paradoks

Juče je na beogradskom Sajmu knjiga, na štandu jednog od najprestižnijih srpskih izdavača, Arhipelaga -  predstavljena nova knjiga priča Milana Todorova „Ne mogu ovde da dočekam jutro“. „Knjiga priča o muškarcima. Knjiga iznijansiranih i sugestivnih priča o sredovečnom iskustvu junaka na osetljivoj granici između vremena koje je prošlo i neizvesnog vremena koje stiže, između propuštenih prilika i nesigurnih mogućnosti, između zgasnute ljubavi i izazova urbane usamljenosti. Knjiga o ljubavi i usamljenosti. Potraga za ljubavlju kao potraga za smislom“, napisao je u povodu ove knjige njen izdavač i književni kritičar Gojko Božović. Knjiga sadrži tridesetak novih priča autora, na 180 stranica velikog formata, u tvrdom povezu

Nikada ne bih mogao da budem hirurg. Gadljiv sam na koverte. Pakao ima devet krugova. Mi  ćemo trčati počasni, deseti. Život je neizvestan, zato što svakom jednom dođe kraj. Ako se ujutro probudiš a ništa ne osećaš, znači da si mrtav. Davljenik je čovek koji je svoje popio. Iz dana u dan sve bliži smo Evropskoj uniji. Suza radosnica suzu stiže... Slogan „Više otkriva nego sakriva“ nije reklama za Viktoriju sikret, nego  za našu vojsku.

Svukao je naglo crveni džemper preko glave i pritom mu se kosa razabrušila pa je i psovao. Veli da uvek zanemari da je jutro hladno, a da ne mora i u podne da bude hladno. Ovaj moj drug Lane dolazi ovde, s vremena na vreme, i bez mene. I malo se kolebao da se vrati do kola i ostavi džemper, a onda ga je vezao s leđa oko pasa. Pa parkirali smo kola u  sporednoj ulica, tamo gde su prizmene kuće, i radnja ka kojoj je tabla: MARKET. Stigli smo na vreme, rekao je Lane. Pogledao je na sat i mrmljao: devet i trideset i tri. Pogledao sam i ja na sat: toliko je bilo sati. I kada se on pojavi među prodavcima, veli, odjednom ga obuzmu ova igra glasova, stvari, pokreta i senki. Kaže, da se iskreno raduje ovoj velikoj graji, obmanama, predmetima, povicima. I nije mu jasno koji je razlog da piskarala buvljak nazivaju panađurom. Onda se rukovao pred prvim nakrivljenim kioskom, saznaću kasnije, sa perjarem Mandom, a ovaj je tamnokafen u licu i podario mu je osmeh, sa zlatnim zubom, i imao sam vr...

Nikad nije bilo gore nego danas, ali sutra je novi dan! Svi smo spremni da umremo od gladi, da bismo sačuvali državu. Ja se uopšte ne nerviram. Moj psihijatar je plaćen za to! U Srbiji je sve trulo. Zaboravite Dansku! Ispustio je svoju plemenitu dušu i otišao u pakao. Dante je bio vizionar. Pisao  je o paklu, kad  današnja Srbija nije ni postojala! Džeparoš je bio diskretan. Nisam ni osetio kad mi je izvadio novčanik. Bio sam u književnom žiriju za izbor romana godine. Glasao sam za kandidatkinu broj pet,  jer je imala najveće grudi. Bili smo svedoci neviđene izborne krađe. Bez cigana nema pesme, a bez Srba epske kukumavke. On je izuzetno potentan. Može svakog da sjebe. Izvršena je reforma policije. Produžen je pendrek.

Ispituje se poreklo imovine onih koji su do skora imali samo tašnu i mašnu. Nikako ne mogu da utvrde odakle im tolike pare u tašni. Pet stotina godina pod Turcima prošlo nam je dok trepneš. Trebalo je samo uvek na vreme zažmuriti. Bog je ovde davno rekao laku noć. Sve su prilike da se već i naspavao. Ako ste došli do zida, vi ste u dobroj poziciji da počnete da pišete grafite protiv vlasti. Voleo bi da vidim predsednika Amerike kako bi ovde vladao. Morao bi da se suoči sa predsednikom Amerike. Demokratija je da mogu da izaberem partiju koju hoću jer sve su iste.

Nemam dosije. Pratili su me nepismeni. Sudovi se mogu oprati samo ako se izvuku iz mašine. Nismo zainteresoani za rat zvijezda. Tamo ne može brat na brata! Žene su ravnopravne. Sve ih volim! Svaka vlast koja počinje od nule može da računa na mene. Crnogorci ne bi bili pod Turcima, da tada nijesu bili Srbi. (Iz nove knjige "Putokazivanja", Podgorica, 2014.)

Narod ne treba da se buni zbog propusta koji su doveli do poplava. Neka ćuti i pliva. Siguran sam da ovde više niko neće izvesti tenkove na narod. Video sam u kakvom su stanju. Moje srce je masovna grobnica. Tu su sahranjene mnoge ljubavi. Rat je oproštajna žurka pri rastanku sa životom. Ne samo da nama niko ne može da nametne svoju kulturu, nego ne može ni našu. Nama ne treba stub srama. Nas ništa nije sramota. Posle dvadeset godina ponovo sam obuo moje stare cipele. Zinule su od čuda. (Iz upravo objavljene knjige ĆUTI I PLIVAJ, Paraćin, 2014.)

