DOBRIVOJ ANTONIĆ: PODELA

Živimo u vremenu laži. Dajte vina.

Sledeći odmor provešću u pustinji. Tamo nema ljudi.

Svaki dan nekoliko stotina ljudi ode od kuće po cigarete i nikada se ne vrati. A ja, večiti nepušač.

Jugoslavija i dalje postoji, ali bez granica. Prešla je na viši nivo.

Ravnopravni smo samo kad delimo moje.

MILAN TODOROV. MOJI DANI

Jednom davno mi je neki lik u radiju posle rasprave rekao da je mislio da sam pametniji, a posle je on umro. Zatim mi je neko rekao da nisam u pravu. I taj je umro. I tako se to ponovilo nekoliko puta u mom životu. Eto, kako čovek i mimo svoje volje može da bude...

Ja sam kao i ovi ljudi koji tvrde da se razlikuju od svih.

-Koliko ima božjih zapovesti?

-Ne znam, bilo je deset.

Kad su ga obesili prijatelji su se u očajanju okačili za njegove noge.

 

Krajnje je vreme da na mobilnim telefonima počnu da ugrađuju neprobojna stakla.

Taman nekako preživeli aero zagađenje a ono navalili sa korona virusom. Pa ljudi, krajnje je vreme da se odlučite čime ćete nas najzad skenjati.

Kad izlazim iz megamarketa sa praznom korpom jer ništa nisam kupio, svi me gledaju kao da sam nešto ukrao. Jednom ću im maznuti tu plastiku da budu u pravu.

Isus je u Jerusalim ulazio na magarcu, jer u ono vreme crkva nije imala ovakav vozni park.

Kad bismo imali atomsku bombu, koristili bismo je samo za unutrašnje potrebe,

Kad je stigla kolona crnih službenih automobila osetili smo smrad, ali smo mislili da je to iz auspuha.

Imali smo muke sa snegom dok ga je bilo.Taman očistimo stazu, sneg onako do pupka, a komšija izađe i izlopata nam sneg nazad.

Krajnje je vreme da na mobilnim telefonima počnu da ugrađuju neprobojna stakla.

Nekad je narod mislio da u radio aparatu žive mali ljudi i nešto kenjuckaju, a onda je sve to naraslo.

Nemci isključili iz saobraćaja naš autobus koji je isti kao onaj u "Ko to tamo peva". Pa Nemci, bre, ne možemo mi da imamo i nove autobuse i da vas pobeđujemo u svakom svetskom ratu. Što ne ide, ne ide!

Čemu natpis ŽALOSNO, ALI ISTINITO kad svi znamo da je ono što je istinito -žalosno?

Građani se sve češće pozivaju na informativni razgovor u policijsku stanicu, jer kako kaže predsednik, dijalog ne može ništa da zameni.

Čini mi se da danas nijednom nisam rekao "Dobar dan", ali "Pu-pu-pu, ne dao bog", tog je bilo brat bratu bar deset puta.

Klimatske promene će uticati na to da nam dođu migranti koje su bombardovali Amerikanci.

Ono što je pokvareno nema rok trajanja.

Pamtim samo srećne dane, ali da me ubijete ne mogu da se setim kad je to bilo.

Slažem se da godine nisu važne, ali ipak... Koliko misliš da ćeš odležati?

Za trideset godina stižemo zemlje u okruženju. U pitanju je obična vremenska razlika.

Nisu bitne godine. Nama prolaze vekovi.

Bog je prvo stvorio čoveka, a zatim je od njegovog rebra stvorio Evu da se Adam ne bi oteo kontroli.

O vešticama.

Pričaju glasno u redu ispred kase.

-Kako je ćerka.

-Izlazi sutra.

-Super. A beba?

-Ne valja ništa. Gadura. Pu, pu!

-Pu,pu,pu!

Pošalji mi razglednicu iz pakla, ali nemoj ove poznate destinacije...

