj bolesti nije pričao,
mislio je da je ozdravio. U vedrim noćima provodio je vreme pod platanima, sam
na klupi. „Imaginarni odred za
streljanje Gavrila Principa je sastavljen vrlo lukavo, jedan naš i jedan Satanin“, rekao je garderober, rekviziter i
dekorater, a izgledalo je kao da je i on umotan u tu kraljevsku zastavu.
Umislio je on da je božji namesnik na zemlji, pomislio sam. Ponavljao je kako
mu je temperatura sada normalna, da ga nigde ne boli, sećao se i stvari koje
nisu vredne sećanja. Domine, rekao je
u komadu o Gavrilu (to je on pamtio), su
složene, kada se obori prva,sruše se, na kraju, spomenik i istorija. Tako
su ponekad njegove reči, umesto da nam dočaraju Gavrila u tamnici, činile da
patnja nestane ili preraste u prkos i veru. Tada, veli, Gavrilo zakopča
nevidljivi šinjel (koji ne skida ni na robiji) i ukopa se sa osmehom na usnama.
Kelner Petar bi se posle, kao da se kaje
zbog prigovora, vratio s vinom i rekao da i on zna šta je katanac sreće i kako je i on gledao u
Vijeni neki komad, koji nije bio opera, u kojem odozgo, gde su reflektori, pada
cveće. I tada sve osim strančeve priče
postaje nebitno. Osim njega samog i, kasnije sam posumnjao, profesora Luke,
niko nije znao ko je garderober, rekviziter i dekorater. Nije umro kod
nas, ali je tvrdio da ide iz Trebinja da umre tamo negde, daleko, bez pokajanja,
neizmiren sa sudbinom i Italijom. Iza njega će ostati samo moja priča i ovi opisi komada koje je on gledao i u kojima
je radio (kako veli) svoj posao. Voleo
je da sedi na obali reke sa profesorom Lukom i misli da lovi pastrmku, i da
misli da je on čamac nasukan na sprudu. Reč maslačak garderober, rekviziter i dekorater je izgovorao meko, naročito meko, kao da se
bojao da mu od sopstvenog daha ne ode glava. Umeo je i da nagne glavu i, kao
pas, osluškuje šum platana i kako kamen peva. Na licima prisutnih u Petrovoj
kafani tada su se pojavljivali pečati slični poštanskim markama. Tada sam
zapisao kako se priča nije potčinila zahtevima razuma i kako se i u Sarajevu na
Vidovdan 1914. dogodila pobuna uma, i da je maloletni Gavrilo samo pretvorio
stvarnost u legendu i legendu u istoriju.
*
Profesor Luka mu je više puta nudio pisaću mašinu i sto u biblioteci da
zabeleži ono što govori, ali on je odbijao. Dok sam pio limunadu ili kabezu, u
Petrovoj kafani, profesor je rekao da i sam voli izmotavanja i da je vreme da izađe
iz Trebinja, bar do Raguze, iako zna
da ni tamo nema ničega osim mora, kurvi, kamena i nevolje. I njega je, ne znam
kako, garderober, rekviziter i dekorater podstakao da govori i o
Hamletu. A sve je počelo raspravom o tome zbog čega se dele ljudi koji
govore istim jezikom. Hamleta sam
pročitao u gimnaziji i u toj drami su me zbunjivale bar dve stvari. Kod Viljema
Šekspira ima toliko teške patetike i teatralnosti, ali, razmišljao sam: takvo
je bilo to vreme pa je takav i komad. A danas je drugo vreme i komad se mora prekrajati...
Dozlogrdilo mu je sanjarenje, rado bi zastao, rekao je, ali Hamleta ne voli. I
tu se otvaraju mnoga vrata, ali koja ne vode nikuda. Od kada se izmakao u beli
svet, rekao je stranac, počeo je na sve da gleda drugim očima.
Rekao je i da ga je pantomima paralisala. Opet, dopada mu se i ova druga obala,
u Trebinju, na koju se vratio. Hamlet
je po njemu velika prevara. Hamletovo srce je, kao i njegova duša, s one strane
sna.
Pripovedao bi o Hamletu i po sat. Postoje
misli koje nikoga ne obavezuju i ništa ne znače, rekao bi. Ponekad je svraćao i
u stari Klub penzionera, na lozu, ali
tamo nije govorio o Hamletu i teatru, već bi neprestano ponavljao: Vreme je da krenem. Dočaravao je rečima
i rukama kako se na pobodenim kocima i konopima suše mreže i oprano rublje. A
ljudi su se i onamo gde je on bio, priznavao je, dosta mučili. Koliko je
besanih noći proveo, i gde ne treba i gde treba, i u prljavim krevetima, kao da
je sirotinja, sve dumajući o prokletstvu i ludilu Hamletovom i o tome kakva mu
garderoba i rekviziti pripadaju, u kakvom dekoru.
„U letnje dane u Hercegovini ume nemir da
se prišunja i bez Hamleta i njegovog ludila“, rekao je profesor Luka. „Uvek se
u čoveku nešto lomi ili mu se pričinjava“, dodao je, „jer Hamlet je i sam
slutio izdaju.“ Kad je profesor Luka govorio o Hamletu umeo je da bude smiren,
ali i tužan. Odakle kod njega čežnja za svetlom, za veselošću, za detinjstvom i
pravdom, nije se znalo, osim ako nije iz knjiga biblioteke u kojoj je (ponekad)
i spavao i gutao misli sa hartije. Dolazi mu, ispovedao se profesor Luka
prisutnima u Petrovoj kafani, da se rasplače. Iskrsava mu slika samog sebe
u mladosti, sa kišobranom, u društvu učitelja violine. Prikazao mu se u
sećanju taj njegov učitelj iz Beograda sasvim drugačijim, poniznijim. Sramota
ga je kako ga zamišlja odsutnim, kao
da je on prekinuo neku predstavu. Za sve treba samo malo dobre volje, smešio se
njegov odbačeni učitelj milujući po kosi musavu decu. To je garderobera, rekvizitera i dekoratera doticalo kao vlati trave lice, pa je samo
dizao ruku, kao da tera muvu. Na obali mora smestili su se sa Hamletom i neki
kojima tu nije mesto, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. I njih zovu putujućim
glumcima, ali jedino Hamlet govori: Biti
ili ne biti, pitanje je sad. I smejali su se oni tu, i igrali su opasne
igre, pa se Hamletu pripisuje i Edipov kompleks. Ne cveta nikakvo drvo na
pozornici i ne vidi Hamlet sebe kao dečaka koji kotrlja ljudsku glavu
kao krpenjaču. Ah, Hamlete, smešio mu se tumač snova, nemoj me zaboraviti, citirao je nekoga,
profesoru Luki, garderober, rekviziter i dekorater.
