MILAN TODOROV: SETI ME SE NIKAD

Gustav Klimt

          Osam godina pre smrti,  1902 godine, Emil Zola, autor Nane, Tereze Raken i Žerminala, otkrio je čari fotografije. Posedovao je deset kamera i njima neumorno snimao svoju ženu, decu, prizore Pariza i Londona.

          Jutros sam, uz kafu, pročitao vest da hiljade i hiljade fotografija Emila Zole idu na aukciju. Unuku, koji ih je posedovao, sad je potrebniji novac od uspomena.

         Doista, čemu služe uspomene? Zar nam one pomažu da spasemo sopstveni život!  
 Nipošto. Ta poznata  je stvar da uspomene blede. Ali, to nije najgore što nam uspomene mogu učiniti. Dešava se da pojedinac postane rob uspomena. Mnogi često izmišljaju sopstvenu prošlost nezadovoljni svojom bednom sadašnjošću.

        U svakom slučaju, fotografije kao nekad pouzdani čuvari vremena i sveta koje smo ostavili iza nas, gube moć Pitanje je, dakako, da li su je ikada imale.

         Setimo se afričkih plemena čiji su pripadnici verovali da, dozvoljavajući da ih neko fotografiše, gube deo duše. Ako ne i celu dušu.

        Uprkos svemu, fotografija je opstala kao čuvar našeg nepouzdanog sećanja. Iz te kontroverze se rodila selfi fotografija. Malo je poznato da je baš Zola bio njen rani, možda i najraniji začetnik svojim čuvenim autoportretom u plavom.

         I sad sve to odlazi ko zna kome. Ne sumnjam da će, samo zbog novčane vrednosti, mnoge od Zolinih fotografija opstati dugo, neke naizgled trajno.        

           Jer, šta je trajno? Ono ima beleg neuspešnog. Jer, trajno je nešto što se ne može produžiti, zar ne?

            S tim u vezi, setih se jednog tužnog prizora. Imao sam tada oko deset godina i zatekao se u tadašnjoj tihoj, polukružnoj varadinskoj, ulici Vladimira Gortana, kad su, očigledno unajmljeni i nemarni, radnici izbacivali u kamion otpad iz kuće nedavno upokojenog starog gospodina sa dugom sedom bradom. Posle sam saznao da je bio ministar poljoprivrede u vladi jedne od Jugoslavija. Bio je početak decembra, prohladan, suv, sa po kojom pahuljom snega u vazduhu. U jednom trenu radnici su u prikolicu ulubljenog crvenog kamiona ubacili veš korpu punu fotografija i ušli unutra po novi paket. Snažni vetar je dunuo u tom trenutku i jedna poveća crno-bela fotografija pala mi je pred nogu. Osvrnuo sam se, plašeći se da me neko ne vidi, čučnuo i hitro tutnuo fotografiju u džep tankog čojanog kaputića. Iza ugla, nisam odoleo radoznalosti: izvadio sam fotografiju iz džepa. Na njoj je bio sedi bradati gospodin u crnom fraku u društvu kralja Aleksandra, koga sam jedva prepoznao. Ali, nesumnjivo bio je to kralj i bio je to značajan trenutak za, sada počivšeg, ministra.

           Nisam znao šta da činim  sa fotografijom. Kralj tada nije bio omiljen. Naprotiv. Ali, stari komšija-ministar je bio dobar i ponekad bi mi, u prolazu, bez razloga davao kesicu mentol bonbona.

         Predao sam majci fotografiju i ona mi je rekla da o tome nikom ne pričam. Fotografiju je plašljivo prepolovila i smotala u džep kućne kecelje.

         Gde je fotografija završila, ne znam.

Kao što ne znam ni gde je sada moja majka, posle smrti.

        Gde odlaze naša sećanja?

           Pratio sam, naredne zime, jednu devojku na voz. Bio sam u gostima kod daljnjih rođaka u jednom bačkom selu. Uostalom, kao i ona. Mislim da sam se, u nedostatku bilo kakvih događaja, zaljubio u nju. Bila je prilično starija od mene. I mrštila se na moje znake naklonosti. Spavali smo u istoj, hladnoj takozvanoj gostinskoj sobi. Samo u zasebnim krevetima. Ponekad, u ranoj jutranjoj svetlosti koja se probijala kroz prozor, mogao sam da uočim belinu njene kože na ramenu ili u snu opuštenoj obloj nozi. Uvek bih se pritom trzao kao lopov uhvaćen u krađi. Najzad, bila mi je neka daleka rođaka i sve je mirisalo na nedopuštenu, zabranjenu, incestuoznu vezu.

          Sad smo se rastajali. Vraćala se u Beograd. Imala je na nogama bele čizme do iznad kolena. Čizme su bile blatnjave, jer smo prtili preko oranja. Železnička stanica je bila nekoliko klometara izvan sela.

          Tek što smo stigli, došao je i voz. Brzo se uspela gvozdenim stepenicama, ušla u prazan kupe, spusitla teški zamrznuti vagonski prozor i mahnula mi rukom, ne skidajući pritom crnu vunenu rukavicu. Bila je, valjda ne bi trebalo to posebno da ističem, kao i uvek, malo napućena.

          -Seti me se... nekad, doviknuo sam joj.

          Ne znam da li me je čula? Duvao je pogani panonski vetar i isto onako fronclao sneg kao za vreme selidbe ostavštne pokojnog ministra. Ipak, verovao sam da me je čula. Želeo sam da me čuje.

          -Hoću,hoću....učinilo mi se da je povikala, ali je mašinovđa u tom  trenutku povukao ručicu za ispuštanje viška pare, pa su se njene reči izgubile u pisku i magli odlazeće kompozicije.

           Zbog toga nisam bio siguran šta mi je odgovorila.

          Možda je doviknula i:
         -Neću,neću...

          Jer, nikad posle nisam je video.Tako da....možda ni reči ne ostaju trajno? Ni uspomene. Ni fotografije.

         Trajno je samo ono što sve to obavija. Kao magla na blatnjavoj palanačkoj stanici koje se,eto, sećam; kao vetar koji raznosi slike s dvorova naših uspeha; najzad kao selfi autoportreta naših mladosti a to skupa sve više liči na svet ispod leda, za koji neki tvrde da krije oblike života nama nedostupne i nepoznate.