ANTOLOGIJA SRPSKE SATIRIČNE PRIČE (8)

DANILO NIKOLIĆ: SPISAK ZVANICA

„ Sjajno!“ viknu Papović iz kupatila. „Vanredno!"

Njegova druga Vera (prva je takođe bila Vera) povuče teško krilo zelene zavese koja je delila stan na lične i zajedničke prostorije.

„Zaista?!“

„Baš sjajno!" Vrati se on umotan velikim peškirom oko struka, kao da je u žutoj suknji. „Čovek ne shvata dovoljno šta znači prostor“, reče, razgledajući stan ponovo, čio i dobroćudno rumen. „Sad, kad je sve došlo na svoje mesto“, on se okrenu i stavi ruku na njeno rame, „kad je svaki detalj znalački aranžiran, osećam se drugačije, bolje. U prvi mah mi se činilo da se neću snaći. Gotovo me zbunjivalo toliko predsoblje, prolazi za sobe, kupatila, trpezariju, radni kabinet, terasu... „ On je zagrli i povede u salon. Za kretanje, za volju, za misli, za osećanja. Skuvaj nam dobru kafu.“

Ona ode u kuhinju.

„Obuci pidžamu. Čuješ li?“ viknu.

„Čujem“, nasmeja se Papović, jer nije videla da je blizu. On skide peškir u kupatilu, osloni se go na dovratak i pođe da oblači pidžamu. „Koliko je to sati? Verovatno pet? Mnogo sam spavao. Bio sam premoren.“

„Od napregntosti“ reče Vera običnim glasom i stade pred veliko ogledalo u predsoblju.

„Ne, navikao sam se na avion.“

„Mislila sam na drugo, na te zvanične susrete i razgovore.“

„ A, da. Tačno. Čovek ne može biti ležeran, naročito kad je na čelu delegacije“, reče odlazeći u salon.

Vera klimnu glavom kad on prođe u ogledalu. U zubima je držala češalj, u podignutim rukama busen svetle kose. Ispitivala je mogućnost za jednu vrstu punđe koju beše videla na prijemu kod republičkog sekretara za privredu.

„Voda će iskipeti, Vera!“ opomenu je prilazeći telefonu koji je zvonio. „Molim?...Molim!...Ne, ne, pogrešno...“

Popović uze krišku pomorandže iz kristalne činije, naježi se i sede. Vera spusti veliki poslužavnik na sto, osmehnu se. Njegova grimasa, groza klovna kome su izvukli prostirku ispod nogu, vrati je mnogo godina unazad, u putujući cirkus na Dugačkom Groblju. Odavno nije videla nikoga iz Peći.

„Sjajno bi bilo“, reče Dušan vraćajući krišku na sto, „kad bismo slavili sa našim drugovima iz Metohije!“

„Tebi je lako. Biće tvoj Balabušić, Rade Ovuk...“

„ I sjajni Mališić! A ti ćeš imati Jarakoviće! Gde je onaj spisak?“

Vera otpi gutljaj kafe, izvadi naočare iz jednog, a spisak iz drugog džepa lake sobne haljine.

„Čitaj! Reče Papović kao da se žuri, trljajući ruke.

„Evo, redom:

1.      Jablan

2.      Balabušić

3.      Bogdan Ušović

4.      Rade Ovuk

5.      Mališić

6.      Žugić

7.      Adunić.     
 8.     Pavle Kovačević...“

„Ti nisi dopisivala?“ iznenadi se  Papović, ispi kafu, pa stade da šeta po salonu, blago ozaren. „Piši: Žugić...Rodo Todorović...Kreković...Graovac...Boško Nikolić...Janko Jošović...Koliko je to?“

„Četrnaest.“

„Hm, imamo prostora, ali ne bi trebalo da bude više od trideset zvanica. Naravno, sa ženama, ukupno...Dakle, ovako...Jablan, Balabušić...“

Vera se ne uzdrža.

