Ta bezuba baba, koja, po kazivanju u gradu, zna istoriju
grada i njegove porodice, zvocala je, rekla je bratova praunuka Una, da bi
volela da kupi mašinu za suđe i stari Reno 4. Da je Marjan V. živ, on bi joj
sigurno to kupio. Ona je još želela da se preseli, iz memljive kamene zgrade u
Starom gradu, imala je kostobolju, u državni stan ispod Srđa, na sunce koje je
država nemilice delila svojim obožavaocima. Neki Unino naklapanje mogu da
pripišu kao podsticaj meni da zabeležim priču, kao da se tu javio neki osećaj
duga prema njemu, iako piskaram amaterski. Drugi da veruju da je u pitanju
dokon starac kome se priča otela od sebe. Za razliku od pravih umetnika,
običnim ljudima, kakav sam i sam, retko nestane građe za priču, govorio je
Marjan V. Znao sam, sanjao je da bude slikar kao Pikaso.
On je, godinama kod mene živi u sećanju sa strane, u
svetu prividne jednakosti nestalih prijatelja i drugova, negde nepristrasno
smešten, u svetu knjiga i socijalne nejednakosti koja vlada svetom. Nekako kroz
ceo moj život, do sada, on nije uspevao da nađe mesto u uspomenama: ostavio sam
ga u centru praznine, ne dodirujući ni njegov karakter, ni njegov
subjektivitet. Tek na podsticaj bratove praunuke Une, vratila su se, stvarno,
ona sećanja na njega. Uveren sam da sa ovim što iznesem određujem gde pripada.
On sada sav lebdi negde iznad mene, kroz sva sećanja, događanja, prepričavanja,
u svemiru. Odjednom je postao formula kroz koju moram da proturim brojeve i
dobijem rezultat. Marjan V. rodio se 29. novembra 1968. u Dubrovniku, bez
znakova neba i belega. U kući roditelja uspostavio se nevidljivi raspored nade
i sreće. Istini za volju, njemu Marjan nije pravo ime. Bio je lepo dete,
punačkog lica, rumenih obraza i guzice. Stari mu je bio kapetan 1971. Kada mu
je bilo pet godina, ona baba iz Kalinovnika, sudopera u hotelu Imperijal, koja
ga je vodila da trči po Stradunu, i obožavala ga, i sanjala sve što je sada
sanjala da joj on kupi, čula je kako je njegovoj majci Dani neki idiot rekao:
Ovaj mali je rođeni lopov. Ovu misao ostavio mi je on, iz vremena kada smo bili
jedan na jedan, kada ga je stari vadio iz milicije kod komunjara, s deset
godina, posle obijanja italijanskog Poršea na Pilama. Kada je Marjan V. imao
devet godina, njegov matori dobio je prekomandu za Mekedoniju. Tamo je Marjan
V. odneo nadimak Porše, naučio je taj njihov jezik i da frlja na makedonskom, a
kod babe Jevdokije, pijanistkinje, potomka ruskih grofova, prilično i
francuski. Od nasrtaja nauke nije se branio. Ne može da se kaže da je bio
predobar đak. Upisao se u Tehničku, turpija mu je bolje ležala u rukama od
penkala, rekao je otac Petar, smatrao je da je dobro izabrao. Trebalo je da se
Marjan uvredi kako ga stari kiti, a on se smejao.
Pokazalo se da nema brave koju ne može da rastavi, ni
auta da obije, ni ključa koji ne ume da naparavi, govorili su u Bitolju.
Položio je, pored tehničara, i za majstora, iz prve, 1987. Uz diplomu, stari mu
je kupio lep komplet alata iz Grčke. Te godine, odlazeći na letovanje u Grčku,
bez para i predrasuda, sa alatom, Marjan V. otkriva i sam, otvarajući vrata po
sobama hotela, da je rođeni lopov. Nije imao iskustva s radom u kapitalizmu,
ali je bio uveren da mu je tamo gnezdo. Kada su propale nade da se može
zaposliti u kapitalističkoj Grčkoj, vratio se u Jugoslaviju koja je još
postojala na papiru. Doneo je, uz malo sreće, pare roditeljima, govoreći da ih
je zaradio kao berač mandarina i limuna, recepcionar u motelu, krupije, a onda
se uputio, upicanjen, u Beograd vozom, prvom klasom, preko Đeneral Jankovića.
