Dugo sam se nakanjivao da raščistim tavan.Bio
je poslednji dan leta kada sam počeo. Ali, to nije toliko važno. Samo sam se
setio da sam tu informaciju o svršetku leta čitao na sajtu hidrometeorološkog
zavoda i da mi se baš tada računar zablokirao.
Da nije blesavo
delovalo bi idilično, pomislio sam, posmatrajući zaleđen ekran sa nepomičnom
slikom cvrčka na visokoj vetruški zrele trske u varadinskom ritu...Slike koje
sam odabrao za desktop pozadinu.
Celu narednu sedmicu proveo sam u čišćenju tavana od
starih stvari, delova nameštaja, predmeta za koje smo nekada mislili da će nam
još biti potrebni.
Dok sam to radio nisam uopšte razmišljao o
prolaznosti stvari i prolaznosti ljudi i prolaznosti sveta i tim velikim,
beskrajnim pitanjima na koje uostalom ne bih ni imao neki smislen odgovor.
Umesto toga,
razmišljao sam koliko pisama mi, upravo u ovom trenutku, dok se kompjuter
nalazi u servisu, stiže u elektronsko poštansko sanduče.
Na tavanu, na prvi pogled, sve je bilo kao nekad dok su
stvari služile nama. Fotelje sa oblim
drvenim nogama. Remington de lux, mala crna pisaća mašina na kojoj sam naučio
raspored slova na tastaturi. Raspareni bračni
kreveti. Luster sa pocepanim abažurem od žute svile. Jedna, na žalost samo
jedna duga mesingana cev sa sjajnom čaurom na krajevima. Nosač zavesa. Ofinger
bez kaputa.Tegle za zimnicu, papiri, tašne, koferi bez kojih je nekada bio
nezamisliv put, recimo na more, na ostrva. Klasični teški crni telefon, samo nem.
Ah, da...i jedan
masivni orman, presvučen furnirom od orahovog drveta.
Da bih bolje
osmotrio sadržaj tog ormana, podigao sam nekliko krovnih crepova. Prašina mi je
upala u oči a oko glave mi se obmotala paučina. Ništa. Biće to sve počišćeno,
dovedeno u red za nove stvari. Samo, teško će biti izneti taj četvorokrilni
orman, Pre tačno dvadeset godina smo se doselili u ovu kuću. Iz stare kuće smo
poneli dosta nameštaja, jer nismo imali srca da ga odbacimo. Sećam se tegljenja
ormana uz usko stepenište. Kuća je na sprat. Tavan joj dođe kao treći sprat u
nekoj višespratnici. Orman smo dopremili velikim plavim kamionom. Kao da ga sad
gledam. Stajao je u sredini, kao petao, okružen belim jatom ostalog sitnijeg
nameštaja. Moram priznati da je i meni, tada, delovao impozantno. Ali, to
nikada nisam rekao svojoj supruzi. Pozvao sam kuma i dvojicu kolega s posla da
ga unesemo u kuću. Kad smo ga, uz pomoć jakih končanih gurtni, najzad dovukli
do dnevne sobe u stanu, shvatismo da se on uopšte ne uklapa u sve to. Jednostavno,
pripadao je nekom drugom vremenu. Lepom, ružnom, svejedno. Ovo što je dolazilo,
očigledno nije bilo njegovo vreme.
U pauzi, pozvao sam
servis da čujem kakav kvar je u pitanju. Ne razumem se u računare. Momak iz
komšiluka nam je instalirao neke programe na laptopu i ja ih se držim kao pijan
plota. Ponekad nešto napišem, ponekad primim pismo. I to je to. Zato sam
zamolio vlasnika servisa za opravku ovih pametnih mašina da utvrdi zašto više
ne primam poštu. Saopštio mi je da je računar zaražen virusom. Jednim ili više
nije znao. Pokušaće to sve da otkloni. Iako smo se ja i žena, naročito ja,
teško priklonili tom začaranom elektronskom svetu sada više nismo mogli bez
njega. I da čudo bude veće, početna mala gomilica dokumenata, recepata,
uputstava, pisama, poruka , zapisa i tekstova svih vrsta se neprimetno uvećavala. Postepeno počeli smo da u
računaru primamo i izvode računa iz banke, da vodimo malo porodično
knjigovovodstvo na njemu, fakture,
poreze, dospele rate, otplaćene dugove, cifre, slova...Ja sam odlučio da
istražim svoje poreklo i razloge koji su moje pretke s majčine strane naterali
da jednom davno napuste Srbiju i odu u Ugarsku pa se zatim opet vrate u Srbiju
posle Prvog velikog rata kao optanti...Bilo je to jedno već prilično razgranato
porodično stablo na internetu...
