Na njega mislim, i na one oko njega koje jesam i nisam
poznavao, a upleli su se u priču. O ovome o čemu govorim malo i znam, ali
slutim da je, skladno nađenim dokumentima ovako bilo. Na vreme sam o njemu
iskopao hrpu intimnih podataka, pa recimo i taj o regrutaciji. Negde sam ja
sustigao njegovu priču, negde je ona sustigla mene. Rugrutovan je u Beogradskom
pukovskom okrugu aprila 1932. i izdato mu je odgovarajuće uverenje komisjije,
po članu 38, da je privremeno nesposoban za vojsku, po članu 3, tačka 3. Naime,
kako glasi nalaz, kod njega je lekarska
komisija utvrdila da je odnos obima prsa i visine 75/165, a to je izvan utvrđenih normi i on je
proglašen privremeno nespoobanim za vojsku. Sa izdatim uverenjem regrut se mora
javljati svake godine, najkasnije do 10. septembra, do navršetka 24. On je rano
krenuo putem umetnosti i kao, gotovo, formiran slikar, otputovao je godinu
kasnije za Pariz i otuda se nikada nije vratio. Tu se susretao sa izazovima
velegrada, ali ni s čim od čega nije mogao da utekne. Tamo je po potkrovljima,
podrumima i kafeima proveo godine.
Koliko
je slika uradio na Monmartru, koliko je poklonio i prodao, to je pisano u
monografijama, iz njegovu obaveznu uzrečicu: „Pa bilo je tako jednostavno.“ Ta
slika o kojoj snujem da govrim je napravljena dok je nepoznat spavao kod
izvesne Julke, sam ili s njom, gladan ili pijan. Nema sumnje, nije ni krio u
ispovdima, rekao je da je dugo ostao siromašan i buntovan. Tu sliku o kojoj
pletem i priču, kako govori datum na njoj, slikao je pred Hitlerov rat, a među
desetk drugih, doneo je urolanu u Beograd 1941. srpski student sa Sorbone,
kasnije poznati akademik po osnovu studija o preplitanju događaja iz Velikog
rata i atentata Gavrila Principa na Ferdinada. Slika je, ima, i o tome
diskretan trag, prodata na aukciji 1985., kada je akademikovom sinu, sklonom
bežanju od stvarnosti, ponestalo para za drogu. Slika ima naziv: „Lavirint u
paklu“, a kupio je bogati osobenjak, neženja, koji je drugovao sa slikarom u
Parizu. Igrom slučaja, kada je ovaj lekar umro i kada je njegova imovina
razvučena kojekuda od daljih rođaka, ljudi koji su praznili stan nisu se
razumeli u umetnost, pa su uzeli samo pozlaćen ram, koji valja za ogledalo, a
samu slika su ostavili u podrumu. I tako se platno našlu u rukama Cigana koji
prazne tavane i podrume. Kupio sam je jeftino, ravno iz freze u kojoj Cigani
prevoze starudije. Tako je slika, restaurirana, nastavila da živi kod mene. Tek
sada, kada se u nju zagledam, vidim: umtenik je prorekao sudbinu slike i
naslutio kloniranje ljudi. Poznat je, veli negde njegov biograf, bio i po
izreci: „Ne otimaj mečku od mečkara.“ Zanimljivoje da je, uz sliku ostalo nalepljeno
pismo u maloj kesi od najlona, koje je slikaru, verovatno ne drugome, u Pariz
poslao prijatelj. Uz sve drugo, u pismu stoji: „Mislim da je najbolje da pređem
na stvar, bez uvoda. Što se Vere tiče, ja znam, s njene strane, da ti je
prestala pisati. Razlog je jednostavan, njeni ne dozvoljavaju da ti piše.
Potpuno je razumem. Ipak, verujem da mogu stvoriti modus, da bar održite vezu.
Ti možeš da pišeš na onu moju adresu u Beogradu, a ja njoj pisma da
prosleđujem. To je jedan od načina da za koresponeciju između tebe i Vere. Bio
sam pre nedelju dana u Pragu, pa sam se po povratku sreo s Verom u Knez
Mihajlovoj. Ona radi kao novinar u nekom od listova vlasti. Nismo mnogo
razgovarali, ali sam ipak natuknuo da si se ti raspitivao za nju. Ona se nije
veselo oglasila, samo je rekla: „Hvala.“ Po očima sam joj video da tuguje. Tako
bih, rekoh, ovo mogao da uredim: da tvoja pisma dolaze na moju adresu, a ona
tebi da se javlja.“
Ovo
moje ređenje misli o jednoj regrutaciji, o jednom slikaru, o jednoj slici, o
jednoj ljubavi se odužilo na punu stranicu i koji red više. Stigao sam do mesta
sa koga je kasno da se bilo gde vratim. Pomalo sam zbrkan u mislim i nisam
siguran koja je svrha ovoga. Trebalo je da priču o sudbini jedne slike ostavim
netaknutom. Imama utisak da sam sve uradio dosta grubo i kao da sam od nekud
sve to iz korena istrgao. Odakle znam za uverenje i da je kasnije poznati
momak, umetnik proglašen privremeno nesposobniom za vojsku? Pa ne mogu da
reknem da sam čuo nekoga da o tome razgovara, jer mlo je sada i živih iz tog
vremena. Među hartijama koje sam preturao u jednom muzeju gde je legat njegovih
slika, tragajući za istorijom kupljene slike, bilo je i ovo požutelo uverenje.
Kao da je ono samo pokucalo na vrata moje znatiželje. Posle proglašenja za
nesposbnog na regrutaciji, on se još jednom pojavio pred krutom regrutnom
komisijom. Pozadi na uverenju je potpuno suvo napisano: „Ostaje i dalje član
3., tačka3.“ I lep potpis pukovnika Matijevića. I,eto, tako je nastao slikar.
Нема коментара:
Постави коментар