„Balabušić je... kao barjak na vetru“, reče sa nežnim praštanjem, iskosi se u ogromnoj fotelji i podvuče noge poda se. „Mio i dobar čovek.“

„Balabuš? Sjajajn čovek! Neostvareni tribun. Duhovit. Pričao nam je sjajan vic! Trojica u zatvoru u Poljskoj. Sede i ćute. Pa će jedan: „Zbog čega ste vi ovde?“ Drugi se zgrči, kaže: „Bio sam protiv Gomulke, predsednika Partije. A vi?“ Prvi se nasmeši: „A ja sam bio za Gomulku!“ Pogledaju se , slegnu ramenima, pa se okrenu trećem: „Jel’te, zbog čega su vas?“ – Ja sam Gomulka, veli onaj...Strašno! Sjajno...Ljut sam malo na Balabuša, ti ne znaš. Ali neka. Ne bismo bili ljudi kad ne bismo praštali. Reč je  neodmerenosti. Nije odmeren. Ne zna meru. Govorim o jednom pismu. Tamo je u stolu, pokazaću ti...Balabuš je Jablanov ratni drug. Dopisuju se kad Balabušić ode u potragu za ribama, mada je Jablan više lovac...“

„Ušović je iz Đakovice?“

„Ne, iz Dečana. Sjajan čovek. Malo je na svoju ruku, ali...Voli da popije, umetnik. Malo je uvrnut, razume se. Pogledaj: „Čovek koji se divi vulkanu?! Ne usuđujem se da ga pitam kako se to slaže sa onim što je na slici. Kažu da je to jedno od njegovih najboljih platna. Sada radi fresku u Sali za svečane sednice, u našoj Komori. Video sam deo, metohijski motiv: pšenica u nedogled, zlatom rađena, ali kao da preko nje pada senka neke daleke džinovske pečurke. Volim njegovu prirodnu mekotu, tanan način razlaganja, kad priča. Sjajan je moj Ušović, sa malim ušima, kao u mačke. Skrenuo sam pažnju na tu fresku nekima iz odbora za republičku nagradu...Njegove slike Jablan ceni.“

„Javljao se Graovac, nije znao da si na putu.“

Papović uze cigaretu.

„Njega ne možemo zaobići. Jablan ga često vodi u lov. Deluje stabilno. To je čovek sa jasnim opredeljenjima. Za pultom sjajan, rečit. Kod njega je sve kao u zapisniku. Neverovatno, dira ga Jablan, kako je Graovac u svemu isti: nikad ne promaši. Pa ni u lovu...Prosto je lepši otkad je počeo da sedi. Žena mu je, izgleda, balerina. Ali, on će se i tebi udvarati. Naravno, krajnje diskretno, ali ti...Pazi, neka se prijatno osećaju...“

Vera prikupi krajeve lake sobne haljine, pokri kolena, ne menjajući položaj; samo se malo više iskosi prema naslonu fotelje u kojoj beše sakrila noge.

„Je li tvoje puno zvanje prvi potpredsednik Privredne komore?“

„Faktički, jeste, mada je i Kreković potpredsednik kao ja, reče Papović protežući se uz naslon fotelje, s rukama na potiljku.

„Treba i njega uneti u spisak zvanica?“

„Bezuslovno! To je sjajan radnik. Divan, neosporno. Na žalost, suviše stegnut. Stručnjak koji se ne snalazi na rukovodećem mestu. Ali neka, Jablan je uporan. On bira čestite...Žao mi je Krekovića, napustila ga žena; ćerka mu se udala. A nije sasvim zdrav. Kičma. Nežan je to čovek, videćeš. Ćuti i rije. Razložan do maksimuma. Sjajan. Zauzeću se da ga pošaljem u Švajcarsku, u neki sanatorijum.“

Papović vrati cigaretu u kutiju. On je pušio dosta samo u društvu. Ustade, prođe dva puta pored telefona, pa diže slušalicu. Zvaću ga, reče, da vidim šta ima novo u Komori, i poče da okreće brojke.

„Nije kod kuće. Možda je na Kosmaju. U vili“, okrenu se ka Veri. „Moramo jednom otići, zvao me je“, reče i spusti slušalicu.