Kako sam se setio svega ovoga, kao da je
sve bilo negde skriveno do smrti profesora Luke? Ne treba se stideti priče,
rekao je stranac. Priča je znak da
razum postoji. To je on, nije krio, pročitao u nekoj knjizi. Kao da kazujući o
njemu nastojim da povratim dostojanstvo i samoj priči, a javlja se sarkazam...
Suša donese u Hercegovinu, kakva je bila i one godine, i nepodnošljivo mrtvilo
i dosadu, tako da moraš da pobegneš u hlad i prebiraš po papirima ili mislima. Čovek
od uspomena i snova može da izgubi razum, rekao je stranac. Pošto se za svakog čoveka pretpostavlja da je nevin dok ga
ne proglase za krivog, Svemogući se sažalio i nije sažalio nad Hamletom, citiram iz rokovnika garderobera, rekvizitera i dekoratera. Da im se oni
koji ih gledaju i koji im aplaudiraju ne bi smejali kako koračaju po daskama
teatra, Bog pusti plahu kišu na osetljivog Hamleta i vernog Horacija. Oko njega
je vladala tišina, kakva vlada kad se čovek nađe na ispucaloj zemlji. Ne sanja
ni on sve što pročita i gleda, rekao je garderober,
rekviziter i dekorater. Tanani
duševni pokreti odveli su garderobera,
rekvizitera i dekoratera u svet
uskovitlanih slika iz njegove ili tuđih prošlosti. On je i bibliofil, otkrio nam je još jednu tajnu, pa je
skupljao i gutao knjige kao što drugi gutaju hranu, a sve mu je izgorelo,
zajedno sa stvarima, kada je ostavio upaljenu sveću u garsonjeri. Od tada nije
izbijao iz teatra, tamo je imao nekakvu sobu u polumraku. „Po čitavoj sceni
stajale su klupe“, rekao je. Umoran, sedeo je njegov Hamlet na jednoj od njih,
pokušavajući da pobegne od maštarija, nesmotrenosti, podlosti, prevara i
trovanja, izdaja. „Hamletovo ime nije postalo ponos nacije, ali pravdu i istinu
voli kao najrođenije“, rekao je. Ima tu i jedna tugaljiva pojedinost: on je ostao
epikurejac, ali ga progone i ljudske strasti. Za njega je jedino gramatika
nebeski pojam, rekao je. Sve činjenice idu u prilog pretpostavci da se u
produženoj moždini nalazi centar za grčeve, rekao je profesoru Luki, koji je
otkrivao tajne pričanja, snova i glume. „U doba moga detinjstva“, naglasio je
profesor Luka, „kod normalnih ljudi nije bilo ovakvih stegnutih razgovora i razuzadanih
gestikulacija“, i pitao se odakle kod Hamleta tolika neodlučnost i
bojažljivost. Smejte se, radujte se, govorio je ljudima u Petrovoj kafani garderober, rekviziter i dekorater, kao da vam se sve najlepše desilo. Ne može
sve da bude sasvim ispravno, mislio sam onda, i mislim i danas: ljudi su u
njemu videli onoga koji je od Boga obdaren da izmišlja, ali koji se uvek i
plaši nečega. Zar je on samo čuvar obraza belog sveta iz koga je stigao? Sa
druge obale njegovih misli kao da su dopirali tanani zvuci nekog instrumenta.
Tada sam odlučio da jednom sastavim njegovu biografiju, ali, ispostavilo se,
nisam imao od čega drugog osim od priča o predstavama. „Put kroz snove ume da
bude pust“, rekao je, uzgred, profesor Luka. Kod njega, ostavio je i ovakav
trag u svojim mislima, um nikada nije išao naporedo sa srcem. Nije voleo da ga
guraju u gomilu čitača sudbine, i to ga je držalo. „Hamlet je život spiskao u
nastojanju da bude bolji nego što jeste“, rekao je stranac. „I saznanje da će uskoro smak sveta ili revolucija“, smeje se on, „ljude čini
srećnim.“ Nije lepo pitati čoveka o onome što on u sebi potiskuje, a profesor
Luka ga je baš to pitao. On na sve primenjuje svoje antropološke principe, i to ne krije. Zatim je savetovao
profesora Luku da ne šutira knjige, jer ga je video da to radi u biblioteci.
Garderober, rekviziter
i dekorater je odložio svoju „barberi“ kapu. Dugo je gledao u daljinu, pa
se glasno upitao: hoće li ga igde iko po dobru pamtiti? Razmišljajući glasno o
Hamletu nije mogao da razazna šta je tu ispravno, a šta ne valja. Ispada da je
to istorijska drama koja govori o tragediji danske kraljevske porodice. Kerovi
su lajali po Trebinju, otimajući se sa izlizanih kaiševa i ledenih lanaca, dok
su on i profesor Luka sedeli uzdignutih glava. Kao da nisu znali ni koji je
koji dan. On je, zvao je profesora Luku glumac, poželeo da zagrli stablo
drena, da se priljubi uz njega, kao kora uz koru. Okolo je sve unakaženo i
tuđe, izvan nade, rekao je sa setom, dok ga je profesor nudio cigaretom. Tada
sam pomislio: šta da radim s njegovom biografijom? Uostalom, nije vreme za biografije,
ima nevolja i bez njih. Eto, smešila se lepa frizerka Nasta: sudbina je
romantičar, kao i ja. Od nečega joj je jezik bio odebljao.