Sve skupljene pare, bolji nakit i umetnine pretvorio je u dolare, ostavio je to
u sefu u jednoj stranoj banci, u Skoplju.
Tada je u džepu i sefu bila prilična svota dolara. Privio
se kod kurve iz Zemuna, upoznao je na Kritu, bavila se poslovnom pratnjom. Ona
ga je uvela u javni, podzemni život Beograda, na tek prispele splavove uz Savu,
među one koji su imali pare i nisu imali pameti. Pare i vredniji nakit kasnije
je prebacio u sef druge strane banke u Beogradu. Naočit, sa sofisticiranom
facom, znanjem jezika i umećem sviranja klavitra, mogao je, kada obuče skupo
odelo i stavi zlatnu dugmad na belu košulju, da otvori svaka vrata, da se
dopadne svakoj ženi. Uspeo je da podmiti da ne služi u poluraspaloj armiji, a
onda se s pasošem, koji nije bio fasifikat, otisnuo u Pariz, dajući onoj kurvi
u Zemunu pristojnu otpremninu. U proleće 1988. krenuo je da hara po francuskoj
rivijeri, kako na mestima gde se pare skladište, tako i među ženama i među
poslovnim svetom, po galerijama skupih slika, gde su ga uveli naši poznavaoci
ove rabote. Nije bio posebno darežljive ruke, ni rasipnik. U kafanama i
restoranima plaćao je koliko treba, da održi ugled bogatog vlasnika plantaže
kafe u Brazilu, ali i da se ne istakne. Tako se na tajnom računu u Švajcarskoj
već 1989. obrelo tri miliona dolara, plus akcije vredne milion, koje glase na
donosioca. Mutni advokat iz Nice, kome je dao lepu sumu, uspeo je da uredi da
sve izgleda legalno, a i za Švajcarce prihvatljivo. U Beograd se vraćao onako,
iz hira, tek da se vidi da je uspeo, nije se isticao, a prema roditeljima može
da se kaže da je bio sasvim pažljiv i dobar.
Sa ćerkom ambasadora sa Istoka, kada je komunizam
odapinjao papke, obreo se u uzburkanoj Moskvi, gde je s Mikom iz Jagodine, koji
je završio kurs za menadžera u Amsterdamu, napravio agenciju za otkup dugova,
pa su na njegov račun dolazile pare za koje nije morao ni da zna odakle dolaze.
Mika je radio za sve službe i policije, tako je imao leđa, davali su koliko su
davali, tako da sa ove strane nisu stizali problemi, ni iz Londona. Mora se
priznati da se drogi nije primicao, a odbio je da uloži pare i u duvan, čiji je
šverc počeo po republikama raspale Jugoslavije 1991. Te godine vratio se u
osunčan, obrijan Beograd u junu i krenuo u Bitolj da sahrani oca Petra. Kako
nije imao braće ni sestrara, majku je odveo kod njene neudavane sestre Senke u
Aleksinac, koja se penzionisala kao sekretarica u propalom Rudniku uglja. Dao
im je pristojne pare za život i crne dane, popove, popravku krova crkve, a
sahraniće je sestra već sledeće godine na lokalnom groblju, tako da se tada
nije sastavila s pokojnim Petrom, a to joj je bila velika, skoro jedina želja u
životu.