„Kovačević će, takođe, biti bez žene?“

„Da. Pavle se nikad nije ženio. Takav je“, izgovori Papović kao da pravda svoga prijatelja; ode u pretsoblje, stade pred veliko ogledalo, provuče prste kroz retku kosu, pa nastavi da korača po debelom tepihu u salonu. Vera je volela njegov meki hod; videlo se kako mu papuče tonu u stilizovano cveće, jer je nogu spuštao oprezno, kao da gazi kroz rit.

„Iako ga volim“, zastade začas, „moram reći da mi smeta šo se drži povučeno. Retko se izjašnjava. Odbija novinare. Ne voli publicitet. Tako sjajan čovek, Vera, ne sme stalno da stoji korak iza stroja kome pripada! Čudi me to, on je bivši komear. Jedan od onih koji nisu uspeli da se prebace u Španiju. Međutim, vidiš, zaboravljam...Kad nekog volim, žešće ga korim. Zaboravljam da Pavle nema zdravlja. Prebijan je u policiji, nema snage, nema daha kad se penje... On je dosta prisan sa tvojim Adunićem...“

„Sa mojim?!“

Papović se opet zaustavi.

„Znaš li da sam bio ljubomoran na Adunića?“ osmehnu se. „Ti si bila jedna od najlepših u njegovom resoru u Prištini. Pa sam ponekad...Ama čekaj!... Nemam ništa protiv tog sjajnog čoveka! Taj bata je rođen za političara. Elegantna figura. Može biti uzor. Mada, ovo ću samo tebi: on je, kao Mikojan, preživeo sve vlade. Drugi padaju, on nikad...Jesi li ga videla na prijemu kod republičkog sekretara! Pije najžešće stvari, a ništa. Trezven, visok i odmeren...Veruj mi, kad sam ga prvi put video – to je bilo u Đurakovcu – pomislio sam: ovaj se neće zadržat ni u Pokrajinskom veću. Ja sam tada bio sekretar  Opštinskog odbora, on načelnik u Sreskom. Mališić mu je bio pomoćnik. Mališić mu je i govorio o meni. Kad sam premešten u okružni sud, Adunić je već bio u Prištini...Joj, što će se Mališić obradovati! On se uvek zauzimao za mene. I uvek me za nešto kljuvao. Ovo nije stan, šapnuće mi, u jednom momentu, ovo je paviljon. Videću sa Vujačićem da ti se oduzme, da mi ustupe za modne izložbe...Tako će nešto izmisliti moj sjajni drug. Mi smo svuda išli zajedno. I, zna se, neminovni Balabuš. Mališa je čovek koji sve razume, prima blagovremeno. Jablan ga je zvao kod nas tri puta. Neće. Lud, zaljubljen u svoju fabriku. Stvorio je jedno od najuspešnijih preduzeća u zemlji. Sistem samoupravljanja je tamo za uzor. Organizacija moderna. Dohodak na jugoslovenskom novou, to jest – na najvišem. A voli, zamisli, da se bavi glupostima! Ima kolekciju ručnih časovnika. Cunja po komisionima i zlatarama, hm...“

„Ja sam ga jednom videla, sa Ovukom“, reče Vera i spusti noge, jer joj behu utrnule.

„Šteta što je Rade prestao da piše. Ja sam sa interesovanjem pratio njegove feljtone u „Jutarnjem dnevniku“. Čak sam, mogu reći, osećao izvestan ponos kad sam čitao: Rade Ovuk – „Noćni proboj“ ili R. Ovuk – „Događaj kod mosta“. Činilo mi se da svi znaju: to je drug Dušana Papovića.

„ Uostalom, tako je i Jablan rekao: „Dobro piše tvoj drug.“

Papović, kao da se umorio, sede. Pređe maljavom šakom preko lica, uzdahnu. Vera uzme poslužavnik sa šoljicama, ode u kuhinju. Salon i deo predsoblja beše ispunila rumen sunca koje je krenulo ka zalasku.

„Zebem najviše od Jablana“, priznade Vera vraćajući se.

