„Ljudi, šta će
meni kauč?!“, iznenada je uzviknuo Bora Spaček dok je u društvu prijatelja iz
najranije mladosti ispijao pivo u kafanici „Zlatni kavez“.
Uzviknuo je to baš usred Mišine
priče kako mu je, na jednoj od njegove tri
legendarne rutinske operacije, srce stalo i bilo zaustavljeno, ni manje
ni više, nego ravno 27 minuta.
„ Kakav sad kauč?“, pitao je Miša u opštem žagoru koji je
izazvalo Borino neočekivano i apsurdno pitanje.
„Bračni kauč, onaj veliki, na
rasklapanje, sa federima“, sasvim mirno, kao da je to nešto što se podrazumeva,
odgovorio je Bora.
„ Veliki krevet ti stvarno više ne treba,
sada kada si uspeo da se srećno razvedeš", dodao je Luka, mršavi pedesetogodišnjak sa tamnim naočarima.
„Ti da ćutiš“ , rekao je Mile
Lenger. „Oni koji nisu nikada iskusili kako je to pojesti s nekim džak soli, i
to ne bilo kakav nego onaj od pedeset kg - nemaju prava da sude o bračnoj
sreći.“
„ Bio je to dug i srećan
brak“, nadovezao se Bora setno „i morao je, po prirodi stvari, razumete, da se ...jednom...završi ovako.“
Dok je to izgovarao, osećao je
kako mu srce trokira i bešumno usporava kao njegov skoro besmrtni Spaček, koga
je vozio decenijama i zbog koga je dobio taj nadimak.
„Biti 27 minuta bez srca“- pita
Mišu. „Kakav je to uopšte osećaj?“
„Nemam pojma“, kaže Miša. „ Bio sam pod totalnom anestezijom."
Bora tad počinje da misli kako je
to kad se čovek ničega ne seća, ali Luki ništa nije
jasno.
„Ali, vi i dalje živite zajedno, u
istom stanu?“, ne može da se načudi. "Ti
ideš na pijacu, u nabavku, Ljilja kuva, posle oko podneva sednete za kuhinjski
sto i zajedno ručate?“
„Otprilike tako“, trza ramenima
Bora. "Naravno, ne svaki dan!"
„Čudno, bogami čudno!“
„Ništa tu nije čudno“ , kaže Bora.
„Ja i Ljiljana smo se razdvojili samo od zajedničke postelje, tačnije od tog
prokletog kauča.“
Svi ga gledaju, pomalo mu
zavideći. U nekim godinama, koje oni vole sada da nazivaju „dublje sredovečne“,
muškarci počinju da sanjaju o takvom razvodu. Da je razvod, a kao da nije. Da
boli, a da ne boli. Da se sve promeni, a da ipak sve ostane isto...
„Svašta“ , kaže Luka „ eto, zato se
ja i nisam nikada ženio.“
Svi
ga tapšu po već blago pogurenim leđima i poručuju mu da nikad nije kasno da se
magarcu nabaci samar.
Onda neko pita Boru:
„Šta si mislio sa tim kaučem da
uradiš?“
„Smeta, brate!“ , priznaje
Bora. „Čudno je to. Nikada pre razvoda
nisam primećivao da taj komad nameštaja zauzima toliko mesta u našem malom
stanu.“
Sutradan, negde oko jedanaest pre
podne, jedan po jedan, počeli su da
pristižu u Borin stan.
Bila je to stara višespratnica na
kraju bulevara, građena još onda kada se nije ni znao raspored tih žila
kucavica grada, tako da je sirota socijalistička trinaestospratnica stajala kao
malo po strani, izmaknuta od svega. Iza nje nije bilo novih blokova, nego se
grad jednostavno i ružno rasklapao u zakorovljenu livadu. Iza nje, ali na
pristojnom rastojanju koje se, sa godinama, ipak sužavalo, videlo se gradsko groblje.
Borin i Ljiljin stan se, naravno,
nalazio na poslednjem spratu. Bio bi to, kako je Bora voleo da kaže, sasvim
pristojan stan, da nije onih kosina u zidu, tako da dvosobni od šezdeset i pet
kvadrata zapravo ima četrdeset i pet kvadratnih metara upotrebljive površine.
I, podrazumeva se, da lift nikada
nije radio. U stvari, možda je ponekad radio, ali ne onda kada je potreban. Tog
dana, definitivno nije radio.
„Nema šanse da mi ovo isteglimo do
prizemlja!“ – rekao je Miša kome je srce mirovalo 27 minuta.
„Prvo ćemo da nešto popijemo, pa
malo prezalogajimo, pa možda nešto i smislimo.“, predložio je Bora.
I tako je društvo počelo da mezeti uz
jabukovaču Borinog ujaka iz Grocke. A kako je vreme odmicalo njima su se ruke
sve više istezale, kao u šimpanze.
„Ja neću da se iskilavim.“ - rekao
je u neko doba taj stari momak Luka. “Ne mogu više!“
„ A mi možemo da se iskilavimo?!“
pobuniše se ostali.
„ Vi ste svoje metke ispucali, sad
niste ni za rezervu.“
„Čekajte, ljudi, nešto mi pade na
pamet.“, kaza Mile Lenger. „Što bismo mi taj kauč uopšte svlačili dole?“
„ Meni ne smeta“, priznade Bora.
„Ali, Ljilja ne može očima više da ga vidi! Nekad ga je volela, ona ga je
uostalom i izabrala, a sada ga mrzi najviše na svetu!“
„Znači, Ljilja je rešila da ga
bacite?“
„Pa šta da radim s njim? Neću, valjda, da
pravim ljubavni muzej kao Orhan Pamuk...“, reče Bora, koji je nešto malo počeo da čita u
poslednje vreme.
