Vidim, na trotoaru kontejner za đubre. Nad njim nagnuta
mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome
nešto govori.
Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge
kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala
Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.
Devojčica kaže majci: „Nema...“
Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog
večnog„nema“? Ta reč predugo traje.
Majka kaže: „Pogledaj još malo...“, i dete ponovo
iščezava u đubretu.
Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam
siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u đubre. On ih stavlja u plastičnu kesu
i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj uđe u kuću. Glad
ima četvore oči.
Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je
potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo.
I zlo dolazi.
Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je
pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam
video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga
ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu.
Zaboravljen, kao i stara reč - zadužbina.
Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim
kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?
Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne
ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši,
bankari, industrijalci... niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu,
stipendiju, topli obrok za sirotinju... Kome će sve to da ostave? Svojoj deci?
Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko
neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.
Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.
I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari
trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali
otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše
zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne
popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati
stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen
jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da
stanu u plastičnu kesu.
Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par
koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.
Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ
nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u
prevrnutim grombi-kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki
otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate... Prevrću
po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih -
đubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više
nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobođeni su...
Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku „Nekretnine“,
video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest
miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po... Zanimljivo, među
tim cenama nije bilo nijedne od milion evra - jedine koju bi mogao da plati
dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da
najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom
kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se
nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, građenoj
1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s
vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.
Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari
kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na
puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu
Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava
(omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne
mokasine.
Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti
zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da
angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i
mnoge pape, unajmljivali Mikelanđela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u
istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.
Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu
da misle o tome.
Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su
večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to
biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života
ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija
Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo
ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i
ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka,
preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak - belo
ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj
čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na
kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare,
Jevreje, Jermene i Turke - postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će
tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava
zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo
godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo
dvorani slušati Johana Sebastijana Baha - hladne odseve metematike i kristala.
Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save
Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i
bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u
četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog
Kutuzovljevog generala Miloradovića... Grof Sava Vladislavić je, inače,
poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car
oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.
Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa
dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se
okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog
života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom
univerzitetu, sem velelepnog hotela „Bristol“, gotovo čitavu Karađorđevu ulicu
i park kod Železničke stanice.
Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do
Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole
Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih
bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz
koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu,
bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.
Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili
džimrije, što bi rekao narod - naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je
veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima,
jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra
pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko
ima, nego onaj ko se navikao da plaća.
Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati
večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da
mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao
tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže -
ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.
Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me
sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih građana, gde ću ostatak večnosti
preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.
Нема коментара:
Постави коментар