Proveo sam tri lepa
letnja meseca u Budvi; na terasi hotela Avala, u večernjim satima sam, u malom
orkestru, svirao gitaru. Sada kada sam stavio prvu rečenicu na papir o svom boravku
ovde, slutim da je priča krenula dobrim putem. Pevali smo italijnske i
francuske balade, svirali pop muziku. To ja i u Beogradu imam kao hobi i tamo sviram
u drugom orkestru. Meni je dvadeset i tri i volim muziku. Ima na moru i lepih
cura, pa i u toj stvari nisam oskudevao, kao ni u parama. Trudio sam se i da
sklonim koji dinar u stranu za kupovinu garderobe u Trstu, na jesen kada se
vratim sa svirke na fakultet. Povremeno se javim majci telefonom ili pismom, i,
uz dva pisma od Ivana, to je skoro sav kontakt sa Beogradom za ovih sedam-osam
nedelja.
Majka je
profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i od mene očekuje mnogo. Dok su se svi
upisivali na glumu i dramaturgiju ili da budu kamermani, ona je mene, a ide mi
matematika, spakovala na građevinu, s porukom: Ovoj zemlji trebaju mostovi više
nego glumci i prdonje. Od majke je i jutros stiglo pismo sa prvom rečenicom da
se brine za mene. Onda veli da je obradovala razglednica koju sam poslao baki
Jovanki. Ne brani mi da u Studentu objavljujem eseje, ali i ne odobrava. Njoj
je milo da se lepo provodim i da bi valjalo da boravak na moru iskoristim za
oporavak organizma. Svesrdno me savetuje da se kupam u moru, ali da pazim da ne
idem daleko u dubinu. Ne krije da se dubine više boji nego da krenem da se
bavim politikom na fakultetu. Posebno je zanima s kim sam poroveo svo ovo vreme
u sobi. Uzgred mi opisuje zgodu sa studentkinjom, koja je bila u avgustu Budvi.
Taman je izgrdila, veli, što je zakasnila na pripremu ispita, i da je stigla
čitavu nedelju dana kasnije, kad devojka na kraju reče da sam je pozdravio. A mogla
je, besna je bila majka, da ovo odmah lepo kaže, pa da se izvuče.
Njoj je važno da
ne brinem za nju i oca. Oni su, veli, hvala Bogu i Svetom Vasiliju, dobro. Na
trenutak sam se i zamislio kuda ovakva prepiska vodi. Tako saznajem da im je
pre koji dan pisao ujak Tika iz Kalifornije i da je i njemu odgovorila kada i
meni. Novost je u da je Todor stigao u Beograd i da je moj drug Musa razgovarao
s njim i sutra se ponovo nalaze. I onda mi javlja da od naručenog i plaćenog pojačala
nema ništa, jer je trgovac, kod koga je Todor naručio pojačalo, u Minhenu, bankrotirao.
Tvrdi Todor Musi, veli majka, da je predao stvar i advokatu. Pa dobro. Tu sam
novost primio sasvim mirno. Onda majka veli da je bila prekinula pisanje, ali
ne može da se seti zašto je ovo uradila. Zna samo da mi je dugo pismo sa
upustvima poslala pre nedelju dana. Onda produžava priču o Todoru. Veli da je
Musa ponovo bio s njim i da mu je ovaj govorio kako je propao od hodanja, ali
ništa nije uspeo: od trgovca, izgleda da je Poljak, kome je dao dolare, nema
traga. Musa joj je preneo da Todor tvrdi da je trgovcu dao dolare, a ovaj njemu
kao garanciju ček, koji je posle bankrota Poljaka ostao kod Todora bez pokrića.
I tako dalje. Izgleda da je Musa besan i
spreman da stvar goni do kraja. Siguran je da Todor laže. Sutra će se sa sa
njim opet sresti da mu Todor vrati dodatih pedeset dolara i određene dinare. Za
dinare je rekao da je zaboravio, ali da će ih vratiti. I majka misli da smo
ispali naivci. Musa će preko strica Zorana, koji u Minhenu ima kanale, proveriti Todorovu priča. Majka je kopala po papirima
da nađe prepis računa za pojačalo koji joj je dao Todor, ali ga nema.
