MILAN TODOROV: DEPONIJA

     
    

         Ne zna zašto je dovodi na taj nasip. Ne jednom, već dva meseca uzastopce. Zapravo, od kako su postali sasvim intimni. Mesto  je skrovito, ali nije nimalo privlačno. Pre liči na divlju deponiju svega i svačega. Sam nasip je, doduše, čist i ogoljen, ali oko njega leže ostaci starog nameštaja, automobilske školjke, perje zaklane živine i ko zna šta još.To je stari dunavski nasip koji je bio zamišljen kao prva odbrana grada od poplava. Posle je Dunav skrenuo tok istočnije, povukao se u ravnicu, a između nasipa i reke nikla je fabrika za proizvodnju viljuškara. Tu je radio njegov Stojan, dok se nije penzionisao i ne dočekavši poštara sa prvom penzijom, umro na ulici, ispred ulaza u zgradu u kojoj stanuju.
         Fabrika se lepo vidi sa nasipa. Samo, to više nije ta farbrika. Metalna hala livnice je popuno zarđala. Limeni krov na njoj je na više mesta proderan i šiljci njegovih ivica deluju apokaliptično. Tu je i red natrulih drvenih baraka u kojima su razvaljene tuš kabine, deo za presvlačenje, klozeti...

         Sve to, gotovo nesvesno, mehanički posmatra sa nasipa dok čeka da se Jelena dovede u red, očešlja, popravi šminku. Onda uključuje motor na očevom starom opel kadetu da se malo zagreje, nikada ne kreće od prve, malo čeka i puši sedeći na prednjem sedištu sa nogama na zemlji i širom otvorenih vrata automobila, zakopčan. Onda ona baca kroz prozor, onaj na desnim, zadnjim vratima, nekoliko upotrebljenih vlažnih maramica i to je  znak da i on baci opušak i krene ka gradu koji se presijava na poslednjem večernjem suncu.

         Ovaj put je malo drugačije. Ovaj put, u stvari, ništa ni nije bilo između njih. Samo malo gurkanja, natezanja, nemog prepiranja i odustajanja. Nikakvog durenja, nikakve glasne prepirke. Skoro nikakvog povoda, bar ne onog koji bi bio jasno uočljiv, postojan i ozbiljan.

-          Ne želim više da dolazim ovde – kaže ona toliko odlučno da je on gotovo ne prepoznaje.

-          Zašto?

-          Možeš neku drugu da tucaš na deponiji... Ali, mene ne...Razumeš li ti to uopšte?

-          Da li je to kraj? pita iako po boji njenog glasa i izrazu lica naslućuje da jeste.

-          Nije kraj. Možda možemo da ostanemo prijatelji...

-          Dobro – kaže on i dodaje – Samo, ti znaš šta ja mislim o prijateljstvu između muškarca i žene.

-          Moguće je – kaže ona iako ne veruje da je to moguće  između njih dvoje.

-          I na daljinu? – pita on.

-          Ti zaista odlaziš? – odjednom se trgne.

-          Još nije sigurno. Latinka je poslala pismo.

-          Lepo je imati tetku u Kanadi.

-          Ne znam da li ću otići... - ponavlja i misli na majku.

-          Ja neću nikuda odavde. Možda nam  je tako suđeno.

-          Ti bar imaš nekakav posao.

-          Nije to posao.

-          Svejedno.

-          Javi se pre nego što odeš.

On ćuti i vozi. I ona onda ćuti.

Posle pola sata on je ostavlja na pijačnom trgu, koji noću služi kao poslednji gradski parking gde u kasno veče još može da se nađe pokoje mesto za parkiranje. Sačeka da ona otvori  kiosk u kome radi celu noć, razgrne metalne šalukatre, upali reflektor iza i ispred kioska i onda  jednom kratko i jednom dugo stisne sirenu pri odlasku.

-          Moram da prekinem to – kaže on  u sebi, ne znajući kako da nazove „to“, što se od nedavno pojavilo između njih.

-          Ovo je kraj – kaže ona glasno, jer je još rano za posetioce koji njen kiosk smatraju poslednjim utočištem pre fajronta. – Ovo mi zaista nije potrebno  – govori ona sada već u sebi, dok starijem gospodinu i gospođi koja je s njim pakuje bombonjeru koju će odneti nekom dragom, nekom ko je zaslužio tu malu pažnju od ljudi kojima to predstavlja, sudeći po izgledu i godinama, priličan izdatak.

