MILAN TODOROV: UGOVOR

                                             Sve u ovoj priči je izmišljeno, imena, događaji, mesto. Jedino je stvarna priča.

      Živećemo zajedno, dogovorili smo se na samom početku, samo dok nas to u potpunosti ispunjava. Bilo je to nešto kao ljubavnički ugovor.U njemu  je najvažnija bila zaštita naših ponovo stečenih ličnih sloboda. Oboje smo već pre toga bili u braku. Ovo sada je bila naknadna igra sa sudbinom.

      Na koliko ćemo potpisati, pitao sam je. Možda tri meseca, rekla je neodlučno. Šta misliš da li sam preterala sa pićem večeras? Od dva Musolinija se još niko nije opio.Bojim se da sve ne pokvarimo tim obavezivanjem unapred, rekla je i čvršće se privila uz mene. Mislio sam  na malo duže... Koliko duže? Šta ja znam. Ljubav na probu, probni rad srca. I tela, što to ne spomenuti u ugovoru. Nadnica za žlezde? Rekao si zvezde, ako se ne varam... Natočio sam još jedno crno vino u duboku čašu, dopunio je esencijom prirodne maline i presekao sve to sodom.
Potpisali smo na dve godine, ni dana više.

........

      Dve godine smo bili zajedno. Možda i koji mesec više. Jedno veče smo sedeli za stolom. Na stolu su stojali ostaci putera u staklenoj posudi, polukilogramski uski crni slovenački domaći hleb, staklenka sa žuto mrkim indijskim karijem i dve dopola prazne čaše. Ha, pomislih, ipak postoji trenutak kada se čovek odluči da kaže „dopola prazna čaša“ umesto „dopola puna“... Posmatrao sam  je kako mrvicu hleba bridom svoje uske duge šake gurka čas levo čas desno. 

      - Prestani da tako zuriš u mene...- rekla je. - Ne kiseliš krastavce...

Da bih nekako ispravio već načinjenu grešku pružih ruku prema njenoj ruci koja je mlitavo ležala na stolu. Ona trznu nadlakticom i sklopi ruke na grudima.

-          Ne želim da od ovoga pravimo melodramu!

      Onda je otišla u kupatilo i tamo ostala tačno trideset minuta. Iako sam navikao da je čekam, ovo je bilo predugo čekanje. Zapravo, imao sam takav mučan osećaj zbog toga što je bilo jasno da nemam šta da čekam.

     Mogao sam da brojim do sto i nazad, da duboko uvlačim vazduh i stomak i posle ga nečujno i polako, kao operski pevač ispuštam kroz nos... Nisam učinio ništa od toga, samo sam sedeo leđima malo čvršće prikovan za stolicu, malo uspavnijeg tela nego pre toga.

      Kada je napokon izašla, rekla je:

-          Ovih dana ću poslati nekog po svoje stvari.

...........................

      Ništa se nije dešavalo.

Prolazili su dani

      I posle nekoliko nedelja je došao taj neko. U stvari, pre toga me je nazvala telefonom i rekla da će doći taj čovek.

Samo nije baš tako rekla, nego:

-          Srđan će doći po moje zimske stvari.

I dodala, kroz prigušen smeh iz grudi:

-          Ne sve, naravno. Par sitnica...onaj zeleni šal iz Nepala...crvene Tigrove čizme za štrapac po lapavici...i onu skijašku kapu iz Lavinja. Mislim, da je to to.  Šta ti misliš?

Mislio sam ko je taj Srđan.

-          Ma, da, rekao sam, to je to.

-           Ostalo, molim te, baci u đubre. I...čuvaj  mi se.

      Ćutao sam. Nije više ništa rekla. Nije ništa pitala. Zbog toga nisam imao želju da bilo šta kažem o našem ugovoru. Na primer to da postoje pravno ništavni ugovori. Takvi su svI oni koji se sklope u stanju trajne ili privremene neuračunljivosti. Ili u stanju alkoholizovanosti.

Ćutao sam nekoliko sekundi.

Još je bila na vezi.

Zatim sam sklopio telefon i odložio ga u džep kao mrtvu stvar.

Bio je to neki nepozati fiksni broj sa koga je zvala. Ostao je zabeležen u momoriji i znao sam da je najpametnije da ga odmah obrišem.

...................

      Njene stvari su bile uredno složene u velikim crnim kartonskim kutijama u američkom plakaru.

Srđan je bio zapanjen.

-          Čoveče, koliko toga stane u jedan kofer za jednu zimu!