*
Pre svega, i ovo je priča izvan priče. Iza nje dolazi sumnja, pa onda nada,
a pre same priče je Čehov. Poput idiota, znao sam da provedem po pola sata
zureći u plamen i dim u kaminu, da se protežem kao mačak na suncu i mislim kako
je garderober, rekviziter i dekorater govorio o čehovljevom Višnjiku. „Tu ništa nije kao ranije, a kako je bilo ranije samo se
naslućuje“, rekao je on. Žalio se da ga i dalje muči nesanica, i da ga sada
probada u grudima. Kod ruskih pisaca je svaki dan sve manje para, snuždio se i
nedužni pisac Čehov, a tuge, bolesti i nevolja više: nastupalo je i tamo
pakleno, neobično kilavo vreme, rekao je garderober,
rekviziter i dekorater. Vratili su se
(toga dana) on i profesor Luka iz Ljubinja pravo u Petrovu kafanu, i tada mi se
primicala i samom sumnja u sve. „Treba
da znaš da drama ne može biti bez radnje“, opominjao je profesora Luku. „Poverovao si onima koji su pred tobom
otvorili praznu dušu.“ Profesor Luka nije prezao da mu odgovori, da traži
objašnjenje, pa je govorio kako i on zna da je i za Čehova njegovo doba bilo
mučno i da su samo budni i onda sledili svoj san. Ta priča o Ljubov Andrejevnoj
Ranjevski, koja se uputila natrag iz Pariza sa ćerkom Anjom u preveliku Rusiju
da izmire račune sa sobom i zapuštenim imanjem odvodi ih daleko od sanjarenja o
lepim prošlim vremenima i ljubavima. Čini se da on dobro zna detalje iz života ruske
aristokratije i iz drame, pa kao da mu i sada odjekuju u glavi udarci sekire
koji obaraju stabla u višnjiku. „Sede u zapuštenom domu, uz dimnjak koji slabo
vuče, oni koji nemaju kuda i misle kako njihov višnjik tone u ništavilo i san,
u nemoć“, rekao je. Ne voli garderober, rekviziter i dekorater da gleda unazad
na sve što se dogodilo, da razmišlja kako je u drami sve moglo da bude i
drugačije i toplije, ali drama je drama, a sudbina imanja je da višnjik
nestane. Dopušta Čehov da gledaoci iz ćutanja glumaca naslute o čemu oni
razmišljaju, da vide da sledi taj tragični kraj. „Pa šta? Onaj ko ćuti uvek je
u prilici da bude u pravu“, rekao je. I garderober, rekviziter i dekorater zna da on nije ni
Čehov ni Gogolj, ni Dostojevski, i da ne ume da kaže koliko tu ima tragičnog, a
koliko komičnog, jer tu apotekarska vaga ne vredi. Neće da se nadmudruje sa
profesorom Lukom, ko zna zašto, i kao dodatak - on ne zna da se govori u
Trebinju da profesor i bibliotekar Luka nije uzor časti, da nije baš stidljiv i
da ima tri ljubavnice. „Ne spavaju svi u perju i paperju i ne žive svi ljudi
kao skakavci u žitu“, rekao je on profesoru, kao da nešto od nerečenog
naslućuje. Nije dovoljno biti drzak, sanjar i revolucionar, pa se oprostiti od
kuće u kojoj si proveo detinjstvo. „To je pridošlica tvrdio kako bi opravdao
svoj boravak u Ljubinju, gde se ničega nije sećao, gde ništa nije prepoznao,
gde se njega niko nije setio“, rekao je profesor Luka, ali ni on nije govorio,
verovatno, istinu. Voleo je stranac da
sluša ozbiljnu muziku i da pri tom klima glavom poput konja. „Nema uvek veselja
u drami“, rekao je. Sede oni tamo na mrtvoj sceni, bespomoćni, u razvaljenim
foteljama od španske trske i kukaju nad sudbinom višnjika, koji kupuje bogatun
Lopahin da tu pravi odmaralište. A nekada im je on bio sluga, radio za njih. Tu,
sa svim tim raspalim, masnim jastučićima iza leđa, svaki aristokrata sanja svoj
san. „To je pravi Čehov“, uzivikivao je garderober,
rekviziter i dekorater. Posle je
govorio nerazumljivo, kako se razdraženje živaca provodi kroz živčano vlakno
sa razdraženog mesta u vidu talasa, i to u oba smera. „Da“, rekao mu
je zamišljeno profesor i bibliotekar Luka. „Podsećaš me na doktora Frojda.“
Bilo kako bilo, od nekuda se oko njih
širio miris bogorodičine trave, i on
je duboko disao, s mutnim pogledom. Onaj ko sve ovo sluša sa strane, može da
prsne u nezdrav smeh, ili da pljune. U tom komadu sudbina se i bogatima ruga da
stare, da ih obuzima samoća i strah i da postaju izgubljeni. „Malo je pisaca koji poseduju umeće da čuvaju
duh Rusije koja odlazi i naslikaju duh Rusije koja dolazi kao što ga poseduje
Čehov“, rekao je on. Posle je dodao da ne treba omalovažavati ni kritičare,
velike su to protuve, uvale pisce lako u problem. U poslednje vreme, od kada je
slušao o drami o Gavrilu Principu, profesor Luka je postao dremljiv, srazmerno
i mudrac, i nosi nekakvo ukrasno,
austro-ugarsko pero na šeširu. S tugom posmatra profesor Luka mrke
zidove Petrove kafane, posebno sliku na kojoj se pepeljasta ptica kupa u vojvođanskoj prašini, pa mrmlja: „Treba ponekad zastati.“ I tako, reč po reč,
na kraju su bili na samom početku Višnjika.