Iz Beograda je putovao u Moskvu, dok je bilo ruskih
dugova napretek, i dok je Mika imao leđa i mrežu s ruskim oligarsima, i one
veze u Londonu da od govana prave pitu, a onda, kada su se Rusi dosetili da i
sami ovo rade, odnosno njihovi naslednici, on se prebacio na građevinu. Tako je
i otvorio projektni biro sa zemljakom iz Podgorice i s Litvancem, veliku firmu
koja je gradila stanove i vile: prvo stanove za rusku sirotinju koja se
dočepala para i nagrnula u Moskvu, a onda vile i dvorce za milionere u onim
ograđenim torovima oko Moskve. Mika se vratio u Srbiju da kupi pivaru i
mlekaru, a navodno je petljao i sa fabrikama lekova u vreme privatizacije i
razjebavanja komunizma. Tu su mu se putevi s Mikom razišli, bez trzavica. Uz
pomoć advokata i para, uspeo je da od sebe napravi biznismena od koga su
zazirali i kome su se udvarali vlast i opozicija. San mu je bio da kupi
fudbalski klub, poznavao je i Abramoviča koji je uzeo Čelzi. Kada se vratio na
francusku rivijeru, iako sklon hedonističkom životu, ponašao se prirodno. Tu
je, posredstvom profesora iz Beograda, koji imaju fakultete i na pijacama,
kupio i potrebne diplome i doktorat prava. Od tada je živeo u Kanu, gde je
kupio vilu koja je pripadala diktatoru iz Ekvadora, onda nekom iz loze grofova.
U vilu je doveo mladu, obrazovanu, lepu devojku iz
Moldavije, koja mu je 1995, kada je potpisan Dejtonski sporazum za BiH, rodila
sina Petra. U hotelu u kome se dodeljuju nagrade filmskog festivala u Kanu
napravio je prijem za tri stotine duša. Najskuplji ruski kavijar stigao je
avionom dan ranije, a niko nije znao šta i ko slavi. Bio je to veseo kraj
jednog perioda njegovog života. Pre toga, on je, počev od one kurve iz Zemuna,
ostavljao iza sebe žene kao medved tragove i po njima je svako mogao da dođe do
njegove ranije, prazne jazbine. Nekoliko meseci po rođenju sina Petra, krenuo
je za Moskvu, kako bi sa zgodnom ženom, arhitektom, predstavio Rusima projekat
velike banke, na koji su bili bacili oko i Gruzijci, biznismeni iz Tbilisija.
Marjan V. je osetio šta znači biti i na dnu i na vrhu, ali, s godinama, novac
ga je, blago kazano, olabavio i nije bio oprezan kao u grčkim danima kada je
kalauzom otvarao sobe i apartmane u hotelima.
Nikada se nije bavio politikom, trudio se da ga ona ne
uvuče u ovu vrstu društvene zajednice. Nije dozvolio da ga obuzme teskoba
uspomena, svoj talenat je naglo krenuo da arči na drugu stranu, da stekne
naklonost i drugih, viđenijih žena, nije uspevao da oseti gde mora da stane,
nije dozvoljavao ni da mu raspad trule Jugoslavije podreže krila. Mitar iz
Podgorice, koji je izgubio pare na kartama u hotelu Maestral u Pržnom, rekao mu
je da od para može i da se poludi. Pare, vredi ponoviti, nije pozajmljivao,
samo ih je darivao, s merom i s ciljem. Nevolje je, tako je izgledalo, nosio s
carskim mirom, okružen telohraniteljima, jer pare su đavolja rabota. Dok su
ljudi u zemljama raspale Jugoslavije jedva sastavljali kraj s krajem, on je u
Francuskoj gradio imidž skromnog bogatuna, pa se muvao među našim izvikanim
sikarima i od njih kupovao kojekakve mazarije. Nije dozvolio da senka padne na
njega. Njegove reči, svi su znali koliko može, zvonile su kao grumenje po
sanduku.
