paradoks

iz autorove porodične arhive  (odlomak iz novog romana) ... 2003 - 2020, Segedin - Novi Sad, taloženje                                     Pre svega, tada nisam mogao da nađem nikakav posao i nisam znao šta ću sa sobom. O besciljnim lutanjima i noćima provedenih u razmišljanju koje nije donosilo nijedan suvisli predlog,   sad ne vredi da trošim reči. Doduše, mogao sam bar nešto da pokušam. Pokušao sam da pišem za novine, ali neuredno su plaćali ili nisu plaćali nikako i morao sam previše da izmišljam što nije lako raditi na dnevnu normu. Da sam završio studije, kao što je moja dobra majka, pokoj joj duši, govorila možda bih mogao da budem profesor   srpskog jezika i književnosti u nekoj lepoj srednjoj školi. Sa dvorištem prepunim starih lipa. Kao što je Zmaj Jovina gimnazija, u koju nisam u...

Da mi je da budem kuče pa da ovih dana tokom vanrednog stanja bar u dva navrata živim kao čovek.

(song) Postalo je opasno Živeti Mada nikad ne beše lako Ali do sada se bar znalo Mogao je da živi skoro Svako Samo ako si hteo Nije se tražilo mnogo više A danas da živiš ne smeš Ako ne umeš tiše, Najtiše.

Bože, kakav dan juče! Prvo čujem da je umro Bogdan, a onda nagrne još sto đavola. I čujem buku, i vest od mojih da se   stan ispod nas, prodat pre koji mesec, sređuje. Odmahnem rukom, sunce izlazi, život teče, a i ne može da bude sve kako valja. Osećam nemir, prihvatam i da se nevolje i dobre stvari događaju svima. A u stan u prizemlju, saznajem, uvode centralno grejanje. I nekakav majmun udari “Hiltijem” posred napojnog kabla: varničiralo je, veli majmun, na sve strane, dobro da nije poginuo. Ceo dan smo ostali bez struje, a majmun je više nego besan, traži kavgu, pretim mu milicijom. A gde je ispitivač kojim se proverava kuda kabl prolazi, pitam, pa ne košta bogatstvo, ako idiot već ne ume projekte da čita? Daleko je ovakav život od udobnosti, i svaki dan se čovek suočava s nevoljama.   A prodavac stana nije plaćao troškove održavanaja, pa nam je i lift isključen.   Koliko mi je bilo važno da imam struju, toliko da se majmun u vezi kabla izvine, ništa od toga...

БИЋА СА УНУТРАШЊИМ БЕЛЕГОМ Милан Тодоров : Телефонски именик мртвих претплатника ; Архипелаг,   Београд, 2019. Како у почетн oj причи Мај с тор тетоваже , тако и у свим другим све до завршних, Прича о сеници , Флаутисткиња и насловне Телефонски именик мртвих претплатника , Милан Тодоров исписује данас већ увелико озваничену аутобиографску фикцију засновану на поетици такозваних граничних стања која као тему увек има некакав дубоко скривен знак, не само на телу, него у психи, у души својих ликова, урез, роваш, трауму... Махом су то приче о неком или о нечем што је изазвано, тиме и трајно о(п)стало, удесним треном, животним преломом који настаје под нечијом присилом, злим наумом, недостатком љубави, нежности, пажње, неспоразумом, сумњом, невером, распадом наизглед тек складног брака, породичним размирицама, изазваних самоћом, болестима, несавладивим пороцима, као што је коцка, промискуитет, дубоке повреде изазване мржњом, љубомором, непоштовањем другог, друкчијег,...

Čovek koji uz televizor zore dočekuje, tom svanuti nikad neće...

Sveže obrijan, maska, kapa, dignuta kragna. Oči ga odaju da ima više od šezdeset pet. ilustracija M.T.

Dok policijski dani traju ne čuje se psi da laju. Vanredno je ovo stanje, Nije vreme za lajanje. I bez sumnje, bez dileme, stiglo nas je pasje vreme. Ništa bliskost, milovanje, Samo strogo mirovanje! - Ništa tegli, guraj, vuci! - Ostanite svi u kući! - Sve što treba, s neba stiže! Niko ne sme ni da gmiže! I bez maske ko sad diše zbilja mu se loše piše. Na snazi je moćna šema, sve zamrzlo, kunja, drema... Proleće je, vreme stalo, a zlo ovo tek nastalo.   Nit' cvrkuta, dečije graje, pa na koga pas da laje? Šta sa sobom, kako dalje i dokle će zlo da traje? Vedrog duha! Dobre volje! Samo zevaj! Biće bolje!

Prvih pedeset godina je najteže. Posle, kad si to već upropastio, samo se krećeš po inerciji.

Koliko je vreme da se kopa po kutijama, fotografijama? A i ne pišem posebno sećanja na pretke, ali je moja baba, očeva majka, na ovoj listi kad ustreba. Tolike godine od njene smrti, sećam se njenog lika i misli, poslovica. Ona mi dođe kao neka, nema sumnje, vrsta džokera u nekim pričama. I svestan sam da bez njeni   kratkih umotvorina, neka sećanja bi bila bezvredna. A jedna rečenica se vratila ovih dana, cirkularnim putem. Uzimam da pričam o misli o kojoj i nemam utisak, jedva uznemirenje. I nema ubijanja, nevolja, zaraza, paljevina, zemljotresa, samo u ovome veku. Moja baba Vasa je rođena one godine kada je rođen i sam Broz, i dočekala je komunizam i ispratila ga na večni počinak, pregrmela sve nevolje burnog i sočnog dvadesetog veka. Tek da pomenem da je rodila jedanaestero dece, a ostalo joj živo četvoro: Mila, Stoja, Stojan, Cvija, Koliko je bilo ljubavi, gladi, smrti, lepog i ružnog, ostalo je u dušama, predanjima, na grobljima, u pismima, magli vremena. Tu su ozb...