„ Znači“, pitao je Lenger malo
dvosmisleno „smatrate da vam više nikada neće biti potreban?“
„Smatramo!“ odgovori Spaček
odebljanim jezikom.
„ U tom slučaju, imam spasonosnu
ideju!“ reče Mile – „ Rešićemo ga se slobodnim padom, uz pomoć sile Zemljine teže. Ali, pre toga da popijemo još po jedno piće radi uroka!“
„Protiv uroka!“ reče Bora.
„Pravilno je kazati protiv uroka“.
„Ali, stvarno samo još jedno“
rekoše svi uglas.
Posle dva ili tri pića,zajedničkim
snagama, svih šestro, na ho-ruk, iznesoše teški kauč na terasu.
„Pauza!“ – reče Bora. „Da se
malo rashladimo i donesem novo pivo iz
kuhinje.“
Kad se vratio Mačak ga upita:
„Što je ovaj kauč toliko težak? Kad
smo ga unosili, čini mi se da je bio mnogo lakši.“
„Kad smo ga unosili, bili smo
trideset godina mlađi.“
„E, kad bi ovaj kauč znao da priča,
zar ne?“
„Bogami, ljudi, nije da se hvalim,
ali bilo bi tu štošta da se ispriča.“
„Hajdemo, ljudi, da se ne ohladimo,
onda od posla nema ništa.“
„Da se najpre dogovorimo“ – reče
Bora –„ naslonićemo ga na balkonsku ogradu i kad izbrojim tri jednim snažnim
cimom izbaciti ga na ledinu.“
Tako je i bilo. U stvari, do
određene mere je tako bilo a onda više ništa nije bilo kako bi trebalo da bude.
Naslonili su kauč na betonsku
ivicu uske terase stana na trinaestom spratu. Bora je osmatrao i kada, po
njegovoj proceni, nije bilo nikoga ispred zgrade, pa čak ni automobila na
ulici, izgovorio je jen,dva, tri...I kauč je poleteo u pravcu prazne livade iza
zgrade.
Međutim, kad je bio negde na polovini puta, možda između petog i šestog
sprata, poče da se trza, naginje levo, pa desno i uz jezivi škrgut njegovih
zarđalih i, kako je Bora verovao, zaribalih opruga, kauč se rasklopi te
uhvativši neki dotad nepostojeći a povoljni vetar u svoje glomazne raskriljene platnene stranice, poče da lebdi u vazduhu.
Stajao je tako u vazduhu izvesno vreme, Bori Spačeku se činilo prilično dugo,
da bi, kao da je od perja poleteo na zapadnu stranu ka autoputu. Leteo je,
leteo i izgledalo je da nema nameru nikada više da sleti. Videli su ga kako se
udaljava i pravi krug iznad kolone bezglavo užurbanih automobila. Izgledalo je
kao da traži pistu za sletanje, ali ubrzo
ga je vetar opet podigao i koristeći njegove široke rasklopljene strane
kao da su krila dečjeg zmaja, okrenuo ponovo ka gradu.
Sada je lebdeo u visini prozora
poslednjeg četvrtog sprata sive oficirske zgrade. Neka žena se pojavi na
balkonu za kratko i utrča u stan. Malo docnije začu se paljba iz revolvera.
Međutim, kauč se nije predavao. Nastavljao je hrabro da leti.
„ Kao čelična krila naše armije!“,
reče neko.
Uskoro, kauč se, kao da se ništa neobično s njim ne dešava, lagano
i skoro elegantno izvi i zatim krete
ukoso ka velikom megamarketu, izad koga je napravio nekoliko vrlo
atraktivnih lupinga izazivajući aplauze kupaca koji su, očigledno,
pretpostavljali da se tu radi o veštom marketinškom potezu neke moćne trgovačke kompanije.
Ponovo su ga ugledali nešto
kasnije, iznad groblja. Leteo je iznad nepreglednog niza krstova i crnih
mermernih grobnica. Delovao je kao neko ko je nepristojno veseo i činilo se da tim svojim neobuzdanim i nestašnim letom prkosi kraju, svakom svršetku, kako svog tako i ljudskog i ukupnog života. Žalosna kolona koja je upravo ispraćala nepoznatog pokojnika u panici poče da
se rastura a ljudi i žene da beže na sve strane. Jedino je pop klekao pored
kovčega i krsteći se levom rukom i neprestano celivajući krst, posmatrao apokaliptični prizor na nebu.
„Ljudi, ja ovo stvarno nisam planirao!“ priznao je Bora Spaček i povikao besmisleno, kao da bi oni na groblju
mogli da ga čuju i razumeju: „Izvinite, molim vas! Ljudi, izvinite još jednom!
I još jednom oprostite!“
Zatim je stavio kažiprst na usta i
zapretio drugarima: „Nikome ni reči o ovome!“
„Kao da bi nam neko verovao!“,
povikaše svi uglas.
Ljilja se vratila kasno uveče od
majke.
„ Kako je mama?", pitao je Bora, reda
radi. Sa taštom nije govorio već godinama.
„Bolje nego ja i ti zajedno!“ odbrusila mu je
Ljilja.
„Zar ništa ne primećuješ?“, pitao je
Bora pokazujući očima na mesto gde se nekada nalazio kauč. „Male promene...“
„Ne, ne vidim nikakve promene u ovom
stanu, iako si to obećao. Primećujem samo da si opet iskoristio moj odazak kod majke da
se napiješ!“
Bora Spaček je protrljao oči. Kauč je
stajao na istom onom mestu na kome se nalazio sve vreme njihovog braka.
„Kakav slobodan pad!“ pomisli.
Нема коментара:
Постави коментар