„Što?! Jablan je sjajan čovek. Jedan od onih za koje bih učinio sve. On je, ljudi kažu, na belom konju išao pred strojem, galopom u juriš. Na sremskom frontu. Ja ga bezrezervno podržavam uvek! Ne samo po službenoj liniji. Čisto ljudski. Jablan je humanist do srži. Sjajan čovek, sja-jan!“

Papović prođe između niskog stola i fotelja, stavi joj ruku oko vrata, kao zaštitnik, govoreći:

„Nemoj da se plašiš. Sve znaš. I moje drugove iz mladosti, i prijatelje iz službe. Jablan je, kao i svi veliki ljudi, vrlo jednostavan.

„Ali, kako će se osećati drugi, kad se skupe?“

„Zašto?“

„Ko jednom padne, više ne ustaje. Ti to znaš, svi imamo to iskustvo...“

Papović se usprotivi, mada je više ne slušaše. Pozvao sam, govoraše on nekome, one koje moram, po raznim linijama. Partijskoj, samoupravnoj, službenoj. On se zakloni iza krila od plakara, obuče lake, blede pantalone. Čovek se dobro oseća kad ima drugove, nastavi u sebi kao da se brani, kao da nekom dokazuje očiglednu stvar. Čovek je jak kad ima ljude uza se.

„Danas ti svi okrenu leđa kad ljosneš. Nemoj da se zanosiš, Duško.“

„Šta?!“

„Kažem, pozvaćemo Katanića kad nam sve  bude jasno.“

„Hm, to se neće završiti samo sa Katanićem. Ne znam o čemu se radi, ništa se nije čulo ovih dana...Dobro, najzad, nije tragedija ako ga ne pozovemo. Uostalom, već smo preterali! Trideset osoba, to je mnogo! Stan je za toliki broj zvanica ipak tesan...(On se zamisli, sede u fotelju do nje). Precrtaj Balabušića“, reče.

„Dušane?!“

„Ne, neću da reskiram ništa. Balabušić je uvek raspasan, ne pazi šta govori. Počeće da klopara. On kao čaktar na ovnu-predvodniku. Čekaj, Vera, ja ga najviše volim, ali...U njemu se ništa ne zadržava bolje no u rešetu. Voli da priča političke viceve.“

„Dobro,“ nasmeja se Vera sećajući se vica o Gomulki. „Zvaćemo ga drugom prilikom.“

Papović nije mogao da sedi. Pekao ga je oštri somot fotelje. Stade pored prozora, zagleda se u ostatke male kuće na kraju parkirališta u dvorištu koje još ne beše raščišćeno. Kao kad neko iznenada umre, prisećao se predznakova, slutnji, ponašanja, ali u vezi sa Katanićem nije mogao ništa da dokuči. I odjednom ga porazi pitanje: kako je Balabušićevo pismo Jablanu dospelo u njegove službene papire? Namerno ili slučajno? Je li ta svojevrsna karakteristika povoljna ili ne? Pa ode u kabinet, uze pismo da bi ga pročitao Veri. Ali se predomisli, ostade iznad stola, držeći papir u ruci. Kao da traži optužujuća mesta, preskakao je redove.

„Dragi moj, visoki Jablane!

Čuo sam da je naš Dušan dopao tebi. Dobio si, uverićeš se, lojalnog i vrednog saradnika. Ko bi slutio, kad smo urlali po Karagaču i Dugačkom groblju, da će se tako visoko popeti naš mućak savaota. Bio je drug preko mere. Više sam priganica pojeo u njihovoj kući nego...

Učili smo zajedno, kengurisali oko Patrijaršije, lomili vrat na biciklima, žureći na igranke...

Kad se, međutim, čulo da će Oblasni odbor  za Kosovo i Metohiju davati stipendije i onima koji nisu bili aktivni u Pokretu, on se uozbilji, pade na knjige, pretplati se na „Borbu“ organ Centralnog komiteta, i uđe u rad grupa koje su pisale parole protiv ratnih špekulanata i izdajnika, organizovale mitinge i radne akcije, vršile popis imovine...

Na fakultetu je trpeo dve godine kao kandidat...Bi primljen u najžešćem period, četrdeset i osme...Radio je u redakciji zidnih novina, u sekciji za izdavanje skripata...