      Nisam ništa rekao. Osećao sam se između njega, tog mladog čoveka sa minđušom u uhu, Sandre i prizora našeg bivšeg života kao u Minotaurovom lavirintu. Ipak, bio sam i ja zapanjen, ali iz sasvim drugih razloga. Zurio sam u sve te delove Sandrine garderobe koji su nam se rastvarali pred očima kao u nešto što sam gledao u nekom snu i što bi izbledelo da ga nisam ponovo ugledao na svetlosti dana. Duboka crna tašna na preklop sa žutom kopčom. Okovrtanik od lažnog krzna. Uvek se protivila izlovljavanju životinja radi nečije bunde. Raznobojne vunene dokolenice. Jedno zeleno malo ćebe...One čizme u boji lilihipa...

-                Da li bi hteo da mi pomogneš da odnesem stvari do kola, pitao je Srđan kao nešto što se podrazumeva.

-          Naravno, druže.

      Dole, kod kola rekao sam mu, sa knedlom u grlu:

-          Možda bi najbolje bilo da  ona pogleda ovo što je ostalo. Možda tu još ima nečega vrednog...u tom...haosu...Reci joj. A ako ne...sve ide u đubre.

-          Haos! -  rekao je Srđan bodro i zalupio gepek. Ili je rekao:  Ćaos. Prošao je tramvaj i zaglušio nas. Zatim je dodao gas.

      Nisam znao šta mu to znači. Da li će doći po njih. Možda da je nazovem? Zašto?

Da se ne bih previše bavio trilemama izvadio sam mobilni, potražio njen novi  broj i kliknuo delete.

      Lukava elektronika me je pitala: Da li stvarno želite da izbrišete ovaj broj?

No.

      Odustajem draga moja Nokija, rekoh. Pogledao sam gore, prema stanu i osetio bol u vratu. Za sada još ništa opasno, znao sam, samo opomena. Ipak, osećao sam da u tome ima još nešto od dolazećeg vremena a to nešto se moglo komotno sažeti u misao da svako, pa eto i ja, u jednim momentu shvati da najviše na svetu voli sebe.

      Popeo sam se u stan, otvorio plakar, ali nisam znao šta tražim u  njemu. Onda sam zapazio kutiju u uglu. Pravilnim školskim slovima Sandra je napisala na njoj: STVARI ZA LETO. Otvorio sam kutiju. U njoj je bilo nekoliko belih kamičaka sa neke hrvatske plaže i njen letos nošeni kupaći kostim iz dva dela. Uzeo sam ga u ruke. Okrenuo, rastvorio, pomirisao, zatim se brzo svukao i obukao te najlonski crvene gaćice a na grudi stavio brushalter.

      Posmatram se u ogledalu.

Ne, nisam fetišista. Želim samo da znam kako se ona osećala u tome, dok su je muškarci, ja i toliki drugi, gledali u tome.

      Žmurim, dugo žmurim. Onda prstom prelazim po ivicama korseta.Potom ga stavljam u usta. Da li je slan?

Ne osećam ništa. Šta ja uopšte znam o njoj? I kuda me vodi ovo što sada idem  njenim izgubljenim tragovima. Ja nisam ona, ona nije ja. Krug je zatvoren. Još na samom početku naše veze.

     Tako obučen otišao sam u kuhinju, seo uz prozorski radijator i polako ispijao buteljku plavca dok nisam osetio da sam prepio i da me opet žiga ona bol u potiljku.

      Da li se plašiš smrtii? Često bi me to pitala.

Da, plašim se, mislio sam, ali joj ni po koju cenu nikada to nisam priznao. Plašim se zapravo onoga što prethodi smrti, ali kako to nazvati i kako to prepoznati kada nastupi?

Ne znam kako sam se dovukao do neraspremljenog kreveta i zaspao.

................

      Bio je petak, kraj nedelje, neuobičajeno tiho. Možda zbog sumaglice i inja koje je okovalo prozor koji gleda na ulicu. Ustao sam, začudo, čilo i brzo uskočio u tamnoplavu trenericu u kojoj sam se u kući najprijatnije osećao. Na nepristojnu epizodu sa njenim donjim vešom podsećalo me je klupko šarenih krpica pored radijatora. Skupio sam ih u šaku i ne razmotavši ih ubacio u najlonsku vrećicu koju sam odložio pored prepune kante za smeće.
       Uključio sam tost. Pristavio kafu da se kuva. U mali porcelanski tanjir položio sam prepečeni crni hleb i na njega linuo nekoliko kapi maslinovog ulja. Dok sam jeo, osećao sam kako mi se polako vraća raspoloženje. Pomislio sam na ono što sam negde čitao da su monasi ili kaluđeri dobijali hleb sa maslinom kada bi polazili na duga i teška putovanja. I da li se mi krećemo svojom voljom po ovom svetu ili se Zemlja kreće mimo naše volje? Ako smo na brodu, da li putujemo mi ili brod?