Nadahnuti sumnjom da se mora vratiti staro, grofovsko vreme, svi sanjaju
jelovnik, kredit i srebro. Svi se snebivaju: zna i profesor Luka da je ovo poslednja
prilika da se ovako opusti, jer pridošlica najavljuje odlazak. Sve je na sceni,
takav je komad Čehova, obuzela malaksalost. Kakav crni jelovnik, kad nema ni
crnog hleba? „Išao je jedan naš kapetan Bezbojni“,
priča profesor Luka, „iz mesta bez
crkve u kasabu sa crkvom i sreo je kljakavog
Antona na magarcu.“ Profesor je oklevao, pa prelomio: „Posmatrati, rekao je
kapetan Bezbojni, znači živeti izvan
stvarnosti.“ Kao da je sada čekao šta će se u kafani dogoditi. Profesor Luka je
izbegavao provokacije, nema sumnje. „Antona na magarcu je i suzni vetar pozdravljao“, zaneo se profesor. „Bog je
mnoge zadužio“, odgvorio mu je garderober, rekviziter i dekorater. „Pustio ih je
da mirno žive.“ On je toga dana dobio i narodni recept za čaj protiv bolova u
stomaku, pa je rekao: „Najbolje je laž govoriti onima koji ionako sve znaju.“
Zapravo, svi su želeli i očekivali nešto drugo od garderobera, rekvizitera i
dekoratera. „Ove večeri otvoriću svesku“, skupljao je obrve profesor Luka, „i
napisaću pesmu o kamenim dverima na nebu, vetru, Bogu, magarcu i Hercegovini.“
Nije postojao više ni jedan jedini razlog da ovo veče sede zajedno u Petrovoj
kafani, jer Čehov je odavno posekao višnjik. Nastala je tišina i kao da su svi pomislili
da ovo mora da bude trenutak za pamćenje. Profesor Luka se s vremena na vreme
okreće garderoberu, rekviziteru i dekorateru. Prestao je da
vrti glavom: liznuo je kažiprst, okrenuo ovlaš list knjige koju je držao u ruci
i zatvorio je. Prepiru se oko nečega što se nije dogodilo, pomislio sam.
Profesor Luka govori da ima osećaj da pliva na suvom, nikako da zbaci sa sebe
plašt nemoći. Treba videti njegovo lice kada kaže da sudbina nema dušu. „Nude“,
oglasio se garderober, rekviziter i dekorater, „u Višnjiku užegle kobasice sa masnim
čorbuljkom od pečuraka.“ Izgledalo je da je mehanizam razgovora savršen. „Ne
može se“, kaže garderober, rekviziter i dekorater, „sunce rukom
dohvatiti.“ Njemu su se slutnje i sumnje vraćale kao talasi na obalu. „Dobra je drama Višnjik“, rekao
je profesor Luka. U njegovim pokretima bilo je elegancije i uzdržanosti.
Dan je muklo grabio napred: primicala se
ponoć, bilo je vreme da se, konačno, raziđemo. Dragoceni sati su, nema sumnje,
otišli u nepovrat. Nema igre koju bi i dalje mogli da igraju, jer o Višnjiku je, ponavljao sam u sebi, sve već
kazano. Osećaju se ovde svi okupljeni sasvim suvišnim. Tako se, imao sam
utisak, jedno veliko ništa pretvaralo u drugo ništa. Kao da je umorni profesor i
očekivao da mu garderober, rekviziter i dekorater pritekne u pomoć,
da ga zagrli i kaže mu: „Ti si kao brat Ljubov Andrejevne, Gajev.“
*
„Sudbina me proganja“, obratio se on, pred svima, profesoru Luki. Istina je
da je sve to i profesor Luka smatrao pomalo čudnovatim. „Kakav ja to važan zemaljski
posao obavljam?“, pitao se garderober,
rekviziter i dekorater. „Ne znam šta
hoće od mene. Da joj kupim konja, da jaše?“ Odjednom je izgubio i dotadašnji mir. Te večeri u kafani kod Petra sebe je
poredio sa Don Kihotom. Verovao je da glumcima u teatru njegov život izgleda
jadan, u toj rupi u koju se smestio, a da nije tako. Nalazio se, toliko puta, u
teatru i u publici, i među akterima i umrtvljenim posmatračima. Ne jednom je uletao u ovu predstavu, kada bi se glumac
napio, pa je on igrao i gosta u gostionici, jer je sve znao napamet. Povremeno
se na sceni, rekao je, osećao kao da mu fali kiseonika. Povremeno bi, smejao
se, usred predstave, dok je čamio iza kulisa, da se oslobodi otužnih misli, i uštinuo
bi sebe za obraz. Nevidljivi neprijatelj je onda pretio Don Kihotu, i u sali
nije bilo mnogo smeha. Taj Don Kihot, a nije se odmah zvao Don Kihot, se potpuno
uživeo u ulogu viteza, pa po kamenjaru Španije, kakav je napriliku i ovaj u
Hercegovini, umišlja sve i svašta. I njegov sluga i anđeo čuvar, taj Sančo
Pansa što neprestano bulji u njega, shvata šta se dešava u duši gospodara, pa
je i sam rastrzan sumnjama, vernošću i željom da se dočepa kakvog bogatstva ili
vlasti: hoće da mu pomogne, a da sebi ne odmogne. Ima i retkih koji se cerekaju,
i tada, na balkonu, posebno kad on umisli da mu je ljubavnica neka seljanka iz
susednog sela. „Ima ljudi koji slepo veruju u ono što vide i čuju“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Davno je shvatio da niko od nesreće ne može
da pobegne i nađe svoj mir. I sam je bežao od nevolja kakve progone Don Kihota,
neće da učestvuje u igri neka košta šta
košta. Koju bi zabludu čovek,
pitao se, još mogao da poželi? Tako Don Kihot traži od gostioničara da ga
proglasi za viteza po ceremonijalu, a ovaj, shvativši s kakvom budalom ima
posla, izvede ceremonijal kao sprdnju. Tako
se sve te pustolovine pretvaraju u sopstvenu suprotnost, pa se Don Kihot, posle
umišljene borbe sa vitezom od Belog Meseca, poražen vraća u svoje selo, gde mu
se vraća razum i gde umire pod pravim imenom, Alonso. Neke reči sa scene su i
njemu zvučale umilno, druge jadno. E, onda, obraćao se na sceni,
na vratima krčme taj verni sluga vitezu, usrećite vi ljude. Taj sluga
Sančo Pansa se retko povlačio iza kulisa, on je tu pametniji od viteza Don
Kihota. „Živa muka s vitezom, komšijama i budalama“, uzdiše on. Tu se garderober, rekviziter i dekorater poverio profesoru Luki i frizerki Nasti (i
tada je ona bila u kafani kod Petra) da je i teatar jedno veliko ništa. Ljudi
svašta umeju da uobraze, pa je tako taj osramoćeni Don Kihot imao svoje neprijatelje
vetrenjače, svoju samoću i svoje zablude. U prozoru, u dnu foajea, na sceni bi
se javio plavkasti bljesak, a majstorski ga je pravi rasvetljivač, rekao je on.