Nateraj ga da kupi pušku, on tebe uvažava, Jale! Pa će nas Mališić voditi na divlje svinje iznad Dečana...“

Papović vrati pismo u srednju ladicu, dovikujući ženi:
„Briši i Mališića. I on je čegrtaljka.“

Vera ne kaza ništa ni kad on uđe u salon.

„Znaš šta“, reče joj Dušan oklevajući, „izostavićemo i Todorovića. Video sam ga iz kola, ide sa ženom. Drži je pod ruku, visi kao ptica o remniku lovca... Kad vidiš takvu ličnost kako kleca ispred izloga, sa ženom, znaj da se nešto događa sa njim, iako se nije obelodanilo. Vodila ga je kao da izlaze iz bolnice. Briši, briši Todorovića...“

Papović se ushoda.

„Nije zgodno, a najbolje bi bilo razgovarati sa Jablanom. Da zovem Pavla? Kovačević je mudro čeljade, oprezan, drži se uvek u drugoj liniji, Reći će mirno, kao uvek, ništa. Ne vredi ni zvati... Uostalom, izostavio bih i njega. Ko zna zašto se ne pojavljuje u štampi. Možda je samo pronet glas da ne voli publicitet?! A?“

Vera se beše nagnula, precrtavala je imena.

„Onda to važi“ reče kad se ispravi, „i za Graovca. Ni on se nije skoro pojavljivao; ne pominju ga; nisam mu videla ni sliku.“

„Ne, ne,“ odbi to Papović, odlazeći u pretsoblje. „Graovac solidno stoji. Mada...nije neka velika zverka. Ne insistiram. Možeš ga precrtati. Nema nikakve potrebe da se srlja u rizik. Treba sačuvati postignuto...Ja nisam čovek koji strogo ceni druge, pa ipak...Ti znaš, radio sam jedno vreme sa Žugićem u Prištini. On, na žalost, ume pogrešno da interpretira druge. A ovde će ljudi zasesti, pojesti i popiti, skinuti službeni oklop...Izostavi ga zasad. Žugića i Jošovića.“

Vera uzdahnu, opet nagnuta napred, s laktom na stolu i olovkom u ruci. Htede da kaže, ali se uzdrža (da je Dušan ne bi ispitivao gde je išla) kako je preksinoć videla Janka Jošovića i kako joj je bilo čudno što se jedna takva ličnost služi javnom telefonskom govornicom. Zato reče:

„Ako bismo okratili spisak još za dvojicu, onda bi broj, računajući i žene bio pristojan. Ni mnogo, ni malo."

„Daj da svedemo. Ja bih, Vera, nešto popio. Žedan sam.“

„Doneću ti sok od pomorandže. Ili, šta misliš, da otvorimo jednu flašu votke?“

„Donesi votku... Dakle, ovako: Jablan, Rade Ovuk, Bogdan Ušović, Adunić, Kreković, Boško Nikolić...Izvini, Boško, ali...Dosta mi je tih Nikolića i njihovog tobožnjeg opozicionarstva!“

Vera se vrati sa flašom votke i dve čaše, nalik na fišeke od belog papira.

„Izostavićemo i Krekovića. Ja sam ga predložio po jednoj ranijoj liniji. Uostaom, ne moramo ga brisati... Ali, pravo da ti kažem, dugo o njemu ne znam ništa. Možda je neka procedura u vezi sa njim već počela. Izostavi, izostavi Krekovića. I Bogdana!“

Vera natoči, prva ispi.

„Koje si ti precrtao? Nikolića...Ne vidim dobro? Da, Krekovića i, kažeš, Bogdana Ušovića?“

„Jeste“, strese se Papović od votke, pa spusti čašu i nastavi da snuje po salonu. „Ušovića viđaju sa Jojom. Radili su svojedobno u Agitpropu, ali...Zna se ko je Joja danas. Neću da mi se kaže: „Šta će ovaj tvoj slikar sa Jojom?! Neću! I briši tog Adunića. On je takozvani izborni funkcioner. Još godinu-dve može da utiče, a posle – hvala. Zašto da se prave aluzije: „Gde vam je sad onaj vaš patron, Adunić?! Nema razloga.“

Vera zauze svoj omiljeni položaj u fotelji, prikupi noge.

