Uzimam
da pričam o misli o kojoj i nemam utisak, jedva uznemirenje. I nema ubijanja,
nevolja, zaraza, paljevina, zemljotresa, samo u ovome veku. Moja baba Vasa je
rođena one godine kada je rođen i sam Broz, i dočekala je komunizam i ispratila
ga na večni počinak, pregrmela sve nevolje burnog i sočnog dvadesetog veka. Tek
da pomenem da je rodila jedanaestero dece, a ostalo joj živo četvoro: Mila,
Stoja, Stojan, Cvija, Koliko je bilo ljubavi, gladi, smrti, lepog i ružnog,
ostalo je u dušama, predanjima, na grobljima, u pismima, magli vremena. Tu su ozbiljna,
gola fakta, koja razaraju i spajaju sve u porodici. Taj prokleti, protekli vek
je pun smrti, tuge i sećanja, ali bez preciznih datuma. Išao sam u prvi razred,
išao sam na fakultete, išao sam na biciklu da kupim kafu u “kolnijalnoj” radnji,
da kupim “divku”, tako je ona zvala kafu, a uvek mi je, ne znam odakle, davala i
koji dinar više da uzmem bonbone sebi i braći.
I
ja sada vidim koliko je detinjasto da se sećam svega ovoga, govorim o ovome. Nije
baba htela da ide u radnju. Nije volela mesta na kojima se skuplja previše
ljudi, onih koje ne treba da sretne. “A i mnogo ljudi hapse, i umire!” I danas
se, nakon ovoliko vremena, vraćaju reči o nevoljama, bolestima, a ovde mi je
najprikladnija ona, kada joj se nešto nije sviđalo, gotovo bez ljutnje, govorila
je, slala poruku: “Nek te tamo, đavole!”
Koliko
je vreme da se kopa po kutijama, fotografijama? A i ne pišem posebno sećanja na
pretke, ali je moja baba, očeva majka, na ovoj listi kad ustreba. Tolike godine
od njene smrti, sećam se njenog lika i misli, poslovica. Ona mi dođe kao neka, nema
sumnje, vrsta džokera u nekim pričama. I svestan sam da bez njeni kratkih umotvorina, neka sećanja bi bila
bezvredna. A jedna rečenica se vratila ovih dana, cirkularnim putem.
Uzimam
da pričam o misli o kojoj i nemam utisak, jedva uznemirenje. I nema ubijanja,
nevolja, zaraza, paljevina, zemljotresa, samo u ovome veku. Moja baba Vasa je
rođena one godine kada je rođen i sam Broz, i dočekala je komunizam i ispratila
ga na večni počinak, pregrmela sve nevolje burnog i sočnog dvadesetog veka. Tek
da pomenem da je rodila jedanaestero dece, a ostalo joj živo četvoro: Mila,
Stoja, Stojan, Cvija, Koliko je bilo ljubavi, gladi, smrti, lepog i ružnog,
ostalo je u dušama, predanjima, na grobljima, u pismima, magli vremena. Tu su ozbiljna,
gola fakta, koja razaraju i spajaju sve u porodici. Taj prokleti, protekli vek
je pun smrti, tuge i sećanja, ali bez preciznih datuma. Išao sam u prvi razred,
išao sam na fakultete, išao sam na biciklu da kupim kafu u “kolnijalnoj” radnji,
da kupim “divku”, tako je ona zvala kafu, a uvek mi je, ne znam odakle, davala i
koji dinar više da uzmem bonbone sebi i braći.
I
ja sada vidim koliko je detinjasto da se sećam svega ovoga, govorim o ovome. Nije
baba htela da ide u radnju. Nije volela mesta na kojima se skuplja previše
ljudi, onih koje ne treba da sretne. “A i mnogo ljudi hapse, i umire!” I danas
se, nakon ovoliko vremena, vraćaju reči o nevoljama, bolestima, a ovde mi je
najprikladnija ona, kada joj se nešto nije sviđalo, gotovo bez ljutnje, govorila
je, slala poruku: “Nek te tamo, đavole!”
Нема коментара:
Постави коментар