Dok bi umilno pričao, garderober, rekviziter i dekorater je stalno
podrigivao.
Tada je garderober, rekviziter i
dekorater rekao da mu je prvi posao tamo u Pragu bio posao baštovana, gde
su u parku ispred neke vile stajale figure veselih vrtnih patuljaka. Ja sam
pomislio: istorija se ne ponavlja i ne mogu se na svaki zid lepiti šarene
tapete, jer patuljaka ima svuda. I to sam zapisao onda i u braon rokovnik.
Život mi se i dalje činio nestvaran, kao i pridošlicine priče. Pomišljao sam da
on nije sposoban za običan život, da takvih kakav je Don Kihot imamo i u
Hercegovini, a da je svaki drugi Sančo Pansa. Možda povod za moju malodušnost treba tražiti u činjenici da sam i
ja bio umoran od nadanja i slušanja i nedovoljno obrazovan, a da se i profesor
Luka polako gubio u svojim mislima i brigama. Svi smo se mi, bez prinude,
pridružili garderoberu, rekviziteru i dekorateru kao posilni i
publika. Tri puta ga je frizerka Nasta i sama šišala besplatno, i nije htela da
uzme pare jer je saznala od njega o teatru više nego iz svih knjiga koje je pročitala,
rekla je. Jedno je sigurno: neke stvari su mi se činile neprirodnim i ništa se
kod mene više nije podrazumevalo. Posebno me je zadivilo da o Don Kihotu brinu
njegovi meštani, pa i berberin i pop, pa se prerušavaju pred njim u svakoga, ne
bi li ga nekako dozvali pameti. „Taj Don Kihot život sam po sebi nije smatrao
predivnim“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Na usnulom trgu
Sančo Pansa, dokon, nabacuje drvene koturove, skinute sa garnišne, na šiljke
ograde crkve Svetog Nikole. Toga nema u romanu, taj nadobudni reditelj je to izmislio.
Ne može se ni sve dobro opisati, mislio sam. „Vreme razmaže i sreću i nesreću“,
snuždio se garderober, rekviziter i dekorater. Duva vetar koji
tamo zovu tramontana i od kojeg može da se i poludi. Sančo Pansa nekako uspeva da
sa vitezom izađe na kraj. „Preživeću i svoje hirove“, uzdisao je profesor Luka
s olakšanjem. Nosio je u sebi neku reakcionarnu tajnu i u vezi sa pridošlicom.
I meni se čini da taj vitez ima dara da se nađe tamo gde je nesreća.
Ispalo je da je to neka moderna predstava.
Sve je baš u čudnim bojama, u nagoveštajima da
manje znači više, a „otrovano sunce lenjo se valja u izmaglici, kao
žumance“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. „I takvo je
kakvo je i ovo ovde, vaše i naše.“ Čista je istina da ima ljudi koji uživaju u
tuđoj nesreći, pa makar i u onoj u teatru. Ne može svako biti srećan, mislio
sam, nije svako iluzionista. I tada sam i sam video kako poraženi saginju glave,
pa im se vide temena. „Ne treba rušiti
priču. Ona tek sada počinje“,
rekao je brižni profesor Luka. „Vreme prolazi. Priče ostaju dok im ne
dojadi.“ Sančo Pansa je veseo, uspeo je da nabaci koturove na šiljke, rekao
je stranac. Mešaju se i u glavi profesora
Luke, žalio se, kao građanin i vaspitača, teatar i stvarnost. Bog čini šta mu je
volja, rekao je. Spaljena je nada, anđeo maše patrljcima od krila, svašta može
na pepelu da se napiše, veli stranac. Svi u Petrovoj kafani počinju da se
bave Don Kihotom, da ga porede sa ovim i onim u Hercegovini. Stranac hvali Servantesovu duhovitost i njegovi
ironiju. Profesoru Luki i nije tada bilo do glume: stalno mu je pred očima zlatokosa
ćerka nekog popa, Nina. I njemu izgleda, rekao je, da je radnja starog romana
puna uzbuđenja, obrta, da ima dosat humora, kao da vlada svim tim neko s onog
sveta. I ne zna ni on šta sanja, a šta mu se događa, uzdahnuo je.