„Pravo da ti kažem“, reče ona, „ ja volim male, intimne proslave. Nekako je srdačnije. Evo ovako: Jablan sa ženom, Jarakovići, nas dvoje, Ovuk sa ženom i Kreković, sam.“

„Taman!  Devetoro. Sad je sve u redu. I dovoljno! Devet, to je dosta. Biće i komotnije.Šta će više?! Jablan sa ženom...Jablan? Krupna, neosporno, ličnost. Badža. Zasad...Međutim, hm, ako jednog dana nešto izmisli?... Udari ustranu?... Ili njemu nešto izmisle A?... Tu ima i jedna posebna nezgoda: ako nam samo jablan dođe, može se reći – pozvao samo svog šefa, mutio nešto! Zato bi, možda, bilo bolje da ga za prvi put izostavimo? Zašto da se vrpoljim u kevetu? Da nemam sna?“

Vera se uzbuni:

„Ali, Duško!“ povisi glas. „Ne ide da zovemo potpredsednika, Krekovića, a predsednika Komore ne.“

„Pa nećemo ga ni zvati. Uostalom, ja Krekovća cenim, ali ga ne znam dobro. Moram se obavestiti... Najzad, što se mene lično tiče, najbolje ću se osećati ako nas bude četvoro. Izaćićemo negde sa Jarakovićima, zasesti, pa sve natenane...Nemam ništa da zamerim starom drugu, Rade Ovuk je uvek dobrodošao u ovu kuću, ali...On se ne zna sa Jarakovićima. Prestao je i da piše...Kunem ti se, Vera, spreman sam, evo, da sve anuliram, da usvojim spisak u celini, da još dodam, ali...Mi i Jarakovići, pa to će biti sjajno!“

„Strašno volim Jarakoviće!“ reče ona sa nekim bolnim oduševljenjem. „Oni su retki ljudi. Ona je sušta blagost i čistota; on mio, pametan i tih. Uvek nešto radosno zaigra u meni kad ih vidim!“

Papović se primače, uze čašu naglim pokretom, ispi kao da je na nekoga ljut, pa sede.

„Tako će biti najbolje“, odahnu. „I bez problema“ reče i zamisli se. „Kad čovek dođe u moje godine“ progovori posle, još odsutan, „i kad je već doživeo svakakve stvari, onda ne može a da ne pomisli: šta, ako se neki đavo izleže i kod Jarakovića?! On je savetnik nekih glomaznih organizacija, upliće se u delikatne slučajeve. Da ne bude jednom: kod koga je išao, ko im je dolazio?“

„Zaboga, Dušane!“

„Ne, ne kažem da mora tako biti“ , ustade on. „ Ja samo razmatram...Valjda je čoveku dozvoljeno da misli?! Stani, Vera! Čekaj! Priznajem, kod njih je sad sve kao na razboju. Ali, ako se neka žica prekine, konci zamrse?“

„Onda i njih da precrtam?“

„Ne, nee...nego, zvaćemo ih jednom kasnije, zašto žuriti? A? Ugasi ta svetla, oslepeo sam...“

Ona kao da ga ne čujaše. Stade uz prozor, sa čelom na staklu. Sećala se...Nekad su večeri u Beogradu bile pune spokoja koji krepi kao dobar san. Čoveka je obuzimala želja da se kreće, da izađe iz zatvorenih prostorija, da ode kod bolesnika pred otpust, kad silaze u bolnički vrt. Ovakvo majsko veče stajalo je u njenom sećanju kao rumen koja napušta grad, ide za svojom daljinom. A uzdignuto središte, od Slavije do Kalemegdana, prazno do šest, počinjalo je da vrvi od šetača u osam. I kuće su se odmarale.

„Ne mogu sasvim jasno da se setim Beograda iz mojih studentskih dana“, prozbori ona, ali je Papović nije čuo. Zgučen na maloj stolici pored zida, pokušavao je da uvežba kako se podignutim ramenom telefonska slušalica može držati uz uvo.

(1976)

(Slika: Hudožnik F.Bekon)