MILAN TODOROV: PRIČA O PROLAZNOSTI

"You will see your shit on the floor, on your feet, but you won’t know how it got there. You will see me distraught and distorted and know that you have made me so, and not know how to stop it or how to help. You will feel our loving in rags and your God absent."

Veselin nije mogao da veruje u ono što je tog petka čuo svojim ušima.

Mislio je da halucinira, odnosno da se sa njegovim razumom nešto opasno dešava otkako je, tačno na pedeseti rođendan, ostao bez posla.
Miško, njegov najbolji drug još iz osnovne škole, koji je takođe u kombinatu ostao bez posla, rekao je tada rečenicu koje se sada neočekivano setio:
„Kad čovek napuni pedeset godina, on više ne pripada ni ovom  ni onom svetu“.

Vrlo dobro je razumeo šta je Miško ovom sarkastičnom konstatacijom hteo da kaže. Pedeset godina je zapravo pola veka. Na polovini veka nijedan čovek ne zna šta ga čeka. Rano je da „misli na budućnost“, kako su se šalili ne želeći da pomisle na smrt, tada još, verovali su, tako daleku i nestvarnu. A kasno da se počinje ispočetka.

Zato je naručio drugu kafu, uprkos uvećanom krvnom pritisku  i rekao da je to sasvim tačno, ali da se on  Veselin Popović zvani Lari ne predaje tek tako lako.

I ko zna šta bi još brbljao da nije morao da ide po Ljilju, kao i ovog petka.

Kako bilo da bilo, nesporno je da je Lari čuo iz Ljiljinih usta to što je čuo a da ona toga uopšte nije bila svesna.

Nije imao običaj da prisluškuje svoju ženu, sa kojom je u braku već preko dvavdeset pet godina a zajedno su i duže pošto su počeli da se, kako se onda govorilo, zabavljaju kad je ona bila u četvrtom razredu srednje medicinske.

Takođe, nije mu padalo na pamet da je uhodi i šijunira. Naprotiv, uvek je podsticao na samostalnost, koja je, smatrao je, jednako, samo u manjim dozama, potrebna i u braku da bi čovek ili žena sačuvali neophodno osećanja samopoštovanja. Ne samodovoljnosti, jer je takvo osećanje protivno harmoničnoj bračnoj zajednici, u kojima su njih dvoje, iako nisu imali dece, živeli. Ili, sada to misli, bar smatrali da žive.

Elem, penjao se stepeništem izdavačke kuće u kojoj Ljilja još radi, iako ne zna dokle će, jer je i ta kuća kao i mnoge slične njoj, pred stečajem i kada je već bio sasvim blizu Ljiljine redakcije hteo je da se nakašlje ili učini neki gest po kome bi ga ona prepoznala, ali nije to učinio ne zna zašto, kad je čuo kako Ljilja, doduše kroz smeh, govori svojoj koleginici:

„Kad odapnem, pa odem gore“ , rekla je Ljilja Slavki, ne primećujući da on stoji u ragastovu i upija svaku reč -  „ima svima da dajem. Dosta sam se ja odricala u ovom životu! Verna Lariju do smrti!“

Veselin, zvani Lari, prepoznaje njen glas, ali ne može da veruje u ono što čuje.

„Svima? Zar baš svima?“ pita Slavka i cereka se nagnuta nad papirima.

„A zar ti ne misliš isto tako?“  odgovara Ljilja trpajući neke časopise u prepunu ladicu svog stola, u mrtvom uglu nevelike novinarske sobe.

Ne zna zašto odmah nije prekinuo tu glupu situaciju i ušao, nego se, kao krivac, tiho okrenuo i na prstima izašao u hodnik, brzo se spustio do ulaznih vrata i seo u kola, odlučivšvi da tu, u diskreciji, zamoli Ljiljanu da mu objasni šta je mislila pod tim „daću svima“ u nekom drugom životu. U prvom trenutku ga je to što je čuo prosto zgromilo, iako ne zna zašto, ipak je to sve bilo začinjeno smehom i moglo se tumačiti kao bezazlena iako, po njemu, ne baš uspela šala žena koje se na kraju radne nedelje ludiraju. Kad je seo i dok je čekao da se ona pojavi, ljutnja i povređenost koju je osećao u prvom trenutku behu popustile, ali mu nije bio nimalo lakše. Kao da se na njihovo mesto odmah ugnezdio crvić sumnje i počeo da jede sve i da raste od toga. Šta ako ona to misli ozbiljno?

