(diptih)
1.
Dok se oblači, Elvira mi priča o svojoj majci.
Zamisli šta mi je juče odgovorila kada
sam je pitala: ko sam ti ja, mama?
Ne znam.
Odgovorila je:
Sigurno
si mi nešto dobro...
Onda Elvira plače na
mom ramenu i onda joj je, valjda, malo
lakše.
Hvala ti, kaže
iskreno. Ne znam šta bih bez tebe!
Ali ipak ne
želi da spava sa mnom.
Za sada, kaže.
Koliko dugo
može da traje vreme sadašnje, pitam.
Elvira se
pravi da me ne razume.
I ja znam da to njeno „sada“ znači „naročito ne sada“, kako
kaže Elvira.
Naročito ne
sada, kada je zapala u krizu srednjih godina i kada je uverena da više ne može
da vodi uobičajen seksualni život posle
menopauze.
Istovremeno, ona sve bolje izgleda I to ne
mislim, naravno, samo ja.
Kad smo,
nedavno bili na aerodromu, jedan poznati glumac...naočit čovek rekla je
Elvira...me je napadno gledao.
Ona, zaista, izgleda sve bolje. I ja joj to uporno ponavljam, ali ona misli da moje reči služe samo tome da bih je subotom uveče posle večere i čaši ili
dve dobrog vina,odvukao u krevet.
Znaš šta joj
se sada dešava? pita me u pola posla. Upravo sam, naime, pomislio da je stvar
među nama krenula, jer mi je dozvolila neke male nežnosti, što u poslednje
vreme nije činila.
Šta, za Boga
miloga?
Nekontrolisano
kaki.
Molim?
Onako, i kad
mora i kad ne mora. Jednostavno više ne konroliše peristatiku creva. I sve ja
to moram da čistim. Ali, ona je svega toga svesna i stid je. Mene zapravo boli
njen stid...razumeš?
A glumac, kako
te je on to gledao?
Ja sam veoma
svesna da sam još...kako da ti to kažem (postidela se)....privlačna sredovečnim muškarcima...
Zabolelo me
je.
Odjednom
odlučih da budem sasvim iskren.
Zabolelo me je
kad si to rekla. Ja, budala, zaokupljen displejima sa informacijama o odlascima i dolascima ,
strahom od pada, ne zaboravljam nikada da je sletanje opasnije od uzletanja, pa
onda ono redovno kašnjenje isluženih Jatovih aviona... nisam ni primetio tog
klipana.
Mislim da
grešiš. Čovek uopšte nije klipan, nego vrlo uspešan fillmski i pozorišni
glumac.
A šta sam ja?
Ona opet ćuti.
Znaš, kažem,
moram da ti priznam, to se i meni dešava.
Tebi...pa,
naravno...
Možeš da se
ironično smeješ koliko hoćeš, ali primetio sam da me ženske upravo poput tebe
ponekad gledaju, ali onako, kao kada ima još nešto iza tog pogleda.
Razočarenje?
Možda, draga
moja Elvira, ko to zna... Svi smo, na ovaj ili onaj način, razočarani ...
Ali, to je
drugo, dragi moj. Ti nikada nisi voleo žene svoje generacije.
Ja ne kažem da
su to žene moje generacije.
Ali, ne mnogo
mlađe, zar ne?
Mm...da...u
pravu si..ali ipak, već obeležene.
Šta ti to
znači? Kakav fašizam?
Ne, nisi me
shvatila. Obeležene znači na neki način emotvno izneverene ili bar ozbiljno povređene.
Lovac koji
sledi krvavi trag divljači.Kako se to ono beše zvalo? Krvoslednik?
Ne želim da se
upuštam u raspravu koliko je ona, Elvira, mlađa od mene. Osam godina. Devet.
Mnogo ili ne baš mnogo. Meni je to uvek bilo svejedno. I sada mi je svejedno.
A ja starim,
kaže Elvira i zakopčava grudnjak na leđima. Nezaustavljivo i nepobitno starim.
Eto...pomozi mi..