RATKO DANGUBIĆ: ON Vedra noć. U maloj bašti bifea na železničkoj stanici, u selu pedesetak vrsta severno od Odese, polupijani stražar Magacina Opštih Dobara, crveni Pankratov i kočničar teretnih vozova Fjodorov spore se oko toga gde su na nebeskom pejsažu Velika kola I od kojih je zveda sastavljen Veliki Medved. Fjodorov, nešto stariji i trezniji od crvenog Pankratova, okaljen u nemirnim vremenima, kaže: “Pazi, ne laprdaj. On sve odozgo vidi, i sve čuje.” “Ko, on?” zapliće jezikom crveni Pankratov. “On?” “Ja ti samo kažem da Boga nema,” viče Fjodorov i baca dug pogled put šanka, za kojim, čini se, hrče debela konobarica Liza. Crveni Pankratov povremeno čudno trza glavom, lupa teškom šakom po izlizanoj ploči I pokazuje da mu je muka (od svega). Školski (je) vedra noć. Svi vozovi su prošli. Iz zbirke priča RUSKA KOLA, objavljene 1994, DEČJE NOVINE, Gorni Milanovac.

Sirotinja je teška i Bogu. Međutim, vlast je odvojena od crkve. Lepo vreme izmamilo je mnoštvo glasača na izbore. Ali, u pitanju je varljivo leto. Nekad su hleb i marmelada bili dečja radost, a sada su radost i starijih generacija u našoj kući. Glad je sportska disciplina. Preskočio sam doručak, a i večeru ću. Nema veze što ste nevini dopali zatvora. Nećete biti nevini kad vas pustimo! Ja sam  posebna vrsta ateiste, ne verujem  u popa. Ljubav ne bira godine. Zbog ljubavi prema otadžbini, svakom je dozvoljeno da pogine. Nisam seksolog, ali mogu da pogledam šta vlada nudi u novom paketu mera.

1. Ta njegova priča o besmislu pisanja počinje tako što stari pisac u snu kopa po kontejnerima i kantama za đubre. Skoro da se bojao ideja koja mu se uvukla u glavu: kolebao se, zatvorio je krmeljive oči, sedi u fotelji i vidi sebe kao naratora u priči o svemu i ničemu: hteo bi da istovremeno u priči bude pisac i junak. Onda je zurio u malu-malu sliku na zidu koju mu je toga jutra domar doneo sa uramljivanja. Slika je zaista blesavo vesela, nakako posebno razdragana: slala ga je u prošlost, u detinjstvo. Nije spreman da lako položi oružje. Pisanje je za njega skriveno leglo, gde se sklanja da se ne nadmudruje sa idiotima. Ne voli da ide opasnim putem. Ima i nihlistički pogled na svet: smatra da mu sudbina nije naklonjena. Ali retko dozvoljava da se čaša njegovog strpljenja prepuni. To omogućava da pisanje drži skoro pod prismotrom. Izučio je i nauku tavorenja i starenja i kloni se govnavih vrednosti erudita. Čini mu se da nema ničega što njega sada može da izvede iz ravnoteže. Rasp...

Mi ne vršimo nikakve pritiske na medije, štaviše mi to činimo najmanje od svih ostalih! Rezultat je u drugom planu. U prvom planu su glavonje! Srbija na svom putu beleži samo značajne napretke, one zbog kojih se isplati ovolika propast! Evropska komisija je našoj vladi dala plus za reforme, tako da je u minusu još samo narod. Kod nas pobednici ne pišu istoriju. Oni nam je brišu. Prerano  je za prognoze kuda mi idemo. Poznato je da prognoze važe najviše tri dana. Ako vi mislite da ovde nema slobode govora, onda mi nemamo o čemu da pričamo! Nekad se ni kasarne nisu smele fotografisati, a danas imamo tenkove, avione i rečnu flotu sa kojima možemo da se slikamo.

Našeg naroda ima na svim kontinetima. To će biti potvrđeno tek kada se otkrije Atlantida. Tamo gde se prostre crveni tepih, trava ne može da raste. Da od mene nisu pravili budalu, nikada ne bih postao čovek. Naterali su ga da propeva, da bi ga uverili da oni zlo ne misli. Bili smo ubeđeni da je pobedio razum, dok vlast nije iznela svoje mišljenje. Nekada su u akedemiju ulazili najbolji, a iz nje izlazili mrtvaci. Sada se se sve promenilo za sto osamdeset stepeni.

Petsto godina u Srbiji su bili samo Turci, a kasnije su došli i drugi investitori... Naš narod još uvek nije čestitao novoizabranoj vlasti na pobedi, a red je da poraženi čestita pobedniku! Satiričari u Srbiji najviše vole da pišu o večnim temama.Recimo, o lopovima na vlasti... Ubice i kriminalci više ne rade u našoj policiji. Sada mogu da budu samo honorarni saradnici. Šteta što proslavljamo pobede, a ne poraze. Da je obrnuto, slavili bismo svaki dan! Treba pružiti šansu i sposobnima. Nesposobni su se već dokazali!