*
„Teško je piscima u
malim kulturama da prate šta je sve u svetu i o nekoj poznatoj stvari ili
nekome napisano“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. Taj Servantes je pola svog romana pisao u
tamnici, gotovo rutinski. Posle je rekao da svako ima pravo na svoje mišljenje
o kakvoj knjizi i da u tome i jeste lepota umetnosti. Zadivila je stranca zrelost i pažnja onih koji ga
slušaju pa je hteo da izloži još jednu škakljivu stvar, koja odudara od svega
ovoga i kojoj se ljudi ne vraćaju po nekoliko puta u životu. „Ima neki irski pisac koji se zove Beket“, rekao je, i koji je napisao komad
koji se na engleskom zove Waiting for
Godot, a na srpskom Čekajući Godoa.
To je komad u kome se ništa ne događa, samo se čeka, a glavni junak je
Vladimir. Status glumaca i način na koji ih pisac proziva u komadu određuju
njihov položaj na sceni, i tog Vladimira i njegovog drugara Estragona, koji
provodi vreme izuvajući i obuvajući cipele. Njima su mnoge stvari podmetnute, a
neke druge od njih sakrivene: kod njih ideja nikad ne postaje stvarnost, pa
mogu da se oblizuju u beskraj. Oni se stalno pitaju šta bi sada mogli da rade.
Oni za mnogo toga i ne znaju, i misle da rade na tajnoj i opasnoj stvari, pa je
puno praznih razmišljanja i prepirke. Tamo niko ne svira stvarno violinu, ne
uzima pravu knjigu u ruke, ali svi nekuda hodaju, pa i taj Poco koji dolazi i
odlazi. Koračaju brzo po sceni, prave intrige, sudaraju se sa nevidljivim
stvarima i nevidljivim zidovima i prepiru oko toga ko stoji na čijoj zemlji.
Ovde je, očigledno, tesno za bes i nemir koji je sve njih obuzeo, pa i toga
četvrtog, koga zovu Liki i koji je ugrizao Vladimirovog drugara Estragona.
Uzdržavao se taj Vladimir, s mukom, da ne zaplače, jer je tu negde stigao i
dečak koji im kaže da Godo neće danas doći.
Uprkos umoru koji ga je savladao, u
pokretima garderobera, rekvizitera i dekoratera ima nečeg
ritualnog i ne može se reći da nije okretan i prirodan. Mahinalno kaže: Vreme
je surovo. I oni drugi oko nas su ga o malo čemu pitali, a nije da se nije
osećao odgovornim i prozvanim da govori o ovako avangardnoj stvari; ipak je to
komad koju su igrali davne 1955, kada je i drug Staljin već bio mrtav. Tu iz
njihove drame malo šta izvire i nema naboja. U drugom činu ovog komada sve se
ponavlja, pa su jednom više uplašeni, kao da ih neko proganja, drugi put manje.
I sam se sa sobom izrugivao taj Vladimir, koji ortaka Estragona podseća da ne
mogu nigde da odu jer čekaju Godoa. Oni
ne govore o svojim otkrićima i tajnama, govore kako treba da se raziđu. Ne
prekorevaju jedan drugoga, ali ni jedan ne odlazi. Ispada da je tu reč i o nekom
predanju, a nije bajka, ni mit. I onda bi i oni voleli da izlete sa scene: vole
da se žeste. Ali nikuda ne idu jer su njihove uloge takve da nemaju prava da
odu. Znaju i oni da ih u publici smatraju zaludnim i ludim, pa i oni jedan
drugome govore da se ne sećaju ničega od juče. I nisu oni od onih koji su
pronašli rebrasto gumeno crevo i vatrogasne lestvice, pa se izmotavanje i priča
se nastavlja: i (ponovo) pristigli dečak Vladimiru tvrdi da on nije juče bio tu
gde je danas. „Garderobera,
rekvizitera i dekoratera je najviše mučilo
saznanje da su reči ponekad nemoćne da verno opišu neke pojave u prirodi“, rekao je profesor Luka. Tu postoji
i stablo o koje bi Vladimir i mudrac Estragon da se obese, jer su po
instrukcijama Poco i Liki već nekuda otišli. Ali nemaju uže. Posle odlučuju da
se sutra vrate na isto mesto, da sve ponove, jer tu i tada saznaju da Godo ima
belu bradu i da se dečakov brat razboleo. Oni uporno ponavljaju da idu, ali
nikuda ne idu. Dan ili dva posle ove predstave, garderober, rekviziter i
dekorater je rekao da je i on sam bio drugi čovek i da bi se i on tamo
obesio da je imao uže. Prezirao je, oduvek, svaku vrstu lažne ravnodušnosti,
lažnog mira, a komad samo o time odiše.
Žvaćući jedno jutro suve smokve poverio
se berberinu Obrenu garderober, rekviziter i dekorater da je shvatio da
je bolje da se na nekim mestima i ne pojavljuje. Ispalo je, po berberinu
Obrenu, da je rekao da je dovoljno da vreme prolazi i da se on sprema da ode
odavde tamo odakle je i stigao. U dramu, kojom se ne naslađuje, mislio je garderober, rekviziter i dekorater, spada i izostavljena namera Beketa da se
svetu poturi Ajnštajnova formula: E=mxc2. Pred očima
profesora Luke u čaši se penilo pivo. „Vi
me vređate“, obrecnuo se prvi
put ozbiljno profesor Luka kada je garderober,
rekviziter i dekorater spomenuo
Ajnštajnovu fotografiju, koju on, profesor ima među knjigama, u
biblioteci. Pa je rekao: „Ne
ulazimo svi u crkvu neobrijani. Izjednačiti energiju sa proizvodom mase i tamo nečega na kvadrat jeste i
nije glupost.“ Postoje dani i sati kada uopšte i ne pomisli na sebe i kada mu sve koči
misli, rekao je profesor Luka strancu.
Zna li on, pitao ga je jednom garderober,
rekviziter i dekorater, šta je to
masa. Izgledalo je
da je nešto i profesora Luku nateralo da razmišlja dublje o ljudskoj prirodi.