Svi ti naši šaljivi tvitovi o smrti, sahranama, raju, paklu... sve je to samo psihološka priprema za ono što se nama nikad neće dogoditi.

Nikad se nije živelo bolje nego danas. Evo, pođimo od praistorije...

-Opišite svoj bračni život u dve reči.

-Jeste, da!

Život ubija. Živite na sopstvenu odgovornost.

Možda bi Twitter mogao da ukine mogućnost brisanja starih tvitova. Ako su naši tvitovi samo komadići hronike o nama i našem vremenu nije pošteno da živimo samo današnji dan, jer smo danas tobože pametniji i časniji nego što smo bili nekad.

Na banderama u ulici slike pokojnika. Sve odreda iz mladih dana. Poslednji pokušaj bekstva iz lične karte. Neuspeo.

Ljudi postaju stari kad prestanu da idu u kupovinu. Ako je to tačno, moja žena će ostati večno mlada.

Sutra će biti lepše vreme... Zašto sve što je lepo uvek dolazi sutra?

U Srbiji se greške ne zaboravljaju. Posle izvesnog vremena, ponovo te izaberu na neku važnu funkciju.

U Srbiji se greške ne zaboravljaju. Posle izvesnog vremena, ponovo te izaberu na neku važnu funkciju.

Tačno je da odlaze mladi, ali i dođu na sahranu.

Jesi sam pisao članak o sebi na Vikipediji ili su ti i deca pomagala?

Pre onog rata nismo ništa imali, a onda su došli Nemci i sve odneli. Posle ovog rata opet ništa nismo imali, ali sad su naši sve odneli.

-Zašto vlada ne izdvaja više za kulturu?

-Da ste kulturni, vi to ne biste ni pitali! Sram vas bilo.

Ja sam taj koji uvek prvi pruža ruku, reče davljenik.

Svi ljudi koji su bili na Mesecu su umrli. Nema ni tamo života.

O optimizmu.

Danas mi dunulo da ipak zamenim bateriju u svom starom ručnom satu. Jedva sam pronašao časovničara. Neki čovek od  8o i kusur godina, paralisanog dela lica. Kad je podesio sat, kaže mi: Doći ćete za godinu i po dana opet kod mene, pa ćemo opet novu bateriju.

Ono si što jedeš peti dan posle Božića.

DOBRIVOJ ANTONIĆ: ZIMA

Da je naša vlada pala posle svake afere, danas bi bila sva u modricama.

Znatno će se poboljšati uslovi za ulazak u EU. Za nas će se opremiti posebna čekaonica.

Većina aforističara čeprka po političkim kontejnerima. A toliko je korisnog materijala u drugim kantama.

Zimi je hladno samo prva tri meseca.

KRSTIVOJE ILIĆ: ELEGIJA O ZALASKU STARE SLAVE

Gde su sad carske krune, i pozlaćena žezla,

kad nam se prazna duša u ponore prevezla?

Polako vidici tonu u mračni stub podsvesti,

tu će se mrtva usta sa novom molitvom sresti!

Šta čekam ispoveđen, u ovom zatišju plača,

a već me napušta srce, i samo tlom korača.

Da li smo stvarno bili, to što se moglo biti,

u tami bivših vekova, gde nas niko ne štiti!

I šta nas još sprečava, da obnavljamo zdanja,

pod kamenom i travom, gde trunu kralj i sanjar!

(iz nove knjige pesama KOSOVSKE ELEGIJE)

MILAN TODOROV: GLASNIK

Dosta svih tih obaveštenja koje šalju Gugl, Fejsbuk, Tviter, Instagram! Dajte ono što nosi mračni glasnik na zapenušanom konju po mokroj noći, a sve da stigne pre zore kad streljaju.

pinterest

NINUS NESTOROVIĆ: ULICE

pinterest

Deca su ostavila puške i uzela pištolje. Više se ne igraju rata, nego kriminala.

