VLADISLAV PETKOVIĆ DIS: VIDIM JEDNU ZVEZDU U OBMANI VIŠE

Dal’ se ova bajka u istini zbila

Tamo, gde vec nema ni ruina stari’,

Gde noc zaborava sve je dosad skrila

Osim nje, sto ides a nestalnih stvari

Uz oblik vetrova i govor dubrava,

Kao duh umrlih preko nasih glava?

Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,

Ne iz zemlje nase, vec sa zvezde neke,

Koja danas nema ni traga ni groba,

Dok Danica cuva spomene daleke,

Kao masta ljudska, sto jedina javlja

Ono sto je bilo, sto se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al’ kad pada vece

Na crveno sunce i dan k’o dim beo,

Kad iz svakog kutka noc crna potece

I pritisne pogled, nebo, vidik ceo

Znam, da cujem tada, da mi neka struja

Nosi mrtve reci i pesme slavuja.

Nosi mrtve reci. Ja osecam tada,

Da mrak mene gleda ispunjen ocima

Onih koji nece zaspati nikada,

A od kojih dusa cesto se otima;

Da mrak mene gleda sa izrazom sviju

Umrlih oblaka i mrtvih ociju.

Cini mi se da se otvaraju vrata

Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,

Da ustanu dani iz pomrlih sata

I da mrtvo vreme mirno se pomalja:

Vidim jednu zvezdu u obmani vise,

Slusam kako proslost tisinom mirise.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,

Jednu mocnu senku sto lagano kruzi

Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:

Mozda na taj nacin za njom mrtvom tuzi,

Il tu za to stoji, da nejasno, tavno,

Ka`e sto je bilo nekada i davno

Ka`e sta je bilo. I ja slusam tako,

Smrt lagano ide, osvaja planetu,

Gasi ceo zivot neumitno tako

Ko pobeda vecna, i u celom svetu

Njen se korak cuje: sve ispuni sobom

I zavlada zemnom i pokori grobom. 

("Lepota", skoro nepoznata pesma V.P. Disa)