      Da budem iskren, sve ovo me je iznenadilo. Naročito bujanje dobrog raspoloženja. Koliko ima do novih šljiva, mrmljao sam veselo sebi u bradu. Još desetak dana i dani će postati duži. Koliko? Onoliko koliko vrabac skoči od mrve do mrve, kao što se govorilo. Počinjao sam da se pitam da li sam to ja. Da nisam neki drugi čovek? Da li je to zbog kraja godine? Vreme kada se svode računi i podvlači crta, pa kad čovek to nekako uradi sam sa sobom, može čiste duše, valjda, da gleda u naredne dane, ne sluteći pritom nikakvo zlo.

      U takvom raspoloženju smotao sam i preostale Sandrine stvari u veliku providnu vreću i sa kantom za smeće u jednoj i džakom ženske garderobe u drugoj sišao do kontejnera. Ispraznio sam kantu u njega, boca je udarila o lim i rasprsla se ciktavo. Onda sam pažljivo položio džak sa Sandrnim suknjama i blezerima na poklopac kontejnera, računajući da će to nekome koristiti.

      Kada sam došao nazad u kuhinju, brzo sam prišao prozoru i sa četvrtog sprata bacio pogled na ulični kontejner. Moje vreće sa garderobim više nije bilo, neko je bio stvarno brz.

      Zatim sam detaljno pregledao sve fijoke. U jednoj su bile slike, većinom njene. Ja nisam voleo da se fotografišem i u društvu bih uvek tražio da meni daju aparat jer nisam fotogeničan. Izdvojio sam sve slike na kojima je bila Sandra, sama ili sa nekim drugim poznatim i nepoznatim likovima  i pažljivo ih isekao makazama na rezance. Nisam mogao da ih spaljujem, jer u kući nisam imao nijedno otvoreno grejno telo osim mlakih čeličnih radijatora.

      Pregledao sam i orman sa knjigama. Izdvojio sam nekoliko na kojima je bila Sandrina posveta. Druge boje Orhana Pamuka, Avanture nevaljale devojčice Marija Vargas Ljose...Šta sa njima? Pažljivo odvojiti stranu broj tri, onu prvu belu na kojoj se ljudi potpisuju i zgužvati. Naravno.

      U kuhinji sam pronašao neke sitne stvari koje je ona donela. Kašičicu za kuvana jaja, dve duboke keramičke šolje za belu kafu, hvatač vrelih krompira, platnene salvete sa monogramom...

      Kada sam pretresao valjda celu kuću i obrisao sve Sandrine vidljive tragove skuvao sam jjoš jednu tursku kafu i pozvao onaj fiksni broj umemorisan u mom mobilnom telefonu. Zvonio je dugo, ali se niko nije javljao. Na kraju, kada sam već hteo da prekinem, uključila se automatska sekretarica... Ledenim glasom molila me je da ostavim poruku. Prekinuo sam vezu, bez reči. Kakvu poruku, misilo sam.Šta reći smisleno? To ne bi trebalo da bude ništa što bi ličilo na ironiju ili nekakvu sramnu aluziju. Kakav si ti to pisac, kada ne umeš da smisliš poruku za krah...(slučajna štamparska greška?) za kraj jedne sasvim pristojne veze?

      Gledao sam kroz prozor i smišljao tu konačnu poruku. Trebalo se stropoštati do dna. Iz radija  su dopirali zvuci Listove ha mol sonate...

      Napolju je provejavao sneg pomešan sa kapima kiše. Ništa određeno ni napolju, pomislih.

      I onda začuh klik, kao kada stakleni kliker u dečjoj igri klikne u drugi staklenac u praznom prostoru. Stigla mi je poruka. Nisam imao ni najmanju dilemu od koga je: „Nemoj me više zvati. Nemoj da se ovo ponovi jer ćeš me razočarati i mogla bih prestati da ...“

      Nastavak poruke ne vidim,  jer je ekran na mom telefonu suviše kratak i uvek mi prikazuje samo delimične poruke. Pošto su one, po pravilu, tipske, ne moram da tražim taster za pomeranje pozicije teksta.

      Ne pitam se šta je u nastavku teksta. 
Odgovorio sam OK.

      OK, to je, valjda, dobro?