Simbolično ili stvarno, s ovim pitanjem provodio je i dane. Ajnštajn izgleda,
zamislio se profesor Luka, voli ljudsko meso na žaru: on je čovek kolosalnog formata.
Pročitao je profesor Luka knjige i knjige i ubeđen je da je Ajnštajnova formula
nedovršena nejednačina. I to ga dovodi do ludila. „Sve ide samo od sebe“, slegao je ramenima garderober,
rekviziter i dekorater. „Reči će se sresti sa drugim
rečima“, kazao je, „ali neće umeti jedne drugima da pomognu.“ To govoreći, on je plakao i brisao oči krajevima svoga dugog svilenog
šala. Hteo je da pokaže da mu je žao ljudske rase, a ja sam mislio: i on je
lud. Pisci kakav je taj Beket nigde ne odstupaju, video sam to kasnije: imaju uvek
u vidu prirodu svoga posla. „Ko izgura kamen na vrh nije više
Sizif“, rekao je profesor Luka. Ne treba
se u svašta upuštati, dumao sam i ja. Gledao sam onda obližnji park, ljude koji
izlaze iz sive zgradurine sa zavežljajima i torbama. Mislio sam i koliko mi je praznih
strana ostalo u rokovniku. Meni se, na kraju krajeva, dopadala ova Ajnštajnova
igra slova i brojeva, ali ja se nisam uplitao u ovaj razgovor starijih, jer bi
mi onda profesor Luka rekao da mi tu nije mesto. Osećao sam da je i profesor
Luka blizu nekog svog smirenja. Tvrdio je da bi se ovaj komad najbolje igrao na
kakvom velikom gumnu u Hercegovini i svaki put da se igra različito. Izroniće i kod njega, odnekud, kakav-takav mir, rekao je i sam.
Njemu ne mogu da budu uzori propalice i skitnice kakvi su taj Vladimir i taj
Estragon, mislio sam. I tako su prolazili ti prazni dani, sporo i usiljeno. I
tamo, u toj drami, Vladimir pita: Onda,
idemo? I protuva Estragon odgovara: Idemo.
A ne mrdaju.
3.
To da je moj dnevnik u rokovniku katalog
prepričane lektire shvatio sam kasnije, kada se takva lektira već pojavila na
prodaji u vidi skripta i na internetu. Sada je svima dostupna, tako da knjige
za lektiru i ne treba čitati. No, bilo bi preterano kazati da to mene u ovom
trenutku bilo kako dodiruje, osim kao uspomena i građa za priču. Mene su tada
zanimali samo izvesni detalji iz kazivanja stranca,
a sada na sve gledam kao na jednu naivnu i milu epizodu svoje mladosti. Verujem
da nisam amater u veštini prepričavanja, pa je ispalo da sam raskrinkao i samog
sebe iz tog vremena. Nekako sam uspeo, uz nagovor profesora Luke i napadnu
Nastu, da ostanem gotovo sakriven tokom njegovih kazivanja u Petrovoj kafani, a
to je profesoru Luki i godilo. Tako su se sati provedeni u kafani kod Petra
pretvorili u pominjane stranice u rokovniku. Nisam siguran da on već tada nije
u meni video nekoga ko će o tome ostaviti trag, pa sada sa izvesnim nespokojem
prepoznajem da su zapisi i pravljeni tako da budu literatura. Izgleda da moja
mladost nikome onda nije ništa značila, niti je iko u meni video opasnost, niti
je za ikakvim oprezom bilo potrebe kada je tu profesor i bibliotekar Luka.
Nema sumnje da niko nije ni znao da
se jednom, pod platanima, garderober, rekviziter i dekorater samo meni
ispovedao. To nije bio monolog o patnjama, mitovima , likovima i prizorima iz
vremena njegovih lutanja u sumnji. Rekao mi je tada da on i jeste i nije onaj za
koga se izdaje, ali je shvatao da to uopšte nije važno. Ti komadi o kojima je
govorio sudbina su i Hercegovine, rekao je, a njemu je bilo stalo samo da to u
pripovedanju ovlaš naznači. Ni ja se ne sećam kako sam sebe (stvarno) gurnuo u
tu zamotanu priču u kojoj treba da se reši rebus o svetu koji ne postoji i o tragovima
zaraze koje nije bilo. Proteklo je od tada dosta vremena i vode. Za desetak
dana, posle sahrane profesora Luke, preneo sam iz rokovnika misli u memoriju
računara i kao da mi je to donelo spokoj. Moje je bilo samo da razmaknem zavese
ispred prošlosti kako bih i sam bacio pogled na ono što me tamo čeka. Profesor Luka je mislio da ni strančev dolazak ovamo, ni njegov
odlazak odavde nisu bili greške, ni improvozacija. Možda je i u rimsko doba i u
Hercegovini postojao amfiteatar u kojem su prikazivane predstave, rekao mi je garderober, rekviziter i dekorater po platanima, i dodao da on samo može da
zamišlja kako bi to izgledalo da se ove predstave igraju među ovim ljudima, ili
bar neke od njih, pa makar i među stećcima. „Tražio je na licima ljudi znake sreće“, rekao je jednom deda Spasoje, „ali ih ovde nije nalazio, jer sreća je odavde na vreme otišla, da se
negde odmori. Ovde se uvek lakše umiralo nego radovalo.” Nije on slučajno,
uzdisao je profesor Luka, prvo govorio o Gavrilu Principu.
