 |
| izvor: pinterest.com |
To je jedan sasvim, sasvim kratak komad. Scena može da
bude u bolnici, ludnici, u penzionerskom domu. U vezi sa ovim komadom mogu se
postavljati i pametna pitaja, ali nema potrebe. Na sceni su njih petorica pod
maskama, u sastav je uključen i sam pisac, a ne zna koji je od njih, jer svaki
put je drugi. Ovaj komad ima izuzetno jednostavan smisao govora o životu, a
možda nema nikakav smisao: oni zajedno prekraćuju penizonerske dane u sali u
kojoj nema nikada gledalaca. Svaki dan se nalaze, bez pozdrava, sedaju na dugu
klupu, jedan pored drugoga na rastojanju od pedeseset cantimetara, i svaki
govori svoj monolog, ne čekajući ni od koga mig, ni odgovor.
Taj prvi, kada je prvi, bez uvoda, redovno ponavlja tromu
misao: „Pitaju me kako živim, gde živim. I svakome odgovaram: Ne živim nikako,
ne živim nigde i svugde.“
Taj drugo, koji je, navodno, ima uniformu, penzionisani
policajac, ponavlja kada on treba da ponavlja: „Ne pitajte me šta radim, gde
radim. Koje piće pijem znaju kelneri.“
Taj treći se, kada je treći, a kada treba je treći, svega
priseća, ali ne može da se seti šta treba da kaže, i njemu je obešena oko vrata
velika tabla sa krupnim slovima, pita se gde mu je maramica sa vezanim čvorom,
mora nečega da se seti, a nju je izgubio, i on uporno ponavlja: „Nema veze,
setiće se svega ona onaj koji maramicu nađe.“
Taj četvrti ima, prividno, jednostavnu i zagonetnu ulogu
intelektualca, a ne deluje tako, iako mu je penkalo u ruci, on jednako govori,
kada govori: „Pao je Berlinski zid.“
Taj peti ponekad je peti, kada je peti, srećković, ima
kofer pored leve noge, skriva se iza iza banalnog pitanja, on samo provocira i
uzdiše: „Igrate li dalje? Igrate li dalje?“
Tokom izvođenja scene njih niko ne obilazi, niko ne
uznemirava. Oni pre nego krenu da govore mrmljaju svako za sebe. Tikovi su im
uobičajeni: jedan odrečno maše glavom, drugi udara sebi dlanom po prsima, treći
se kezi-kezi kao lud na brašno. Izvesno je da pisac nije stručnjak za likove,
otuda maske na licima. Ne postoji upustvo šta koji rade, improvizuje se od
slučaja do slučaja. Ovi ljudi su slika i prilika onoga što, možda, druge čeka.
I kako koji bude umirao, komad se kruni, ostaju bez jednog od monologa. Niko ne
može kazati kojim redom će umirati, ali red negde postoji i ne zna se koja će
grupa rečenica, od ovih pet, biti poslednja.
Нема коментара:
Постави коментар