Pomažem.
Ona na to
iznenada kaže: neukusan si!
Molim.
Neukusan si.
Vrlo dobro znam šta misliš i u kom trenutku to misliš.
Primećujem da
joj je nos oštar. Inače sam uvek smatrao da je pisav, nežno pisav. mali i
blag. A uši su joj velike, blede, ispod poludugačke crne kose, koja se na mahove
razređuje i stanjuje pri dnu.
Mislim da si
ti osoba koja je operisana od svakog saosećanja.
Fijasko. Još
jedna propalo subotnje veče.
Dok je
sređivala garderobu, ustajala pa sedala, čekala taksi, gledala kroz pogrešan
prozor, onaj ka dvorištu a ne prema ulici, proveravala stanje baletanki na svojim
dugim nogama... iznenada je opet rekla: Znaš, neverovatno je da se ovakva priča
dogodila i mojoj majci. Poslednjih deset godina očevog života ona sa njim nije
progovorila ni reč. Pamtim taj muk, jezivu tišinu...ne znam ko je bio kriv,
samo mogu da naslućujem iz pozicije zrele osobe...
Taksi je
trubio uporno i nervozno i ona me je, pre no što će strčati niz malo stepenište
u kući , poljubila u obraz.
Otišla je i ja
sada jasno osećam da je to žena koja mi nikada nije pripadala, iako smo već tri
godine zajedno. Ne moramo da osećamo i mislimo isto. Dakle, ne mislim na to. To
se dešava ljudima koji su dugo zajedno. Ili se ne dešava. Ali, ovo sada ide u
pogrešnom pravcu. Definitivno, ma šta to značilo.
2.
U taksiju lepo
miriše na citruse i suve smokve, recimo, premda sam imala utisak da je čovek u
njemu predugo sedeo i perverzno buljio u mali televizor koji se drmusa na
komandnoj tabli. To prvi put vidim u našim taksijima.Nisam pretarano
indiskretna, mislim samo da je možda vreme da stvari vidim onakvim kakve jesu.
Taksisti je ova automobilska kabina zamena za kuću. I normalno je da čini sve
da se u njoj oseća prijatno.
Da li vam
smeta muzika, upitao me je.
Tek sada sam
primetila da on ne gleda televizijski program nego snimak neke koncertne
predstave. Gudači u atrijumu velike gotske crkve. Sunce koje isijava iznad
njihovih instrumenata, grana loze nadvijena nad tremom.
Napolju je
vejao mokar sneg.
Ne, naprotiv,
kažem i mislim čovek je sigurno obrazovan i ko zna kakva nevolja ga je naterala
da po ovakvom nevremenu dežura na taksi stanici.
Preturam po svojoj
ogromnoj mekoj tašni i shvatam da sam kod Gordana zaboravila četicu za zube. On
ima u ormanu deset novih neraspakovanih četkica za zube, ali ja uvek sa sobom
nosim svoju. I ne menjam je godinama. On menja svoju svakih mesec dana. Ne
razumem u čemu je razlika, ali razlika postoji. U svakom slučaju znam da se
neću vratiti po tu svoju plavo crvenu četkicu za zube sa mobilnom drškicom.
Posle petnaestak minuta kažem taksisiti: Ostavite me iza onog signala, jer uvek namerno silazim kod tog signala koji
upozorava vozače na prelaz preko pruge. To činim i sada, duboko posle ponoći,
jer volim da uzmem malo svežeg vazduha pre nego što stignem kući. Život je sada
tako kratak i možda ga što dužim šetnjama možemo učiniti podnošljivijim, mislim
i znam šta bi Gordon na to rekao. Ne moraš, ti ionako imaš zgodne noge...Ili
nešto u tom stilu. Suviše je predvidljiv.Za njega nijedna tema nije ozbiljna.
Možda je tako bolje. Lakše prolazi kroz zabranjeno, kroz crveno.