Svuda u svetu, da bi uspeo u politici, moraš da imaš kućno vaspitanje, ali kod nas ne. Ovde je dovoljno i ulično.

Glupi teško nauče da govore. Još teže da ćute.

U ratu svako može da učestvuje i da da život za svoju otadžbinu. Broj žrtava nije ograničen.

DOBRIVOJ ANTONIĆ: ZABLUDE

terest.com

Godišnje deset ljudi dobije premiju na lotu, a dvadeset strada od groma. Kupujte gromobrane, nikad se ne zna.

Najlepše je živeti u zabludama. Tako ti malo treba.

Zbog nas je izmišljen armirani beton. Vekovima smo išli glavom kroz zid.

Naše mostove su gradili prijatelji. Ruše se jedan po jedan.

Moja generacija se ne snalazi na asfaltu. Mi smo deca kaldrme.

Sve mi ide iz ruke.

DUŠAN PUAČA: DAN VIŠE

pinterest.com

I skele na građevini su daske koje život znače.

Dobrome strelcu i zalutali metak pogodi metu. Ko zna, zna!

Prestupna godina donosi radost. Dan života više.

RATKO DANGUBIĆ: SLUŠALICE

pinterest.com

U bogatim državama ovoga nema, a od kad je ova država bogata? Pomislio je da bi o ovome mogao s nekim da govori, ali koga on zanima. Sve mu je, naravno, dobro poznato, a ništa nije poznato. Jednostavno, on je od onih koji osećaju odgovrnost prema prošlosti i sadašnjosti, s darom da od svega naprave sumnju. Budući da iste reči sluša sedmi put, i zna napamet šta je sledeće, on sumnja da mu je sumnja ovo i pdmetnula. Smeška se slušajući ono što dolazi iz slušalica obrisanih alkolom, pokušava da se snađe. Poseduje aparat za pojačanje sluha, kakvih ima na hiljade, ali njegov je poseban, polovan, kupljen na buvljaku, pre mesec dana.

Taj polovni aparat ima iznenađujuće svojstvo. Naime, kada je tišina, i stavi ga kako valja, od nekud dopiru glasovi koje je slušao raniji vlasnik. Nema sumnje da se radilo o obrazovan čoveku, licu sklonom komunizmu, Titu i protuvama koje su se tuda, oko njega motale. Imo je šta da čuje, kao da mu je ostareli aparat iskazivao bezrezervnu ljubav, punio mu je uši svim i svačim.I gde baš njega, kakve li ironije, ovakva sprava da zapadne, njega koji je i na fakultetu predavao o svemu što govori protiv Marksa. Za mesec dana naslušao se pripovesti o ljudima, događajima u poslednjih pola veka. Najviše su ga iritirale vesti kako je onaj onoga uhapsio, potkazao, kako je samopupravljanje spas za ljudski rod. A onda je ovo postalo svakodnevna lektira, opsesija, briga. Zanimljivo, dok sluša šta drugo, kakvu ozbiljnu muziku, kada nema tišine, nema ni 

glasa koji govori ono što je raniji vlasnik čuo, čime je punio glavu i snove.

Nije otkrio u čemu je tajna aparata, niti ima ikakve detalje o tome. Sve je ovo, priznaje, shvatio olako, kao što je shvatao stvari i svih sedamdeset godina života, a uvek je plivao uz struju. Povlači se u sobu, u tišinu, i ostaje satima zatvoren. Sedne za starinski pisaći sto, sluša i beleži monologe, isprekidane rečenice, krike, psovke.   Naime, on je od pre godinu dana penzioner, penzija mu je mala, nagluv, ima i nagluvog kera, sam je, i ima skriven utisak da mu je ker podvalio: zalajao je da uzme baš taj aparat. On ne bi da sluša šta je pokojnik slušao. Pomišlja da ode na buvljak, da mu aparat prodavac zameni za normalni, a koleba se, navikao se na tuđe reči i sumnje.