paradoks

Da je morao da sluša ove naše, Van Gog bi sebi odsekao oba uha. Kod nas crna mačka ima sedam života! Nije zdravo odmah skočiti u more. Zato na letovanje idemo svake prestupne godine. Ovce se šišaju jednom godišnje, ali našem narodu mnogo brzo raste dlaka. Vođa je formirao nezavisnu komisiju da ispita demokratičnost režima. Teško njima ako slažu! Predsednik je primio  najuspešnijeg sportistu, i onda ga ubedljivo  savladao pred kamerama. Mi ne pravimo probleme tamo gde ih nema, nego samo tamo gde ima – nas.

Pisma u vezi s tetka Olgom ( prvo pismo ) ...Javlja mi se tugaljiva misao da ne postoje samo bogati ljudi i sirotinja, nego i sirotinja duhom. Kad me obuzme dobar roman, mislim sa setom: Ovo je samo umetnik mogao napisati . Ima nedelju dana da pred spavanje čitam Tri ratna druga Eriha Marije Remarka i to me čitanje smiri da mogu da zaspim. „Normalan čovek postaje melanholičan kada se spušta mrak. Prosto tako.“ Ne volim kada mi se zbog knjiga javljaju suze. I sve mi se u mislima, ponekad, lepo naniže: kao dukati u đerdanu izlaze mi pred oči razne slike, vidim ljude i poslove koje treba da uradim, a onda sve ispadne bledo, razvuče se ili ode na drugu stranu. Izgleda da preterujem u razvodnjavanju briga i misli, a zapravo ne preterujem. I jutros sam ustala lomna, u meni je pucketalo i krkljalo, nisam ni Vasilija odmah htela da probudim. Tako sam se našla u dnevnoj sobi. Krenula sam jutros da prikupljam pribor za čišćenje i krpe po kući kada je na vrata banuo rođak iz Kanade, ...

Nema potrebe da đavo dolazi po svoje. Srbija će uskoro otići dođavala! Vlada očigledno nije zadovoljna što su penzioneri jednom nogom u grobu. Malo je to! Najpametniji Srbi napustili su Srbiju. Uskoro će u Srbiji ostati samo doktori nauka! Srbija nema izlaz na more. Međutim, i da ima more, ne bi imala izlaza! Najefikasnija pomagala naših političara u penjajnju do vrha su lopovske merdevine! Novac građana Srbije je preusmeren... Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Domovino, ti si kao zdravlje... Nema ti leka!

On je rekao kako je lepo da smo se sreli nakon toliko-toliko godina, tačnije posle dvadeset i osam. On je rekao kako je čudno da smo se sreli tu gde smo se sreli. On je rekao, uzeo je od nekud za primer Hajnea, ni Francuza ni Nemca, kako rascepjenost u jednoj stvari daje čvrstinu u drugim. On je rekao kao nalazi sebe u svakoj misli koju voli. On je rekao da ga prožima ozarenost kada sretne ljude koji su mu dragi. On je rekao da stalno sebe preispituje, i onda govori sebi o tome. On je rekao kako je radio danju i noći, sedam dana u nedelji. On je rekao da mora da pamtim da je bio siromašan kao crkveni miš. On je rekao kako se sve bogatio i kako je gubio i dobijao pare na berzama u Londonu, Njujorku i Parizu. On je rekao da je umeće osetiti kada novac mora da miruje i kada mora da se kotrlja. On je rekao ovo i ono i nije zatvarao usta. On je rekao par suvislih rečenica o skoro obavljenoj svadbi njegovoga sina Borisa i kako ga je sve to koštalo dosta para i kako mu je bilo prijatno da ...

Njega bogatstvo nije promenilo. Pre ker nije imao za čega da ga ujede, a sada ni savest nema za čega da ga ugrize. Istina je da među poginulim ima i civila. To je samo dokaz da odelo ne čini čoveka. Vlast ima krizu identiteta. Ne može da prepozna narod. Opredelenje je da se poveća broja kontrolora u tramvajima, a ne u državnoj upravi. Od državne uprave nema koristi. Cena dostojanstva sve je manja. Prodaje se ispod svakog dostojanstva. Kada nekome satira obezbeđuje egzistenciju i to je satira. Plaćam članarinu u svim partijama. Nisam spreman da se kockam. Ako nema drugog života osim posle smrti, onda nam nema života. Lako je gladnima da štrajkuju glađu. Oni se ne odriču ničega.

Alisa u zemlji čuda je Srpkinja. Mrtvi se prevrću u grobu, jer je u toku postupak ekshumacije! Mnoge je pojeo mrak, jer on ima strašno brz metabolizam. Da ne bismo opet izgubili u miru ono što smo stekli pobedom u ratu, mi smo rat izgubili. Nezaposlen sam već desetak godina. Molim državu da me više ne smara. Srednjak! To je naš prst sudbine. Živ bio i veliki ti vođa porastao!

      „Ljudi, šta će meni kauč?!“, iznenada je uzviknuo Bora Spaček dok je u društvu prijatelja iz najranije mladosti ispijao pivo u kafanici „Zlatni kavez“.              Uzviknuo je to baš usred Mišine priče kako mu je, na jednoj od njegove tri  legendarne rutinske operacije, srce stalo i bilo zaustavljeno, ni manje ni više, nego ravno 27 minuta.             „ Kakav sad  kauč?“, pitao je Miša u opštem žagoru koji je izazvalo Borino neočekivano i apsurdno pitanje.             „Bračni kauč, onaj veliki, na rasklapanje, sa federima“, sasvim mirno, kao da je to nešto što se podrazumeva, odgovorio je Bora.             „ Veliki krevet ti stvarno više ne treba, sada kada si uspeo da se srećno razvedeš", dodao je Luka, mršavi pedeset...

Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori. Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad. Devojčica kaže majci: „Nema...“ Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog„nema“? Ta reč predugo traje. Majka kaže: „Pogledaj još malo...“, i dete ponovo iščezava u đubretu. Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad ima četvore oči. Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi. Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da du...

Čipovao sam svog psa. Sad liči na gazdu. Srbi su nebeski narod, samo je oblačnost trenutno veoma niska! Obruč oko žrtve se steže, tako da će ona vrlo brzo biti idetinfikovana. U jednom trenutku ceo život mu je proleteo kroz glavu, a onda je i glava poletela! Lud više ne mora ništa da radi zbunjenom. Mi već znamo i sami šta nam je činiti. Najmanje pomoći stiglo nam je iz zemalja koje su nas bombardovale. Ne može se stalno dobijati! Koncentraciona vlast nije ništa novo. Svaki logor je to imao! Ovakve pljačke veka ne pamte ni najstariji stanovnici naše zemlje.

Od danas glad više neće kucati na moja vrata. Uspeo sam da ih prodam! Zna policija da štrajkači nisu primili platu. Dobili su džabe batine! Naši političari se nadaju da će za njih glasati pošteni građani. Suprotnosti se privlače! Otkad smo na repu Evrope, ne dozvoljavamo nikome da nam radi iza leđa! Za sve naše nevolje kriva je vlada... Ali to nije njena krivica! Prva izjava našeg predsednika posle ulaska u EU biće:“Ko nas gurnu!?“ Ponekad delujemo kao da smo normalan narod. U pitanju je kriza identiteta!

On je i Bog i batina. Još jedan primer gomilanja funkcija! Nije on paradajz turista. Poneo je na more i paprike! Srbin ide u raj, jedino kad Sveti Petar časti! Srbi su nebeski narod, tako da im ni pakao ne pada teško! Ako me oči ne varaju, vreme je za drugu dioptriju! Posle mene – Beograd na vodi! Vaga je pokazala da imam osamdeset kilograma. Moja žena mi je uzvratila istom merom! Socijalnim programom vlade, sirotinja je kod nas u potpunosti zaštićena. Niko ne sme da je bije!

U detinjstvu sam običavao da ližem lizalice i slušam razgovore starijih, pa i kasnije sam pratio razgovore. Pamtim, posebno sam voleo da prelazim jezikom između crvenih i belih brazda na lizalici. Kod nas u palnci imao je berbersku radnju Mitar Glavonja i ja sam s lizalicom prolazio tuda, a i u radnji se šišao. Taj Mitar umeo je da prepriča film, rekla je majka, na svoj način, tako dobro da ga razume i onaj koji ga nije gledao. Tako sam imao priliku da ga slušam i razumem i ne razmem, a mnogo o njemu sam docnije pokupio od ljudi koji su ga bolje znali. I danas umem da se vratim na sve to, s manje ili više nostalgije. Mitar je bio poznat i po izreci koja se pronela po palanci: „Kajsije su najbolje kada su malo kvarne, kao i malo kvarne žene“. On je, pored berberskog posla, radio i kao blagajnk u kinu Slavija i bioskopska blagajna bila je za njega i one oko njega sveto mesto. Kao blagajnik u bioskopu radio je dva puta nedeljno, imao je ugled, posebno mu je rasla cena, pamtim i sam, ka...

U mestu u kome živim renovira se trg. Na trgu se nalazi i zgrada lokalne uprave. U zgradu se ne može ući sem sa trga. Lokalna televizija u svom dnevniku obaveštava građane kako je predsednik opštine sa saradnicima obišao gradilište trga. On i njegovi saradnici inače svaki dan preko tog gradilišta ulaze u zgradu u kojoj rade. (anonimni komentator u POLITICI, 16.08.2014.)

Zima našeg nezadovoljstva, to su u Srbiji četiri godišnja doba! Predsednik Srbije je predsednik svih građana, a ne samo onih koji jedu svaki dan. Kod nas se uvažava pretpostavka nevinosti. Ja bar tako pretpostavljam! U potpunosti su ispunili predizborna obećanja. Što bi se reklo - do jaja! Novine žive jedan dan. Novinari ni toliko! Ujeo me je komšijin pas pa sam ga ubio. Kao kera! Dvadeset godina nam pričate isto. Kako nam to više ne dosadi? Biti političar u Srbiji je prilično nezahvalno. Niko ni hvala da ti kaže što rizikuješ da te uhvate u krađi.

Moraćemo da organizujemo prevremene izbore. Narod je  zaboravio obećanja! Opozicija traži da i ona dođe na vlast. Kao da vladajuća stranka nema većih budala! Bili  smo poslednja komunistička država u Evropi. Više nismo komunistička! Mi smo poznati kao narod kome ne treba mnogo. Ali ovo je previše! Vlada koja od Srba pravi majmune, ne boji se revolucije... Samo evolucije! Ne razumem kako je moguće da na kraju pobedi razum... Ja sam Srbin! Bili  smo ružni i dužni. Srećom, ohrabruje razvoj kozmetike! Minut ćutanja - aforizam bez reči!