Ne zna se od koga je nasledio talenat da ide u korak s
vremenom, a da se ne kreće daleko od svog bunjišta i bagre. Tako se njegova
igra s ljudima, parama i strahom svodila na nekoliko država u Evropi, sefova i
računa u bankama, kurvi po najskupljim kuplerajima. S Moldavkom je imao i
drugog sina, dao mu je moje ime Jordan. Oba je Mika krstio u ruskoj crkvi u
Kanu. Nisu ga krasila nadahnuća, bio je precizan kao vozovi u Nemačkoj. Iz
daljine je izgledao srećan, izbliza je imao strahove i snove. Kao da se bojao
da ga teskoba sefova i kupleraja ne uguši. Nije se kockao, nije voleo rulet i
karte, Moldavki nikada nije priznao da je vara, niti se ikada javno pojavio s
drugom ženom.
Meni, koji na papiru ostavljam trag o njemu, posle dosta
kopanja po uspomenama drugih, uz pomoć bratove praunuke Une, meni, s kojim je
izučio školu tehničara u Bitolju, poverio se na Bledu da od nekoga vremena
sanja san. Taj san je, u neku ruku, vrsta kazne, a s druge strane usud. Sanja,
rekao je, vidi sebe kako je provalio u banku u Cirihu i izneo brdo para kojima
je napunio avion i završio u pustinji, u Dakaru. Od tih para kupio je od
beduina sedam Poršea različite boje, pod šatorima, svaki za po jedan dan u
nedelji i s njima jurca po pesku. Spava u sedam različitih šatora u pustinji u
kojima gmižu zmije i gole žene. Malo ko zna da je daltonsita i da je kupovao garderobu
tako što uđe u butik i kaže. „Dajte mi sve ovo s lutke.“ Donje gaće je nosio
samo po jedan dan, nikada ih nije davao praljama na pranje, i žena koja je u
kući spremala sve, i njegove kofere za put, obogatila se perući i prodajući
njegov veš Jermeninu, trgovcu vešom.
Ubijen je na Arbatu u Moskvi, u ulici koju su proglasili
pešačkom zonom, navodno su ga koknuli Čečeni zbog neisporučenog oružja, ili
Gruzijci zbog pojekta one velike banke, ali postoji i Mikina sumnja da su
određene službe umešale prste. Sahranjen je u Kanu, Moldavka je kupila staru
gorbnicu od Baskijaca koji nisu imali naslednika. Bio sam na sahrani, nije nas
bilo mnogo. Ja u Alpima držim mali hotel i od toga živim, nije mi bilo daleko
da odem kolima do Kana. Kada sam ga zadnji put sreo, poklonio mi je zlatni
roleks, koji sam unovčio, i dao mi je sto hiljada dolara kao znak pažnje što
sam ga spasio da se ne udavi u jezeru, kada smo bili u Ohridu na ekskurziji, s
molbom da održavam grobnicu u Aleksincu, prenesem Petrove ostatke iz Bitolja,
uz majku Danu. To je neka vrsta njegovog amaneta.
Negde se u novinama pojavilo kako je, u žargonu, neki
bilmez rekao da ga je ubio softver. Ja znam šta je softver, ali znam da to nije
nadimak. Meni je, sticajem okolnosti, ostao alat koji mu je Petar darovao i
koji je poslužio da, kako Marks kaže, dođe do prvobitne akumulacije kapitala.
Njegova žena, s dva mala sina, sada živi s ključevima od sefova i sa šiframa od
računa, s poslugom, u Kanu, a moje je bilo da kažem ovoliko, s merom. Povremeno
se čujem s Moldavkom, moj je francuski bolji od njenog, samo toliko. Nije da ne
radi ništa: otvorila je butik za iznajmljivanje skupe robe devojkama koje hoće
da se na nekom mestu prikažu u lepom svetlu. Navodno je i ona upoznala Marjana
V. u iznajmljenoj haljini, u iznajmljenim sandalama, sa iznajmljenom markiranom
tašnom na ruci. I evo, ovako je ispunjena želja da ne zgasne uspomena na njega,
i priča o njemu, nisam pravi pisac, jer on jeste rođeni lopov. Talenat je
krenuo na stranu, valjda na pravu, njegov san sa sedam Poršea je nalik na bajke
kakve smo kao deca slušali u Bitolju. Patio je što ima krive noge.
Нема коментара:
Постави коментар