Često sam silazio sa
tavana noseći u rukama neku staru stvar, koju nisam imao srca da bacim u iznajmljeni veliki
zeleni kontejner. Povremeno bih osvežio prašnjavo
grlo čašom hladne isfiltrirane fruškogorske vode, zelenim čajem ili kafom s
mlekom. Uveče bih pio belo vino.
Ujutro, pre nego
što bih se uzverao na tavan nazivao bih kompjuterski servis, ali se niko nije
javljao. To je počinjalo da me nervira. Rekli su da će sve biti gotovo za dva
dana. Prošlo je pet dana. Najzad se javio vlasnik. Nesigurnim glasom mi je
rekao da je detektovao kvar i da sutra prelazi na čišćenje računara od virusa.
Neka budala je, pod izgovorom da želi da ostvari kontakt sa vama, prodrla u
intimu vašeg računara. Rekao je i ime. Badu kontakt. Zapamtio sam, pa ga
navodim jer bi izbegavanje tog imena moglo da koristi i drugima.
Mogao sam da nastavim
prašinarenje na ušuškanom tavanu po čijim zaštitničkim, još toplim crepovima su dobovale prve kiše. Bacao sam stvari u kontejer, jedva ih pogledavši.
Ovo je divno, rekao
sam ženi, ovo osećanje da mi nijedne stvari nije žao.
Ništa ne budi
uspomene ni u meni, rekla je, jer volim da živim današnji dan.
Ali, kada je
trebalo raskovati u delove ogromni orman od orahovine, usprotivila se, blago doduše
ali nepopustljivo.
Ja bih ga ostavila.
Zašto, pitao sam se
iako sam znao da je to orman iz spavaće
sobe njenih pokojnih roditelja.
Zato što je puno
drvo. Zato što se takve stvari više ne prave. I zato što se uvek mogu iskoristiti za nešto dobro i nešto novo.
Taj orman je težak
petsto kila. Ko će to da tegli u podrum?
Ali, nije bilo
odgovora. Takva je moja žena. Kad nešto kaže, od toga ne odstupa. Uzalud sam
joj govorio da je to lažno puno drvo. Na jednom sastavku videle su se letvice
umesto pune orahovine. I još nešto, draga moja, izvukao sam poslednji adut iz
rukava, orman je ...crvotočan!
To je prelomilo.
Užasavala se crva.
Dok sam sekao
njegove daske, drvo ormana je zamirisalo...ne baš snažno, ali uporno...
Dođi, zamolio sam
je. Da li i ti osećaš taj ...neobični miris ... nešto kao terpentin?
Nisam znao kako to
da nazovem. U svakom slučaju, bilo je to nešto iznenadno, što snažno uzbuđuje,
premda bez jasnog i vidljivog povoda...
Kao ariš na
šetalištu u Starom Baru... rekla je.
Da...bio je to
zaboravljeni miris morskog ariša...
Otkud se sad setila
tih ariša u Starom Baru? To letovanje beše potpuno iščezlo iz mog sećanja... A
ariši, kojih je bilo u ogromnom broju, verovatno su odavno povađeni, jer već
dvadeset godina nismo išli tamo.
Popodne sam otišao
u servis, platio uslugu i doneo kompjuter kući.
Uključio sam ga i
sa zadovoljstvom primetio da radi brže nego pre. Pošto opet nisam znao da
uspostavim režim rada zamolio sam onog momka iz susedstva da mi pomogne.
Posle minut dva,
pogledao me je zabrinuto.
Sve je izbrisano? pitao
sam iako sam znao odgovor.
Ostale su vam samo
neke nevažne stvari.
Zaista...sačuvao
se, Bog zna kako, onaj članak o kraju leta i snimci klasične muzike...neke Šopenove
sonate...dosta setne, na momente ...uz
koje sam mogao satima da surfujem na internetu.
Osećam se, priznao
sam ženi, kao da mi je neko pokrao sećanja...
Ma nemoj...rekla je...
Pričaj mi o tome...
Oboje pomislismo na
orman. Bilo mi je sada žao što sam je
naterao da ustukne.
Нема коментара:
Постави коментар