Bože,
kakav dan juče! Prvo čujem da je umro Bogdan, a onda nagrne još sto đavola. I
čujem buku, i vest od mojih da se stan
ispod nas, prodat pre koji mesec, sređuje. Odmahnem rukom, sunce izlazi, život teče,
a i ne može da bude sve kako valja. Osećam nemir, prihvatam i da se nevolje i
dobre stvari događaju svima. A u stan u prizemlju, saznajem, uvode centralno grejanje.
I nekakav majmun udari “Hiltijem” posred napojnog kabla: varničiralo je, veli majmun,
na sve strane, dobro da nije poginuo. Ceo dan smo ostali bez struje, a majmun je
više nego besan, traži kavgu, pretim mu milicijom. A gde je ispitivač kojim se proverava
kuda kabl prolazi, pitam, pa ne košta bogatstvo, ako idiot već ne ume projekte da
čita?
Daleko
je ovakav život od udobnosti, i svaki dan se čovek suočava s nevoljama. A prodavac stana nije plaćao troškove
održavanaja, pa nam je i lift isključen.
Koliko mi je bilo važno da imam struju, toliko da se majmun u vezi kabla
izvine, ništa od toga. Kilavo je ispalo i sa odlaskom u redakciju, nisam se
smirio, sreo sam skribomana, nudi feljton o Velikom ratu, srpskim vojnicima sahranjenim
u Tunisu, na groblju blizu Bizerte. Nešto u meni ne prihavta ovaj primitivizam,
i moju nemoć. A mogu za juče da pišem koješta. A glava mi je od juče kao
merica. Sve što je trebalo da radim juče na računaru, počeo sam evo jutros,
ukljčivo i ovu priču. “Bog da živi
ups-ove!” Ovaj grad postaje pakleno mesto, svuda bušilice rade!
Нема коментара:
Постави коментар