          Stariji par odlazi. Jelena gleda za njima. Primećuje da on jedva primetno vuče desnu nogu i da se ona, zbog toga, samo ovlaš pridržava za njega ne želeći da mu, uprkos bolesti i godinama,  uskrati ulogu zaštitnika, pokazujući time poštovanje koje je on izgradio u noj za sve vreme njihovog zajedničkog života. U jednom trenutku, učini joj se da starica nešto govori upravo o njoj, jer se obe stare prilike okreću i gledaju u pravcu kioska ispred koga ona razvrstava večernju štampu i sitnice koje se u to doba noći ne mogu nigde drugde u blizini kupiti, koje možda i nisu preko potrebne, ali koje ljudi ipak kupuju kao da će noć pred njima biti poslednja i kao da nikada više neće svanuti jutro: pivo, žvakaće gume, higijenske gumice, salvete, čačkalice, plastične čaše, grikalice, vakumska pakovanja slanog suvog mesa, konjak, vino, med, čokolade, ženske gaćice, naučno fantastične romane, pelene za odrasle, cucle za bebe, dvopek i apsint, kalodont i test za trudnoću, tampone ili gel za kosu.

         Dok ne nastupi ponoćna gužva ona čita magazine. U Supernovi joj pažnju privuče tekst o nekom kanadskom prefesionalnom fotografu koji je načinio portrete pedeset parova koji su bili zajedno od dva meseca do šezdeset jedne godine. Fotografisao ih je uvek sa iste razdaljine, istim aparatom, pod istim osvetljenjem. Kada je kasnije na mrežastu horizontalnu podlogu razastro pojedinačne portrete...

           Ostavlja magazin u policu, jer je naišla nova mušterija. Klinac za koga sumnja da je punoletan. Ipak mu prodaje nekoliko limenki piva i durex gumice.

           Uzima iz police magazin Supernova, vraća se onom tekstu o fotografisanju parova.

To je umetnički eksperiment koji je ne zanima previše, ali odlučuje da ga ipak pročita do kraja.

Kada je kasnije na mrežastu horizontalnu podlogu razastro pojedinačne portrete... pokazalo se da su profili parova bezmalo identični a razmak između njihovih očiju se poklapao u milimetar.

            Sklapa magazin, pazeći da ne ošteti njegove sjajne oštre ivice. Misli da je tekst izmišljen, da je pisan po narudžbini. Ne postoji mogućnost simetrije sa nekim. Svi smo toliko svoji i posebni. I ova noć je posebna, svaka je noć posebna, jer je grad pun osobenjaka, preispoljnih ludaka, perverznjaka, manijaka i latentnih samoubica.

  

           U isto vreme, on prelazi malo košarkaško igralište koje se sćućurilo između parkinga i ulaza u zgradu u kojoj stanuje sa majkom. Nekada su stanari pokušavali da oko tog igrališta zasade breze, ali su posle nekoliko neuspelih sađenja odustali. Breze su se gušile i venule. Nešto im nije prijalo na tom mestu. On je bio poslednji koji je istrajavao u letnjem zalivanju i zimskom oblaganju mladih belih stabala. Otac je tada  već poboljevao. Mislio je kako bi bilo dobro da sačuva bar jednu brezu. Možda bi sačuvao oca?

          Podiže pogled. Majka, kao i dok je otac bio živ, stoji nepomična na terasi, u staromodnoj haljini koja je sada već preširoka za njeno telo i čeka ga.

          Uvek  joj govori da to ne radi. Ali, ona to radi, uvek, kao da je to još jedini preostali smisao njenog života. Stoji, nagnuta i nežna i njemu se čini kao da će se svakog časa slomiti te pasti sa drugog sprata te oronule četvorospratnice.

         Sofija ga ne primećuje dok joj prilazi poprečnom linijom igrališta. Trebalo je da se sasvim približi i da joj mahne. Prilazeći, video je kako prinosi ruku ustima. Već mesecima prigušuje svoje kašljanje. Ali, on bi uvek registrovao baš taj njen pokret dok prinosi ruku ustima i znao je šta se dešava.
         Na prljavom asfaltnom terenu košakaškog igrališta nevešta dečja ruka je kredom nacrtala ogromnog dinosaurusa. Pokušava da misli o tome, ne o današnjem danu, ne o večeri i ne o sutrašnjem danu, nego o dinosaurusima iz praistorije.

         Šta znam o dinosaurusima? – pita se. Živeli su pre 95 miliona godina. Bili su teški kao deset slonova. Imali su ogromnu glavu i jake, džinovske  kljove, za napad i za odbranu. Pa, ipak su iščezli.

         Zašto su umrli dinosaurusi, upita se. Setio se onog starog vica po kome je ta ogromna i moćna životinja nestala sa zemlje jer mu dinosaurica nije dala i nasmejao se krto, u šaku.