Čovek
zaustavlja taksi, izlazi i otvara mi vrata. Nešto što nisam očekivala niti sam
ikada doživela u ovom gradu. Muzika ima čudo dejstvo, ponekad, zar ne? Dok mu
plaćam vožnju, on stoji blago naklonjen, visok, uglađen, bled (tek sad primećujem da ima dugu kosu
neuobičajenu za njegove godine) i kaže zapanjujuće: Zdravo.Primećujem i da mu glas
drhti. Potom polako zatvara vrata i prelazi na drugu stranu vozila, zureći u mene
sa jedva vidljivim odsjajem u očima.
Otkud ta
potreba u muškarcima da se stalno, u svakoj situaciji, primereno ili najčešće
neprimereno, približavaju suprotnom polu, da osvajaju, kao da im je to zapis od
Boga?
Tiho sam ušla u
stan. Majka je spavala u svojoj sobi. Čas je glasno hrkala a čas mirovala, kao
da nije disala.
Nisam imala
snage više da se iscrpljujem sa njom, zaključala sam vrata njene sobe kao što
sam činila svake noći plašeći se da jednom ne ustane iz kreveta i padne niz strmo
stepenište.
U kupatilu sam
se brzo istuširala vrelom vodom pa zatim hladnom. Obukla plavi penjoar. Ušla u dnevnu
sobu i upalila malu podnu lampu, uključila
televizor. Bila je neka reportaža o Tokiju. Setila sam se reči jednog
Japanca koje je izgovorio prilikom jednog u nizu onih njihovih zemljotresa u
okolini Fukošime i nuklearnog reaktora: Plašiti se previše ili premalo je isto.
Da, zaista bi
se moglo i tako nazvati to osećanje stalno rastuće pustoši. Osetila sam teskobu
od toga.
Otvorila sam
prozor. Dugokosi taksista je stajao ispod svetiljke pred ulazom. Kad je začuo
prozor, podigao je glavu i mahnuo mi. Naši pogledi su se sreli.
Ujutro, pitala
sam se kako je taj nepoznati muškarac mogao da zna šta mi je tog trenutka u
glavi.
Kako je, uostalom,
mogao da zna za moju potrebu da se oslobodim ove duge vezanosti ... Da prekinem
tu vrstu uništavavajuće zavisnosti.
Docnije sam pakovala
majčine stvari koje će poneti sa sobom u bolnicu.
Iznenada postala je vrlo
prisebna. Tačno je znala gde se koji komad njene garderobe nalazi, gde peškiri,
gde lekarski nalazi, govorila mi je da pripazim na foto album...sve je bilo
sasvim kao nekada, ništa nije zaboravila, izuzev što me je zvala Ana, verovatno
je sada umislila da sam pokojna tetka. Uzalud
sam joj govorila: ja sam Elvira...tvoja mala ćerka, tako sam rekla, i još:
mama, pogledaj me...
Ona je
iznenada zaplakala. I plakala je tiho cvileći sve vreme dok sam je pakovala.
Ne, to nije
zaborav, pomislih, to je nešto dublje. Zaborav je razumljiva stvar, a ovo je
nešto sasvim nerazumljivo i zato strašno.
O tome sam
mislila dok sam majci presvlačila pelene, o toj drugoj, tamnoj strani zaborava.
Nekako baš u
isto vreme zazvonio mi je mobilni. Gordan se javljao sa posla uvek tačno u
devet i trideset ujutro, pre jutarnje pauze za doručak. Hej, pa ti si potpuno
zaboravila na mene...Kao da sam četkica za zube...rekao je veselo.
Mogla sam da
mu kažem ... da zaborav nema svoju konačnu formu. Toliko sam znala iz majčine priče. Ali, zašto?
To na kraju krajeva ništa ne menja.
Umesto svega,
ćutala sam.
Pomislih,
možda sam i ja kao majka? Možda bih mogla deset godina da ćutim sa nekim muškarcem? I da sve zaboravim.
Zato nervozno prekidam
vezu, tražim onaj noćašnji zgužvani papirić u svojoj tašni i zakazujem taksi...
Ja sam
...Elvira, kažem.