Razmišljao je tren, dva pa rekao sebi:

„Šta me se to tiče? Tada verovatno ni ja neću biti živ! Uostalom, stariji sam od nje tri godine. A poznato je da muškarci kraće žive.“

Međutim, sada je još, na svu sreću, ili kako je on  mislio, nesreću, bio živ i nervirao se što neka takva banalnost može da ga izbaci iz ravnoteže.

„Hej, ko je umro?“ – pitala je Ljilja veselo gurnuvšu ga, po svom običaju, lako laktom u rebra dok se gnezdila na suvozačevo sedište. – „Kao da su ti sve lađe potonule.Čekaj da vidiš kad ja ostanem bez posla.“

Veselin se pravio da ne čuje to što ona govori.

Startovao je „punta“, pažljivo vezao sigurnosni pojas, upalio poziciona svetla i polako, kao da vozi po ljuskama od jaja, izašao sa parkinga.

Nije je, po običaju upitao šta ima novo na poslu.

Ljilja je pokušavala da ga zainteresuje za nešto, ali je Lari bio mrtav - ozbiljan sve vreme.

Pitala ga je da li je jeo nešto na šta je on nabusito zahvalio i  ironično odgovorio da je sit.

„U tom slučaju“, rekla je Ljilja, „najbolje je da usput svratimo do megamarketa u redovno nedeljno snabdevanje pa ćemo imati ceo vikend pred sobom bez obaveza.“

„Ništa se ne mora“, rekao je Veselin.

„Kako to misliš?“ začudila se Ljilja.

„Kao što sam rekao. Ništa se ne mora, zar ne?“

„Pa da...ovaj...“
„Jedino se mora umreti“, rekao je ne verujući da to izgovara on koji ranije nije ni pomišljao na takve stvari.

Ljilja je ušla u megamarket obećavši da će brzo pokupovati sve što ima na spisku koji je imala u novčaniku.

U stvari, krenula je pa se vratila.

„Da li si dobro?“

„A ti?“ pitao je Lari. „Ne misliš, valjda, da odapneš?“

„Bože blagi“,  rekla je Ljilja ljutito, ne shvatajući još njegovu aluziju i zalupila vratima na svojoj strani.

Ipak, kad se vratila zagrlila ga je, što na javnom mestu nije činila već godinama, jer je smatrala da im to ne priliči.

„Kupila sam i dve boce kabernea koji voliš.“

„ Odlučio sam da više ne pijem!“ rekao je Lari.

„Ti to ozbiljno?“

„Najozbiljnije. Čitao sam da je dobro apstinirati mesec dana u godini od alkohola, jer je toliko potrebno da bi se jetra donekle oporavila.“

„U redu, to je pametno. Ostavićemo vino za neku drugu priliku“, rekla je Ljilja vidno nezadovoljna.

„Nadam se da ne apstiniraš i od hrane?“ pitala ga je kad su stigli kući. „Nameravam“, dodala je, „da za večeru pripremim lazanje sa šunkom i salatu sa rukolom i mocarelom."

Lazanje su bile njegovo omiljeno jelo. Nije mogao to da odbije. Uostalom, pomislio je, nema prava da se ljuti na svoju ženu. Zar nisu kod matičara izgovorili da će biti verni jedno drugom do smrti. A posle?...Kako Bog zapoveda.

„A posle?“, ponovio je glasno.

„Šta posle’“, pitala je Ljiljana iz kuhinje. „Posle ćemo vino, kao i uvek.“ A posle, pomislila je, posle ćemo u krevet kao i uvek, petkom posle takvog gurmanluka.

A posle...mislio je i dalje Veselin, posle smrti nema ničega, samo mrak. Nije verovao u priče, koje je čitao po nekim časopisima, a koje su se ticale iskustva za vreme kliničke smrti. Ali, šta ako ima života posle smrti? Ako ima bilo kakvog života posle smrti, što ne bi postojao i ljubavni život vernih žena posle smrti? Život tako reći zagrobnih preljubnica? I tu se Veselin zvani Lari lako stresao od neke nejasne jeze.

„Šta je tebi, nešto su čudan večeras’“, pitala ga je Ljilja posle onog poslednjeg posle u krevetu.

„Kako si mogla? Kako si samo mogla?“

„Ne razumem“ ,uzvrpoljila se Ljilja.

„Kako si samo mogla, kako?“

„Ali, šta za ime Boga, reci već jednom“. Počela je da plače.

Veselin je ponovo prigrlio, ovaj put naravno drugačije, i sam se začudio tako brzoj promeni a zatim je upitao zašto plače.

