MILAN TODOROV: MOJA MAĐARSKA TETKA

iz autorove porodične arhive

 (odlomak iz novog romana)

...

2003 - 2020, Segedin - Novi Sad, taloženje

                 

                 Pre svega, tada nisam mogao da nađem nikakav posao i nisam znao šta ću sa sobom. O besciljnim lutanjima i noćima provedenih u razmišljanju koje nije donosilo nijedan suvisli predlog,  sad ne vredi da trošim reči. Doduše, mogao sam bar nešto da pokušam. Pokušao sam da pišem za novine, ali neuredno su plaćali ili nisu plaćali nikako i morao sam previše da izmišljam što nije lako raditi na dnevnu normu. Da sam završio studije, kao što je moja dobra majka, pokoj joj duši, govorila možda bih mogao da budem profesor  srpskog jezika i književnosti u nekoj lepoj srednjoj školi. Sa dvorištem prepunim starih lipa. Kao što je Zmaj Jovina gimnazija, u koju nisam ušao od završetka školovanja. Ali ništa ni od toga.

        Šta sve nisam pokušavao! Naravno, nisam uspevao ni u čemu. Odnosno ništa što bih kako - tako započeo nisam uspevao da završim do kraja. I tako su tekli moji dani. Najteže mi je bilo to što nisam uspevao sebi da odgovorim na pitanje šta želim. 

        „Težak je život nas umetnika. Stalno moramo da umećemo“, govorio je moj drug Deki taksista i pisac  nedovršenog urbanog pikarskog romana „Od Najlona do Cejlona“. On je, uostalom, i rodonačelnik ideje koju sam postepeno i ja prihvatao a ona glasi da se nijedna stvar na svetu nikada ne završava. Sve je nedovršeno i mi se samo upinjemo da dovršimo ono što su ljudi pre nas, recimo naši roditelji ili neko drugi koga možda i ne poznajemo, pokušavali da dovrše.

        Međutim, Deki je bar pokušavao nešto da kaže, a ja nisam uspevao ništa da kažem. Ali, nisam se plašio. Ta, bilo je proleće. Leto će iznenada jednog jutra da pukne i sve će biti lepše. Letoooo! Mlade zverke idu na pojila. Trave mirišu na alge tek otkrivenih Atlantida. Visoko na nebu šestari usamljena ptica. Svako čeka svoj trenutak. Interesantno je kako to animalno u nama preživljava i pomaže da i mi preživimo!

        Shvatio sam da previše oklevam i da je vreme da bilo šta promenim u životu. Odlučio sam naglo da otputujem kod tetke u Mađarsku.Za neko drugo putovanje nisam imao novca. Otišao sam tamo i ništa nisam radio. Samo sam gledao. Posmatrao sam taj novi svet koji se naglo menjao uskočivši iz staljinizma u nešto što ne bih znao da nazovem a što su u novinama imenovali kao zapad. Novi način života. Dostupnost bogatstva svima. Mogućnost da činiš što želiš. Kockica sreće se ponovo zavrtela na zelenoj čoji njihove zastave. Niko nije znao gde će se i kad zaustaviti. Ali i to je bilo dovoljno. Tada sam odlučio da ću početi to s bazenima. Ne mogu to ni sad da nazovem švercom. Pre bih rekao da je to bilo novo osećanje da je da bi čovek preživeo ružno vreme neophodno da se veže za neku lepotu o kojoj ne zna ništa i koja je nestalna, pa čak i lažna. Tetka mi jebila od neprocenjive koristi. Malo sam znao od mađarskog jezika koji je nama Slovenima težak. Imao sam na raspolaganju tetkin stari rsrpsko - mađarski Szotar koji je još davne 1904. sastavio profesor Grčić Mlenko a tetka ga kupila u Budimpeši  1946 za potrebe sve traženijeg prevodilaštva.
I prva dva najtoplija letnja meseca te godine bazeni su kupovani kao alva. Opustio sam se, čak počeo da sanjam o sopstvenom preduzeću,što je bila nepevana budalaština. Stigla je jesen i stalno sam prebrojavao te prve ozbiljnije pare od letošnje zarade kad je tetka nestala. Jednostavno, izgubila se kao kad se izgubi nešto na šta ste navikli i vi znate da je to tu negde, ali ga ne nalazite mada ga uporno tražite i sve to čini da pomislite kako i vaš život tako izmiče, osipa se a vi postajete beznačajniji nego što ste ikada bili ili mislili da jeste.

...