Njemu nije bilo važno da govori, i da
zadivi druge svojim znanjem i iskustvom, tako je izgedalo. „Pogled mu je ponekad bio usmeren u prazninu“, rekao je profesor Luka kada stranca u Trebinju nije bilo već tri
meseca. Želeo bi da verujem da ova priča liči na one priče iz belog sveta za
kakve Hercegovina nikada nije imala vremena. Tek kasnije se kod berberina
Obrena, koji je i sam sada pokojni, čulo da je stranac (možda) sin jednog oficira Kralja Petra II, koji je bio
rodom iz Ljubinja, i stradao je negde na granici Slovenije i Austrije one 1945,
bežeći od komunista, i da mu je on onda bio maleoletni sin, koji je pretekao. Izgledalo
je da je profesoru Luki laknulo što je stranac
nestao bez pozdrava, preko noći, izmirivši sve svoje račune. Ali izgledalo
je da mu i nije svejedno, i da se on s njim pozdravio u nekom mraku. „Ajnštajnova formula“, rekao je deda Spasoje, koji je i sam bio načitan, „ne valja, pošto ima za cilj da sve dovede u nesklad; ona je kao kuga: ne
zna se gde je svoj bacil zapretala.“ Bila je to, dakle, i ostala je, zagonetka, a zagonetka je i to kakav je
to komad o Gavrilu Principu za koji niko danas ne zna. Bilo je sagovornika u Obrenovoj
berbernici i Petrovoj kafani koji su profesora Luku opominjali da onaj koji
više zna brže i stari. Ali on je odmahivao rukom. Njegove seanse mučenja sebe i
stranca svedene su na jednostavnost,
niko osim njega to ne bi mogao da izdrži, rekao je. I profesor Luka se ljutio
na porodicu, na lekare i prijatelje, niko ga nije razumeo odakle ta njegova
potreba da sluša čoveka koji prepričava drame i lagarije. „Nauka i odnos prema nauci su tajna nalik na pogrešno navijen sat“, rekao je berberinu Obrenu. „Sve ja moram, sve ja...“, žalio se iznureni profesor Luka na sebe i u Petrovoj
kafani kada je shvatio da mu život prolazi mimo njega. Ćutim, i svi ćute,
navodno je rekao sebi pred Obrenovim ogledalom. „Nisam ni sanjala da postoje ovakve igre brojeva i slova kakve je u
Trebinje doneo garderober, rekviziter i dekorater“ , rekla je frizerka Nasta, koja se
te godine udala u Nevesinje. Navodno je, mada postoji sumnja da su to njene
reči, bila potpuno obuzeta značajem i tragikom uloge u kojoj se našla, a da nije
bila za nju napisana. U jednom trenutku, neverovatno velikom za nju, posmatrala
je svoje lice u ogledalu u frizeraju i shvatila da je ona ona, i da je ona ona, pa
se zaljubila u nekog dunđera ili trgovca vinom i smokvama. Tako se ona (navodno)
ispovedala profesoru Luki, a on je to, nakon njene udaje, uz opori osmeh, govorio pred svima u Petrovoj
kafani.
Rekao je onda stranac da ni on još ne zna sve o sebi. Proveo je i on sate
razmišljajući o slavi i tom Godou koga svi čekaju, a njega nema. „Pisac za života je obeležen potrebom da uspe i on i ne liči na išta
ljudsko“, rekao je
kada su mu spomenuli Tolstoja. Navodno je u zatvorskoj ćeliji Servantes bio sam,
i njegova senka se, od sunca koje zalazi, njihala na zidu kao omča. Živeo je,
činilo mu se, da nikoga ne dira, a dirao je sve, rekao je stranac. I šta tu stojiš (navodio je iz viđenog komada stranac monolog), kaže sebi Servantes,
hajde da se uhvatimo za ruke pa da igramo “pojavu pitanja”. „Takav je Servantes bio i takav je život: svakome po nešto treba da se
oprosti“, rekao je garderober, rekviziter i dekorater. „Dok sam ja ovde vezao priču i
proćerdao vreme s vama, neko je negde dugo razmišljao o formulama i slavi“, prebacivao je profesoru Luki. I
tako smo svi, kada je on nestao, onda nekoliko dana utonuli u ćutanje. Tek
jednom se nakratko osmehnuo profesor Luka i dodao kratku, zagonetnu priču.
Nekako sam ga i sam pogledao ispod oka, shvatajući da možda izmišlja... “Da,
celu noć po odlasku stranac je presedeo
u Cirihu”, rekao je profesor Luka, “i tamo u kafani na Banhofu je prebirao sve
svoje greške. Nije njega ni tada obuzimao i progonio beli svet, jer u njemu je
bilo i onda nečega dobrog i posotjanog.” Tu je, za Obrenovim ogledalom u berbernici, navodno,
dugo stajala mrljava razglednica koja je otuda
stigla. Od tada mu se gubi svaki trag, i ne postoji ni jedan dobar razlog
da se ne veruje da je umro. Navodno,
brat profesora Luke je voleo da kaže da on nije samo čovek, nego i Čovek. O
tome se govorilo i na sahrani profosora Luke, i o tome je jedan poštar prilično
lupetao. Profesoru je nekada bilo važno da i ja sve shvatim i ne shvatim, to
sam razumeo kasnije. „Kada se
sećam nestalih rođaka i prijatelja“, rekao mu je garderober, rekviziter i dekorater, „kao da kidam latice sa cveta.“ Profesor Luka je voleo priče koje jedu same sebe, rekao je meni. Pa,
takva je i ova moja: na kraju ostane sećanje i ostanu grobovi. Postoji sumnja
da je pridošlica i sam bio anarhista, o ostalo je kazivanje frizerke Naste da
je bio i polubrat profesora Luke. Navodno je njegov otac imao ljubavnicu u
belom svetu, govorila je: u Amsterdamu. Pamtim da je te godine, negde pred berbu
grožđa, umrla moja kuma Milena Sikimić, i da je deda Spasoje rekao kako
stvarnost ne treba posmatrati iz blizine. I korio je moju majku da ne gleda sve
onako kako gledaju rulja i gospoda. Posle je i deda Spasoje tvrdio da se gost ovde
krio od policije, da je on i bio (stvarno) anarhista. Tako se jedno pretvara u
drugo, a drugo odlazi nekud u vetar. Misli mi vrludaju, između zapisa u
rokovniku i onoga što dodajem. Nisam siguran gde će se zaustaviti.