Nagovestila mi je da se Musa sprema da polaže ispite u oktobru. Tako govori da
je vreme da i ja otvorim knjige. Ona se nada da sve mora da bude dobro sa mojim
studijama: ipak. Onda nabraja kako je Nina, koja mi se nabacuje, položila nekakav
pismeni na njenom fakultetu i da se nada da će biti dobra i na usmenom. Tu se
posle ređaju imena njoj milih devojaka, tek da me podseti da su one u njenom
vidokrugu i da je „natječaj“ za njenu snahu u toku. Još jednom se vratila na čežnju
za mnom, na pojačalo i prevaranta Todora, na upornost Muse, a onda veli da ide
da pismo adresira, i spusti ga u sanduče na uglu Vasine ulice.
Sa najboljim
drugo Ivanom se nadmudrujem na drugi način. On je kompletan idiot, i on i Musa
su mi drugari i na studijama. Pre dvadesetak dana nisam nikako mogao da nađem
hemijsku olovku ni penkalo, pa sam Ivanu pisao mastiljavom olovkom. Ispalo je
da ga malo zajebavam. Odgovrio mi je istom merom: i on je pismo napisao mastiljavom
olovkom i na trgovačkom karo papiru. Ovaj idiot piše kako je i njemu
najjednoistavnije da pismo piše mastiljavom olovkom, a druga je stvar mogu li
ga ja pročitati. Napada me da nisam u celoj Budvi mogao da nađem pero i kap
mastila, i pita me da li me grize savest. To je pravi Ivan. Ne razume kako sam
mogao da odem i da se zajebavam celo leto, kada znam koji me ispiti čekaju.
Upozorava me da je ispitni rok za tri nedelje, i da ga, valjda, moram
propustiti. Onda govori o elastičnoj liniji. Prepisao je nekoliko zadataka,
nacrtao krive, vektore, ispisao sinuse i kosinuse, tek da me podseti koje me
mudrovanje vreba. Posle veli da ima novosti, ali da ne bi o njima u samom pismu.
On stanuje u jednom studenstkom domu na Karaburmi, njegovi su iz Vranja.
Večers imamo
poslednju svirku, i ovde je sada turista malo, spremam se za povratak, pa sam smislio da odavde spakujem i
ovu blesavu priču za kakve novine kada stignem u Beograd. Naime, uz ovo pismo
od jutros, od majke je stigla hartija, indigo kopija prijave udesa u kome je jedan
akter i moj otac Gavrilo. Ne znam da li da se smejem, ili da se nerviram. Nema
nikakvog komentara, samo kopija same prijave. Kao da majka veli: Pogledaj kakav ti je idiot otac. Na
papiru, uredno otkucano i potpisano od mog dobrog Gavrila, poslato je policiji
kako sledi:
„Dana 16,
decembra, ove 1967. godine, svojim vozilom Humber,
regiistarski broj na tablicama BG 207-303, kretao sam se ulicom Starine Novaka
od Pravnog fakulteta prema Dalmatinskoj ulici. Bo sam na Građevinskom fakultetu
da vidim kada ispite treba da ima sin Aleksandar. Sa mnom je u vozilu bila i supruga,
profesor na fakultetu Dramskih umetnosti, Katarina. U 9.30 časova, obzirom da
sam na semaforu imao zeleno svetlo, krenuo sam da prelazim Ulicu 27-og marta,
vozeći prema kafani Žagubica, a onda
je na mene naletelo vozilo marke Zastava 750, registarski broj tablica BG
352-432, i svojim desnim krilom udarilo u moja leva vrata i svetla mog auta,
kojom prilikom ga je i urnisalo. Vozač i vlasnik vozila Zastava 750 je izvesna
Tina Bobar, iz Beograda, sa adresom u ulici Baranjska broj 10. Ona je izjavila
posle udesa da nije videla i nije primetila svetlosni signal moga auta.
Međutim, uviđajući krivicu, dala mi je podatke i odsečak polise osiguranja,
kako bih na osnovu nje popravio vozilo. Kao svedok se javio majstor Tomislav
Nikolin, takođe vozač vozila Zastava 750, registarski broj tablica BG 108-281,
koji se u trenutku udesa kretao ulicom Starine Novaka od Dalmatinske ulice
prema Pravnom fakultetu. Milicajcu koji je pravio zapisnik sam priznao da sam vidno
iznerviran, jer sin, bilmez ne mari za rokove ispita. On me je pitao, gde se sin
bavi sviranjem. A ja sam, iznerviran, rekao da se on bavi sviranjem nekom stvari.
Posle sam se izvinio milicioneru direktno, dok moja supruga nije mogla,
nepovređena, da dođe k sebi.“
