MILAN TODOROV: KOSAC

Pripekla avgustovska zvezda i to tako danima, jedva noću malo slegne a ujutro samo rano od svitanja najviše sat može da se kosi onako kako valja da bar koja kap rose okali kosu.  I tako kosim ja one vrljage između mog vinograda i Milivojeve šljivare, kosim i pevam ki kos da me ne zebe srce pod košulju te se pravo da ti rečem i zakosim. Plava oštrica samo švićka, mesec  još na nebesi  al’ nako ko da je veći od Sunca, gledam ti ja tu lepotu i mislim kaki sam mrav pod zvezdom al’ valjda će Gospod i mene da pogleda jednom pa kosim li kosim...i tako pokosim malo, ne više od deset petnaes’ metra u Milivojev šljivar kad se od nikud stvori Milivoj da jebe oca  te zabaci vile u mojemu pravcu da ne stadok na neki poveći mravinjak te kleknuk, bi me načisto do sada trava već nadrasla...

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

REČENICE KOJE VOLIM (3)

PLATON ODBRANA SOKRATOVA Kakav su utisak, građani atinski, učinili na vas tužioci moji, to ja ne znam. Ja, evo, od njihovih beseda gotovo ne poznajem sam sebe: tako su ubedljivo zvučale njihove besede. Pa ipak, rekao bih, nikakve istine nisu kazali. A među mnogim lažima što su ih izneli najviše sam se začudio jednoj, i to onoj gde su vas opominjali da se morate čuvati da vas ne prevarim, jer sam vest besednik. Što se ne zastideše da ću ih odmah či¬njenicama pobiti kad se pokaže da nisam nikako vest besed¬nik, — to mi se učini da je vrhunac njihove bestidnosti, ako možda ne zovu veštim besednikom onoga ko istinu govori; jer ako tako misle, onda bih potvrdio da sam besednik — samo ne prema njihovom obrascu.
Прикажи све

RATKO DANGUBIĆ: JESEN U TREBINJU

Слика
I. Pod platanskim krošnjama senke se zadržavaju, spori plesači večernjeg vazduha. Stolovi kafana povlače se jedan po jedan, kao dahovi iz pluća što klonu. Čovek koji je mislio da čeka — nekoga, ljubav, sećanje — već je ispio rakiju, kafu, a osmeh mu i dalje igra na usnama, kao plima što ne ume da se povuče. Pijaca sija — smokve, šljive, breskve, svaki plod poljupcem obasjan, previše blag da bi bio od ovoga sveta. Venci belog luka vise kao bledi meseci, da rasteraju bolest, zavist i tugu. Iz manastira dopire šapat psalama, monasi skupljaju grožđe kao svete slogove, dok masline, u vetru drhtave, čuvaju mudrost stoleća u svojim srebrnim listovima. II. A on — stranac u sopstvenom rodnom gradu — hoda pijacom, ne vidi stvari nego otkrivenja. Svaka smokva himna, svaka pletenica luka tajna pesma. Zrenje nije propadanje, uči, niti proba smrti. Zrenje je život što udiše sebe, uzdah koji bira radost. Smeje se s decom što senke bacaju po kamenu, kupuje breskvu iz ruke udovice, i seda tamo gde je n...
Прикажи све