Ljiljana se u njegovom zagrljaju polako smirivala i ubrzo je čak i zaspala.

Veselin nije mogao da spava. Uključio je malo bočno svetlo na noćnom stočiću pored kreveta i posmatrao svoju ženu kako spava. Imala je lepe pravilne crte lica, kosu meko rasutu po perjanom jastuku, ruku oblu i glatku ispod glave. Lepa je pomisli. Još je lepa kao nekad, pomisli. I još je uzbudljiva onako kako to znaju da budu lepe zrele žene. Ali, da li je lepa i uzbudljiva samo meni ili i drugima? Nije mogao to da pita Miška. Njemu su sve žene bile privlačne. Ali, ako je njima dvoma lepa i privlačna, sigurno je to i svim drugim muškarcima. Ipak, zapitao se: kako je moguće da tako mirno spava sa onakvim nastranim idejama?

Pomislio je da možda ima nekog i da je ona šašava  priča o podavanju posle smrti  samo priprema terena za nešto što će se dogoditi još za ovog, zemaljskog života.

Međutim, koliko god da je vrteo po glavi razne mogućnosti, nije mogao da nađe nijednu u kojoj bi ga Ljilja mogla iznenada prevariti i ostaviti.

Možda se, pomislio je u jednom trenutku, u njihovom slučaju upravo potvrđuje stara istina da muž poslednji sazna za ženino neverstvo. Ali, ipak nije verovao u to.

Vrteo se celu noć, išao u kuhinju, pio vodu, popio duplu prepečenicu od jabuka uprkos obećanju da će odmoriti jetru, čitao novine u dnevnom boravku...Nikakva ideja mu nije padala na pamet osim one da se vrati pred zoru u krevet i pokuša da zaspi.
Spavao je do devet ujutro, što mu se godinama nije dešavalo a što je pripisao stresu i ogromnom psihičkom umoru koji je pretpeo prošlog dana.

Kada se probudio Ljilje nije bilo. U njemu tada ponovo ojača sumnja.

„Zaboravila sam da kupim jaja za kolače“ rekla je Ljilja još s vrata a da je on nije ništa pitao.

„Što me nisi probudila?“

„Trebalo je da dobro otspavaš. U poslenje vreme ti nisu sve na broju.“

„U pravu si!“, rekao je Veselin, „možda mi je potrebna pomoć stručnjaka.“

„I ja to  mislim. Slušaj, videla sam nedavno na poslu jedan zanimljiv oglas. Kurs hipnoterapije.“

„Pa da se zaposlim u cirkusu kao medijum?“ pitao je Veselin.

„Ma ne, ozbiljno. To ti je savremeni kurs za popravljanje samopouzdanja a može posle da se dalje usavršava  i da postaneš i sam terapeut. To je sve traženije zanimanje u ovim tranzicionim vremenima.“

Trajalo je to Ljiljino ubeđivanje danima dok Veselin zvani Lari nije prihvatio da upiše kurs hipnoterapije.

Osnovni princip hipnoterapije, shvatio je već posle prvih nekoliko časova, jeste vraćanje poverenja u samog sebe.

Miško mu se smejao:

„Ideš kod učiteljice za ludare!“

„Ne bi to ni tebi škodilo. Ali, nisam siguran, s obzirom na stepen tvog idiotizma, da bi ti pomoglo!“

Sa Ljiljom nije pričao o njenim ljubavnim planovima za vreme posle smrti. Što ne znači da je na to zaboravio. Tumačio je one njene nespetne reči kao prvi, mali znak izdajstva i osećao se i dalje užasno povređeno.

Učiteljica hipnoterapije, jedna mlada Iračanka koja je u Beograd stigla samo pre dve godine i uspela da nauči jezik i sve ostalo, stalno se smešila kad je pričala s njim. Pre svega mu je savetovala da ne nosi sat i mobilni telefon uvek sa sobom.

Smatrao je da to što lepa mlada devojka govori ima izvesnog smisla.

I sam je pomišljao kako bi to bilo kada bi čovek mogao da zaustavi vreme. Da sve ostane onako kako je trenutno. Ukoliko je trenutno sve u redu ili bar podnošljivo.

Džemaila, učiteljica meditacije ga je učila da će svet biti onakav kakvim ga on zamisli i nosi u sebi.

