Svukao je naglo crveni džemper preko glave i pritom mu se
kosa razabrušila pa je i psovao. Veli da uvek zanemari da je jutro hladno, a da
ne mora i u podne da bude hladno. Ovaj moj drug Lane dolazi ovde, s vremena na
vreme, i bez mene. I malo se kolebao da se vrati do kola i ostavi džemper, a
onda ga je vezao s leđa oko pasa. Pa parkirali smo kola u sporednoj ulica, tamo gde su prizmene kuće, i
radnja ka kojoj je tabla: MARKET. Stigli smo na vreme, rekao je Lane. Pogledao
je na sat i mrmljao: devet i trideset i tri. Pogledao sam i ja na sat: toliko
je bilo sati. I kada se on pojavi među prodavcima, veli, odjednom ga obuzmu ova
igra glasova, stvari, pokreta i senki. Kaže, da se iskreno raduje ovoj velikoj
graji, obmanama, predmetima, povicima. I nije mu jasno koji je razlog da
piskarala buvljak nazivaju panađurom. Onda se rukovao pred prvim nakrivljenim
kioskom, saznaću kasnije, sa perjarem Mandom, a ovaj je tamnokafen u licu i
podario mu je osmeh, sa zlatnim zubom, i imao sam vremena da vidim: trojkom.
Osmehut i sam, Lane je rekao da namerava jednom da porani i da ostane na
najlonu ceo dan. Ne odobravam mu, niti ga od nauma odgovaram. Odavno nisam,
rekao sam mu, video osmeh kakav je kod ovog njegovog Mande: pun je dobrote i
bistrine. Ovoga puta Lane je naumio i da doručkujemo na pijaci. Kod njega se
među ovim ljudima, rekao je, sve pretvara u ritual i igru. Na tezgi do kisoka
sa hranom, mlađi Ciganin prodaje rublje, vitla jarko crvenim ženskim gaćicama u
desnoj ruci, a u levoj drži hamburger. To sve ja vidim i nekako me i zanima. To
se zove berza ženskog veša, veli bez ironije Lane. Na buvljaku je sve umetnost,
ne predaje se Lane, seks i novac. Ne bi ni znao, gunđao sam mu, da mi nisi
obratio pažnju. On pogleduje stalno u malu mapu, koju je sam nacrtao: pomaže mu
da nađe prodavce knjiga koji su na buvljaku redovni. Volim i ja, ne poričem, da
pazarim stare knjige, i ima u toj vrsti trgovine lepote, mistike i ljudskosti.
Jednom u dve-tri nedelja dođem s Lanetom do nekog od ovih mesta i prebiram po
knjigama na krparama, gumiranom platnu. Na ovome buvljaku imamo i omiljenog
prodavca Nikolu. Onda su mi zafalile cigarete, ali sam odustao da ih kupim.
„Onaj profesor tamo, idemo tamo“, okrenuo se Lane, „ima debele knjige.“ Stari
profa je s preostalim zubima frfljao o Adleru, prstima lupkao po Frojdu na
dlanu i onda gurao ispod njega Junga. Ugojena, odrtavela spikerka, pamtim da je
najurena iz Studija B zbog magije, pored njega prodaje tajne astrologije. Ima
na zemlji i tezgama svega, od raskupusanih atlasa, gravira, knjiga iz prave i
podmetnute istorije, dela teoretičara marksizma i komunizma, od Lenjina do
Kardelja, pa do prave literature: kompleta Zole, Tomasa Mana, Hemingveja i
Dostojevskog. U casrtvu ste umetnosti, smeje se profesor koji frflja. Ja sam
zastao sam kod crvenog kaveza s golubovima: volim ptice, i posmatrao sam ih
kako kljucaju zrnevlje. Moj prijatelj Lene se ove nedelje zanimao i za
stripove. Njegova tetka iz Bona moli ga da nađe one stare iz „Zlatne serije“.
Kopao je po hrpama „Alana Forda“, „Komadanta Marka“, „Zagora“, „Blek stene“ i
„Malih rendžera“. Lepa, sredovečna žena gurala se s njim oko „Komadanta Marka“,
a on se izmakao i sa osmehom rekao: Ova je nalik na tetku Stevku. I stvarno,
gospođu kao da je skovala Mir Jam. Jedan omanji ker s pedigreom kidisao je na
avlijanera, i to sam video, ali se jedan drugom nsi primicali. Ovde je sve
umetnost, citira sebe Lane, seks, novac i dodaje: subkultura. Meni stare
knjige, od od pre Velikog i Hitlerovog rata i arheologije, ko zna kako, nalazi
pominjani krivonogi Nikola. Od njega sam do sada uzeo desetine lepih knjiga. S
njim radi sin Milomir, a Nikola je nepismen. On zna brojeve, mudruje, i njemu
drugo ne treba: gleda godinu kada je knjiga izdata i cenu određuje po starosti
knjige. Starije su kod njega jeftinije. Dok mi odvaja knjiga, da izaberem, Lane
razgovara s prodavcem ventilatora, pisaćih mašina, uredno poređanih na fosnama
dignutim na dve krnje „Singer“ šivaće mašine. Posmatram ih. „Majstore, pošto
tranzistor?“ pita Lane. „Za tebe, gospodine, hiljadu“, smeje se Majstor. „Je li
radi,“ zanima se Lane. „Da radi, ne bi bio hiljadu,“ smeje se Majstor.
Udaljavamo se od Nikole sa knjigama u crnnoj kesi, a Lane veli da ovde valja
kradeno, a da je ostalo đubre sa tavana i iz kontejnera. On se zasutavio onda
kod Brozove fotografije i cenjkao se iako ne misli da je kupi. Prodavac je
sedeo u platnenoj fotelji, kakvu imaju reditelji, nalik je na ovog Rusa
Mihalkova. Stolica pod njim izgleda kao da će se razvali, ali ona traje. Taj
prodavac glorifikuje ovako i onako Tita i fotografiju. Pokazuje Lanetu da je
neko nekome pre hrpu godina poklonio fotografiju: ima i autogram. Od njega
dobijam cigaretu. I onda je dotrčao, zadihan, Nikolin sin i rekao nam: „Tata
poručuje, da u sutra ima gomilu knjiga od jednog akademika. On misli da treba
da ih pogledate.“ Ovde je sve umetnost, seks, novac, subkultura, smeje se Lane,
i dodaje: privid. I da ne zaboravim da se i ja predstavim: ja od ovog svega
pravim radio priču s ironijom, a meni je ime carsko: Dušan.