Rekla mu je: „Potrebno je da na svom unutrašnjem ekranu pustite film kako je sve u redu i sve će da bude u redu. Jer, naš mozak ne razlikuje da li se nešto stvarno desilo ili ne. Uostalom, ja kao žena iz Iraka to najbolje znam...“

Ali, to nikako nije išlo. Iako je vreme od one tragikomične scene u izdavačkom preduzeću kojoj je slučajno prisustovao neumitno prolazilo, Veselin Popović nije mogao da se pomiri sa tim da mu voljena žena posle smrti pripadne drugom.

Naravno, znao je ili bar duboko verovao, da je smrt daleko i da su Ljiljine reči obično žensko ćeretanje.

Miško ga je u svom stilu nedavno pitao:

„Izvini, je l radite ti i Ljilja još one stvari?“

„Redovno!“ priznao je Lari. Iako mu se činilo da to više nije tačno.

Ipak, i dalje ga je mučilo pitanje šta dovodi do toga da žena koja u braku ima svu pažnju, nežnost i redovan seks, odjednom poželi da sve to zameni za morbidnu, zagrobnu heteroseksualnost.

Nije mogao sebi da odgovori na to pitanje i zato je i dalje išao na  kurseve hipnoterapije.

„I“, začikivao bi ga Miško, kad bi se našli na pivu posle, „da li se osećaš bolje?“

„Ne baš!“, priznavao je Lari.

„Pa, dragi moj, znaš kako bih ja to rešio?“

Lari je mogao da pretpostavi. Sad će da mu kaže kako je najbolje da zavede Džemailu  i...gotovo.

Ćutao je.

Ćutao je i Miško.

Sve kombinacije su već prevrteli: da natera Ljilju da se učlani u društvo za dobrovojnu kremaciju „Oganj“, da postane donor srca posle smrti, da umru zajedno u istom danu i času kao poslednji romantičari, da ...

„Da li tvoja žena?“ počeo je Lari izokola...

„Šta?

„A da  li tvoja žena ima nekakve planove posle svoje smrti?“

Miško se počešao po glavi.

„Ko će znati žene?!“

„Misliš, dakle, da nema?“

„Ne mislim ništa.“

„Znači ne znaš?“

„Ne znam!“, priznao je Miško.  „Žene su žene. Možda je, pre nego što ih osudimo, potrebno da u njihovim cipelicama na štikle prepešačimo koji kilometar...ha...ha.“

„To si dobro rekao!“, potvrdio je Lari.

Popili su nekoliko piva, a zatim još nekoliko i kada im se dobro zavrtelo u glavi izašli su iz taverne u mrak i oteturali svojim kućama kako su znali i umeli.

Kad je otključao vrata i na prstima se ušunjao u stan, Ljilje nije bio. Nije znao koliko bi moglo biti sati. Čak ni zidni sat u kući nije radio, otkako mu je iscurela baterija.

Začudo, nije ga interesovalo gde je do ovog doba. Uostalom, ni ona se nije zabrinula zbog njegovog kasnog dolaska. Koji možda nije nimalo kasan? Ali, mrzelo ga je da još i o tome sad razmišlja.

Otišao je u ostavu, pronašao onu staru prepečenicu i nalio sebi čašicu.

Ne seća se da je obučen legao u krevet. Ne seća se ni kada je Ljiljana došla.

Probudio se sa jakom glavoboljom i mučninom. Otišao je u kupatilo i ispovraćao se, trudeći se da proizvodi što manje buke. Povraćao je u grčevitim i bolnim ritmovima i pritom mislio da će umreti. Nije imao šta da povraća a i dalje mu je bilo muka.

Kad je otišao u kuhinju Ljilja mu je spremila slani prepržen hleb i čašu kefira.

Ćuteći je žvakao slani tost i ispirao gorak i kiselkast ukus u ustima kefirom. Čula su mu sada bila izoštrena i imao je jak osećaj da je za stanje u kome se nalazio sam kriv.

Jer, kako je moguće da ga je pogodilo nešto što se nije dogodilo?!

Ili se, sasvim izvesno, nije još dogodilo.

I veliko je pitanje da li će se uopšte ikada dogoditi.

Ne može da nas povredi ono što se nije dogodilo, zar ne?

"Vreme je ono najdragocenije što svaki čovek ima." mrmljao je sebi u upljuvanu bradu.

Zar mu nije upravo to rekla i Džemaila na kursu?

Samo, pomisli, potrebno je pustiti da prođe neko vreme pa da čovek tu, nimalo jednostavnu istinu shvati.
"Rekao si nešto o vremenu?" pitala ga je Ljilja sa malim zakašnjenjem.
"Ne. U stvari, da. Uostalom, možda." priznao je pre nego što se opet odvukao u spavaću sobu.